Напукла француско-немачка осовина: Од Де Гола и Аденауера до Макрона и Шолца

Симболи нису довољни. у тренутку када Европа пролази кроз највећу кризу од Другог светског рата, Француска и Немачка су 22. јануара прославиле 60. годишњицу Споразума из Версаја. Али Емануел Макрон није Шарл де Гол, као што Олаф Шолц није Конрад Аденауер. И један и други остављају утисак политичара који нису дорасли историјским околностима у којима су се нашли да челу две водеће европске силе. Обојица се понашају као да су сатерани уза зид и да не воде политику већ повлаче изнуђене потезе.

Ако су Де Гол и Аденауер поставили темеље француско-немачке сарадње, а тиме и уједињене Европе, и то док је ехо Другог светског рата још увек одјекивао, садашњи лидери Француске и Немачке ову сарадњу доводе у питање. Последњих месеци постало је јасно да између њих нема координације о главним стратешким питањима.

Рат у Украјини је разоткрио разлике у погледима које су већ биле присутне између две земље, било да је реч о европском суверенитету, трансатлантским односима или енергетској политици. Ове разлике су постале очигледне и наводе их да прибегну старим рефлексима. Њихови одговори на кризе више нису европски, већ национални, као када Шолц прогласи план помоћи немачкој привреди од 200 милијарди евра у циљу ублажавања последица инфлације и економске кризе коју је изазвао рат, а да о томе није обавестио Париз, или када саопшти да ће да купи америчке војне авионе, што из француског угла подрива идеју о сувереној европској одбрани.

Шлаг на торти је била одлука Берлина да се укључи у пројекат европског антиракетног штита у коме учествује петнаест земаља НАТО-а, али не и Француска. Након ове две одлуке у Паризу је оснажена сумња да немачка влада жели да настави пројекте који се тичу заједничке одбране, а у којима учествује и Шпанија. 

Париз и Берлин немају заједнички одговор на економске последице рата у Украјини, што је показало и отказивање француско-немачког самита који је требало да се одржи прошле јесени. Њихова саопштења о испоруци оружја нису усклађена и немају заједнички одговор на нову америчку политику улагања у обновљиву енергију. Ову инвестицију од 430 милијарди долара, уз коју иде 7.500 долара домаћинствима за куповину електричних возила „made in USA“, у ЕУ доживљавају као удар на европску индустрију. Француска и Немачка се, међутим, не слажу како одговорити на амерички протекционизам.

Сукоб интереса

Париз и Берлин брину пре свега о националним интересима. То није ништа ново – Европска унија је пре свега економска, па тек онда политичка заједница – али се у околностима кризе национални интереси још снажније истичу. Период безбрижне мондијализације је прошлост, економија више не управља политиком већ обрнуто.

У Немачкој су сумњичави према француској „визији“ европске суверености и сматрају да је њихов приступ прагматичан и ближи реалности. Из угла Берлина, Француска је помало земља југа, склона идеализму, што није лако помирити са прагматичним Немцима. У Паризу пак сматрају да је коалиција канцелара Шолца без компаса.

И Париз и Берлин увек сумњиче другу страну да жели да им наметне свој модел.  Иако је Макронов избор за председника у првом мандату у Немачкој дочекан са ентузијазмом, Меркел месецима није одговарала на његове предлоге о новој европској архитектури.

Преговори око Украјине које су Париз и Берлин водили са Русима доживели су спектакуларни крах, а са њима и Макронове идеје о Европској унији и њеном суверенитету. Немачка не може да се одвоји од америчког туторства, као ни већина Европе. Идеја европске сарадње је нарочито осетљива у области одбране, где су сукобљавају индустријски и војни интереси. Када Макрон говори о сувереној европској одбрани, мисли на француског произвођача војних авиона, Марсела Дасоа. Романтична слика „пара“, на којој је инсистирао нарочито Париз, избледела је и уступила место реалистичном и прагматичном односу.

Ескалација

Геополитички земљотрес који је изазвао рат у Украјини нарочито је погодио Немачку, због њене зависности од руског гаса и политике добрих односа са Русијом, а у духу идеје да се више никада не догоди сукоб светских размера који је урушио Европу у Другом светском рату. Руски напад на Украјину, који ни Париз ни Берлин нису очекивали и за који нису били спремни, уздрмао је њихову представу света и натерао их на одлуке које су до пре годину дана биле незамисливе, као што је испорука тенкова Украјини.

„Историјска прекретница“ о којој говори Берлин донела је заокрет у војној доктрини, драстично повећање буџета за одбрану и слање наоружања у ратне зоне. Овај заокрет није без отпора унутар Немачке, што показују анкете јавног мњења, али и унутар Шолцове партије, у којој је много младих пацифиста који имају отпор према новој улози Немачке као војне силе. Шолц је зато данима врдао када је реч о испоруци тенкова немачке производње Кијеву и покушао да се сакрије иза Сједињених Држава. На скупу светских лидера у Давосу рекао је да ће испоручити тенкове уколико то ураде Американци.

Ово заклањање иза Америке јасно говори о позицији Немачке и о недостатку европске координације. Немачка се плаши одговора Русије, а Вашингтон јој служи као алиби. Французи су са своје стране најавили да ће одлуку о испоруци „Леклера“ донети у наредним данима. Толико о европској одбрани независној од Сједињених Држава, за коју се залагао Де Гол и коју је без успеха покушао да оживи Макрон.

Са друге стране, увек ратоборни немачки Зелени, у лику министарке спољних послова Аналене Бербок, немају дилеме. „Ми водимо рат против Русије, а не једни против других“, изјавила је изразито проамерички и про-НАТО настројена министарка на седници Парламентарне скупштине Савета Европе у Стразбуру. Спорови унутар Европске уније, каже, иду на руку Путину.

Позив на сврставање под један шињел је свеприсутно. То је и најбољи начин да се продужи рат за који нико не може да предвиди колико ће да траје и које ће бити његове последице.

У сличном духу је говорила и бивша немачка канцеларка Ангела Меркел у интервјуу Шпиглу, првом који је дала након што је отишла са власти. Она је рекла да би немачки тенкови усмерени против Русије у Москви били одлична реклама за рат.

Након што је Немачка саопштила да ће испоручити тенкове Украјини, руски министар унутрашњих послова Владимир Колоколцев је одговорио да ће их руска војска уништити као што је то учинила у Другом светском рату. Шолц је покушао да се оправда за слање тенкова: „Радимо оно што је неопходно и могуће да подржимо Украјину, али да у исто време спречимо ескалацију рата ка рату између Русије и НАТО-а“, изјавио је у среду у Бундестагу. Кремљ је сутрадан говорио о „директном учешћу“ Запада у сукобу.

Захтев за додатним наоружањем се ту не зауставља: чим је саопштено да ће стићи тенкови, Украјина је затражила војне авионе. Холандија је одмах ставила да знања да би могла да испоручи бомбардере Ф-16 америчке производње.

Нови однос снага

Нове, ратне околности слабе француско-немачки пар и доносе борбу за нови однос снага на европском континенту који ће се успоставити када се рат у Украјини оконча. И Париз и Берлин схватају да је рат тест за улогу коју ће имати након рата.

Немачка и Француска од почетка рата помажу Украјини војно и финансијски, али сваки пут се чинило да је то урађено невољно и под притиском. Водеће европске земље упале су у замку рата са Русијом из које не знају како да се извуку. Свака наредна испорука оружја их још дубље увлачи у сукоб чије последице нису у стању да сагледају.

У овом прегруписању снага су оснажени амерички савезници из бившег источног блока, попут Пољске. Пољска, која улаже огромне суме у наоружање, у наредних неколико година ће имати најмоћнију војску у Европи, ако се изузме Француска као нуклеарна сила. За њу нема недоумице када је реч о испоруци оружја Украјини, као ни за балтичке и скандинавске земље, које Сједињене Државе виде као истинског заштитника Европе од Русије.

Унутрашња равнотежа Европске уније се мења, иако је рано предвидети коначни утицај рата на односе унутар ње.