Кад почиње, на чему се заснива и где се завршава политички Запад?

Европске нације су од предака наследиле релативно скромне представе о победи и трезвене о поразу. Као кокошке згуране у пренатрпаном кокошињцу, оне су рано тестирале физичке границе властите воље и научиле да трпе другог у еуфемизму ближњег. И кад су се водили ратови за простор, европски обрачуни су увек били амбивалентни, почевши одатле да је простор у кокошињцу мотка. Тек је англосаксонски моментум натерао Европљане да максимизују очекивања и презру компромисе. Уместо да распад Совјетског Савеза 1991. прихвате као довољан доказ руског пораза и крену даље, Европљани су се укрутили у ставу да не могу даље док Русију не поразе још једном, сад тотално. Кад је постала Запад, Европа се постројила за Исток. 

Различити извори ће пружити различите информације шта је Запад - узимајући као полазну тачку антички Окцидент, или још раније, старогрчке културе. Географија није сигуран критеријум, јер је и Константиново царство у четвртом веку било Окцидент, на чију традицију, иако несумњиви лидер историјског Оријента, право полаже и данашња Турска.

И у политичком смислу тај појам је дуго остао флуидан. Када су освајали две Америке, Европљани су носили Запад на запад. Практично су извезли сами себе, што је оне који су остали код куће  претворило у позадинце. Нови Запад је био снажнији, самим тим што је тамо било више да се узме и отме.

То не треба схватити као моралну замерку, не у реалном свету, јер се ни историјски Оријент никад није заснивао на правичности и правди, најмање од свега на поштовању људских права. Напротив, реч је само о томе да су нове територије са девичанским богатством неизмерних ресурса без власника - амерички староседеоци нису третирани као власници - створиле потпуно нову ситуацију за раст Запада, али сада као политичког ентитета.

Погледај дом свој, анђеле 

„Ако знаш да је то рука, даћемо ти све што иде уз њу."
(Витгенштајн, О извесности)

У самој Европи је тешко говорити о континуитету политичког Окцидента. Да ли би ико практичног ума сврстао такозвану Свету алијансу или Концерт великих сила из 19. века у Запад? Културно да, али политички? Чак иако се из Концерта изузме Руско царство, тешко да би Хабсбуршка царевина и Пруска краљевина удовољиле критеријумима у том смислу.

Обе, односно све три силе, кретале су се споро, биле непријатељски расположене према демократији и либералним идејама, амбивалентне према Просветитељству, а једину могућност за повећања националног богатства виделе у отимању ресурса од првих и других суседа. Али - ти суседи су били људи, а не „домороци", тип отимачине је други.

Једино је Краљевина Велика Британија и Ирска остала аутохтони чувар новог Запада у Европи, али како Енглези сами себе нису ни сматрали Европљанима, размере и облици дисконтинуитета на континенту тим више упадају у очи.

Прави Запад, онај који је пре пола миленијума емигрирао на Запад, граби читаву руку тамо где му се понуди прст, статистички гледано најчешће средњи. Испражњени европски Запад, иако такође грабежљив, чисто антрополошки онако како људи као хорде, колективи и војске воле да узму, сматрао је себе победником већ и кад добије и прст који му нико није понудио.   

Ствар је у томе да су, осим протестантских делова некадашње Бургундске кнежевине, европске државе тек од средине 20. века постајале политички Запад. Немачка ни тада. Њена трансформација у политички Запад трајала је деценијама, од 1945. до прошле године и руског рата за Украјину.

Историјски гледано, има тек неколико месеци да је Немачка обукла Запад, онако као што је некад Турска обукла Константинопољ. 

Предај бакљу даље, генерацијо моја

 „Lampadia echontes diadosusin allelois"

 („Предајући бакљу једни другима".
Норберт Елијас, Vom Sehen in der Natur, 1921)

Не као мото, већ као епилог немачки социолог Норберт Елијас цитира Аристотела у свом кратком чланку о условима видљивости природних и друштвених феномена метафором о „предавању бакље". Свака генерација додаје знање и искуство које је скупила оној која долази иза ње. Пружа је као светлост духа, као бакљу. Да млади не тумарају по мраку и ломе ноге без потребе. Да неко за педесет година не би пронашао пеницилин.    

Елијасова „бакља" је парадигма европске културне и политичке мисли у осигуравању континуитета, мени једна од најдрагоценијих особина изворног Запада. Светлост коју генерације пружају једна другој је увек умножена, ранија искуства у њој сачувана су онако као што старо наставља да тројако живи у Хегеловом термину „aufgehoben sein" - интегрисано, препознатљиво и подигнуто на виши ниво. То је увек друго светло, увек варијација претходног, док ме је с руске стране, која такође предаје бакљу у свом лампадијском поретку, увек мучила сумња да се ради о једном те истом светлу.

Сад би и добар део Срба ексклузивно преносио руске бакље, заборављајући да већ најмање двеста година Србија стоји у западној лампадији! Увек се сетим Радослава Катичића из никад објављеног интервјуа о Вуку и Копитару, како ми у свом стану у бечкој Мађарској улици говори: „Срби су западна нација која мисли да их је судбина гурнула на исток".    

Са ужасом гледам ових дана како се у Европи гаси Аристотелова и Елијасова бакља. Како се стара искуства газе, принципи бацају преко рамена, заборавља старо - и ружно и добро. Ако се заборави како се прави пеницилин, а њега ових дана нема у апотекама Аустрије и Немачке ни за лек, то је трагедија. Ако се заборави како се постиже мир, ако једина комуникација са прошлим генерацијама буде у сећању на то како се почиње рат, то је катастрофа.  

Зато што не признаје ни мале победе ни велике поразе, нови Запад/САД се неће смирити док стари Запад/Европу не преведе у стање tabulae rasae. 

Безбедност фанатика, или нова доктрина умерености

„To be thus is nothing; but to be safely thus!"

 („Бити што си, то није ништа; него безбедно бити што јеси."
 Шекспир, Магбет, 3.1)  

Европљани су једном отишли у Америку по туђе, сада су се њихови потомци вратили у Европу по своје. Оно што су затекли у старим домовинама су далеки рођаци, згурани на истој мотки са које се некад одлепршало на прави Запад. И не само то. Осим Енглеза и Холанђана, који су сачували ратоборни активизам, Европа коју су Американци затекли после 1945. није престајала да рецитује поеме о пацифизму, немењању граница, немешању и неутралности. Повеља Уједињених нација потписана те године израсла је из Кантовог „Вечног мира".

Да су Уједињене нације извор међународног права, да је створен механизам вета који међудржавни мобинг држи под контролом, да балтичке земље не могу да избаце Русију, а Американци Кину из Савета безбедности, да се Београд и даље може позивати на Резолуцију 1244, све је то 1795. предвидео један Немац који никада није ногом крочио ван Кенигсберга, данас Калињинграда.    

Како је амерички Запад од 1945. видовито радио на новој дефиницији умерености у којој се признају само стопостотне победе, могао је да има мало разумевања за немачке посебности. За име божје, па Западни Немци су 1982. победили на Евровизији са закаснелом хипи песмом „Ein bisschen Frieden"/"Мало мира"! Шта је било следеће, прелазак Пруса на будизам, Бавараца на православље? Ту је битна субординација Немаца под захтеве кантовског мира, не чињеница да су каснили. На састанак са историјом Немци увек стижу касно, што је особина коју деле са Србима.

Кад је реч о Северној Америци не треба имати илузија (то кажем самој себи), да се њено политичко разумевање Европе као колевке модерног Запада променило од када су забрањени ропство, апартхејд и убијање домородачких народа.

Кад постану део државне номенклатуре, „црни" амерички политичари, генерали, шефови државних агенција и институција воде једнако хегемонистичку политику стопостотних циљева као и прави WASP-овци. Обама би бомбардовао Србију 1999. као и Клинтон, провоцирао је Русију ништа мање него данас Бајден, без обзира што у очинским генима носи искуство тоталне дехуманизације робовласничког Југа.

Да ли би бомбардовао и Индијанац, тешко ми је дати процену одавде. Од јавних особа знам само за Вала Килмера, Табуа из „Black Eyed Peas" и Шер, али они, осим што су Шошони и Чироки у далекој линији, немају политичких амбиција.

Ништа добијено, све потрошено

Cassius: „A friendly eye could never see such faults."

 (Касије: „Пријатељско око никад не би могло видети те мане."
Шекспир, Јулије Цезар, 4.2)

Главни импетус око кога се формирала европска политичка традиција последња два и по века долазио је из схватања компромиса. Компромис је постао нови бог уместо Бога. Паралелно је спуштан праг за осећај победе и подизан онај за доживљај пораза. Створен је систем међусобног уважавања, за који је било потпуно небитно заснива ли се на респекту или мржњи. Једино важно било је да је он деловао, или да јесте онда кад се није ратовало.

Да се ту стало, изгледало би као да је Бечки конгрес из 1815. одржан још једном 2015. са новим концертом континенталних сила - Немачка, Француска, Русија, Италија и Шпанија, свака као централни пункт међусобно испреплетених орнамената.  

У ту матрицу су Сједињене Државе последњих деценија постепено, али константно уносиле парадигму тоталне победе и потчињавања као једини критеријум за припадност Западу. Помогло им је и то да Енглези никад нису ни играли у европском тиму. Запад је сад безобзиран, у размерама у којима то никад није био. Несмиљеност је у европским политикама увек стајала у релацији према некој конкретној ситуацији. Ни Хитлер није желео да подједнако уништи све са којима је ратовао. И он је био „човек компромиса", у његовом случају компромиса изашлог из пакла.

Судећи по добром делу српског јавног дискурса, и српска нација нагиње црно-белим интерпретацијама пораза и победе, добитка и губитка, при чему се више приближава америчком и англосаксонском Западу, него европском Западу. Одакле та особина несмиљености и према другима и према себи, није ми јасно. Сигурно је једино да не долази из политичке традиције, пре ће бити из друштвене и религиозне праксе.

Зашто је Европа напустила свој истренирани еквилибријум средњих и скромних победа да би прихватила максимизацију форсирану с англосаксонске стране? Русија је 1991. била побеђена. Русија је читаву деценију после тога наставила да буде побеђена. Уз мало добре воље са стране европског Запада Русија би и данас била побеђена у оном смислу у ком је побеђена свака земља која трговином и дипломатијом решава отворена питања са суседима. Али за англосаксонски елеменат у Западу била је то недовољна, неуверљива победа.

„О европској безбедности се може разговарати тек кад сломимо Русију", рекао је недавно за Шпигел Карло Мазала, професор на Војној академији у Минхену.

Другим речима: о миру се може разговарати тек после рата. Мир ћемо имати тек кад будемо имали рат. Тек кад Русију окружимо и контролишемо. Тек кад смо освојили тоталну победу. Тек кад смо напустили круг парцијалних победа и пораза у сударима с Русијом.

Тек кад смо круг отворили у линију.    

Ducdame, ducdame, ducdame

 Амиjен: „Шта је то ducdame?"
Меланхолични Жак: „То је старогрчки позив будалама да се ухвате у коло."
(Шекспир, Како вам драго, 2.5)

Круг, линија, вечито понављање или освајање новог, то је још један елеменат у коме наш, европски Запад губи супстанцу. Ко у томе тражи црно-беле разлике, неће их наћи. Све је сиво. 

Реч је о схватању историје, посебно оне која се свесно производи на рачун будућности, дакле политичке par excellence. Данас ће се за Хомерово доба рећи „историја", иако је тај појам много млађи. За ренесансне људе су „историје" биле приче које су се могле испричати о неком предмету, догађају или особи. Историја је била рашомон, оно што сваки добар лектор мисли кад каже „може тако, а може и овако".

У античкој Грчкој се збивање у времену посматрало као догађање у кругу. За хроничаре као Херодота, Тукидида или Полибија, ратови и политика су наравно били „историја" у смислу прошлости, али они нису имали карактер светског збивања. Периодични кругови у ритму препознатљивог за Грке су имали вишу вредност него радикална промена. Наравно, свет је тада био мањи, али то није било пресудно за феномен кружнице у таквој перцепцији реалности. Питање најбољег система се постављало из круга, кружнице, из „кола" вођа, војсковођа и демоса.

Нико ту није размишљао са суженог хоризонта, далеко од тога. Чак су правили и вицеве на тему кружнице и линије у историји. Тукидид је као футуролог објашњавао шта ће се још једном догодити „на исти или сличан начин"; Херодот је сматрао да је круг неопходан због „баланса хибриса и немезиса", моћи и ризика. Ниче ће се после духовито позвати на Тукидида кад буде рекао, у слободној интерпретацији: „Једва чекам да видим шта ће се још догодити у прошлости!" 

Сигурно то има везе и са духом епохе. Тукидид, Херодот и Полибије делују из Јасперсовог „кључног периода" (Achsenzeit) са подударним развојем у Грчкој, Кини, Индији и на Блиском Истоку. То је „време осе", дакле линије радикалних промена и првог удара просветитељства, кад Грци покушавају да спасу смисао за себе тако што се савијају у кружницу, хватају у коло. Још један виц историје!

Тај доживљај кружнице у капиталним политичким збивањима остао је у свести Европљана све негде до Макијавелија и Хобса. Од њих се коло полако расплитало, да би са Хегелом и Марксом било коначно исправљено у напету равну линију. По њој су се Светски дух и радничка класа прошетали напред и увек само напред у спознају властитог статуса и смисла. Светски дух још граби напред, захваљујући Англосаксонцима.  

Где? У коначну победу, наравно.

Схватање кружнице у историји, напуштано од европских народа како су прелазили на хришћанство, сачувано је међутим у њиховој политичкој традицији као респект према малом, ситном, поправљеном, истом а побољшаном, укратко према свему половичном, крњем и несавршеном које се јавља у форми напетог ОЕБС-овог или УН-овог еквилибрија.

Европа, то је збир хришћанске есхатологије и грчке философије, због чега је и могуће да европски Запад стоји на линији, а мисли у кружници. 

Кад савремене дипломате, као недавно индијски министар спољних послова Џаишанкар у Бечу (2. јануара), назову рат у Украјини „много компликованом ситуацијом", то је то, позивање домаћина на традицију кружнице, не линије. „Али то је тако једноставно", инсистирао је новинар ОРФ-а Армин Волф. „То је ваша интерпретација, да је једноставно", одговорио је Џаишанкар.  

Та врста напетог еквилибрија не постоји у политичкој традицији Сједињених Држава. Политички се Америка креће историјом као Хегелов светски дух на жици, напред и само напред, до тоталне победе или уништења. 

Под америчким утицајем Европски Запад већ је промењен до непрепознатљивости. Са хришћанском, хегелијанском, позитивистичком, марксистичком, и свим осталим телеологијама Европљани су се изборили. Већ су с њима играли у колу, то олакшава препознавања. Главе им је дошла есхатологија америчке дубоке државе.       

„Хоћу да будем кромпир"

У актуелном развоју ми најтеже пада губитак Немачке. Поново је реч о нијанси, јер је у културном смислу Немачка увек била Запад. Али у ту врсту Запада (хришћанство + Стара Грчка + Просветитељство) спадају многи, она није пресуда за оно што нам се тренутно догађа. Немачка је тек сада у пуном смислу постала политички Запад, то јест потпуно пала под диктат новог, прекоокеанског Запада.

Берлин се нашао тамо где никад није био ако није морао или није знао како и кад је хтео. Сад не мора а хоће. Једино знање које му је за то потребно је линеарног типа - да уђе у коначни обрачун с Русима.

То је све некако врло пруско у методи и техници. Чак случај устајања из мртвих, кад се помисли да је Пруска као државна јединица потпуно избрисана из устава и географије 1947. године. Сад би тај појам немачка линеарна министарка културе Клаудија Рот избрисала и из фондације „Пруско културно благо", зато што је то придев који је остао без именице. Глупост, наравно, која само потврђује тезу из овог текста да Немачка поједностављује своју традицију, чисти је од кружних компликација док заузима положај на англосаксонској борбеној линији.

Лично, увек сам била поштовалац Фридриха Великог (1712-1786), пруског краља који је у популарном предању остао познат као „Стари Фриц". Осим што је био апсолутиста, Стари Фриц је био и просвећен по политичкој моди времена. Тако је својим поданицима наредио да саде кромпир и спасу се глади. Краљ је отишао, кромпири остали.

Након сељакања по различитим локацијама, саркофаг с краљевим последњим остацима коначно стоји тамо где је сам Фридрих одредио тестаментом - у дворцу Сансуси у Потсдаму, две собе даље од оне у којој је умро. Посетиоци који обилазе Фридрихов гроб остављају на саркофагу кромпир као вотив; онако као што Јевреји на надгробне споменике стављају облутке. 

Сећам се кад смо у XIII београдској гимназији 1975. припремали врло фрицовски комад „Хоћу да будем кромпир". Не ја директно, мене су заменили пре премијере због интрига и инсинуација да не знам да глумим. Ми, као школа.

Сви смо ми данас кромпири на саркофагу старог Фрица. Тако се барем ја осећам, као кромпир узгојен у славу Пруске која се докинула у славу Немачке која се докинула у славу Сједињених Држава које не знају шта значи ухватити се у коло кружне историје.

Оно што знам, то верујем, рече краљевски кромпир брату са линије за чипс. (Витгенштајн, О извесности)