Заборављени рат у Сирији и алавитска техника опстајања: Левантски камелеони

Сирија је поледње деценије била прва која се појавила у глобалном низу претњи тероризам–пандемија–европски рат, али су последње две пошасти, временски ближе, сасвим прекриле сиријске догађаје. Сирија је постала „заборављени рат“ и да није било нове апокалипсе – недавног земљотреса – тешко да би ико поново вратио Сирију у центар светске пажње, макар накратко. Сирија је много пре Русије доживела колективну изолацију Запада који није желео да је попусти ни у овим трагичним тренуцима.

Рат у Украјини и рат у Сирији су, међутим, повезани. Они су горки напитак из исте чаше и две стране огледала. Може се рећи и да је украјински рат започео – у Сирији.

Када су у јесен 2013. западне земље биле спремне да војно нападну Сирију, исто као и Либију две године раније, а због наводне употребе хемијског оружја од стране Асадових јединица, Русија је то спречила. Затим је амерички председник Обама љутито распустио свој саветнички тим који га је вукао из рата у рат, да би већ у јануару следеће године уследила америчка акција у Украјини. Кијевски „Мајдан“ био је америчка освета за руско уплитање у Сирији.

Сиријски рат често изгледа као велика збуњујућа збрка, али један фактор који се често не помиње могао би бити кључ за разумевање овог сукоба. Наиме, део исте сиријско-украјинске тектонске ратне плоче јесу енергетска питања и онемогућавање укључивања Русије у светску трговину гасом.

Пре грађанског рата у Сирији, који је на таласу „арапског пролећа“ започео марта 2011, Катар и Иран су предложили два конкурентска гасовода која су имала за циљ да транспортују гас у Европу преко територије Сирије. Планови Катара су први пут представљени 2009. године и укључивали су изградњу гасовода који је водио од Персијског залива преко Саудијске Арабије, Јордана, Сирије и Турске. Иран, који поседује други, мањи део гасног поља у Персијском заливу, одлучио је затим да предложи сопствени план за гасовод, вредан 10 милијарди долара, који би ишао преко Ирака и Сирије, а затим испод Средоземног мора до Европе.

Сиријски председник Башар ел Асад је прихватио ирански план и он је требало да буде завршен 2016. године, али је на крају одложен због „арапског пролећа“ и грађанског рата који је избио у Сирији.

„Покрети за ослобођење Леванта“

Данас, после 12 година ратовања и сукоба, земља је остала под контролом председника Башара ел Асада, изузев већег дела провинције Идлиб на северозападу земље која је остала под контролом побуњеника. Међу побуњеничким групацијама водећу улогу игра група Хајат Тахрир ал Шам („Организација за ослобођење Леванта”) која је била део Исламске државе, али је потом покушала да се „ребрендира“ и „опере биографију“ како би се претворила у легитимног такмаца за власт у држави.

Ова сунитска група, раније позната као Џабхат ал Нусра (Ал Нусра) и Џабхат Фатах ал Шам, има за циљ да збаци Асадов режим и успостави Исламски емират у Сирији. Ал Нусра је формирана крајем 2011. године када је емир Ал Каиде у Ираку, Абу Бакр ал-Багдади, послао оперативца Абу Мухамеда ал-Јуланија у Сирију да организује регионалне џихадистичке ћелије. У почетку, Ал Нусра је пружала уточиште џихадистичкој групи Хорасан, али је затим у јануару 2014. почела да напада Исламску државу усред растућих тензија између Исламске државе и сунитских опозиционих снага.

У јулу 2016, Ал Нусра је контроверзно прекинула своју повезаност са Ал Каидом и променила име у Џабхат Фатах ал Шам („Фронт за освајање Леванта“). Утицај групе је стално растао током рата, доводећи је у сукоб са другим антиасадовским групама. Након што је издржао неколико периода међуџихадистичких сукоба, Фатах ал Шам је прихватио спајање са неколико других сунитских опозиционих група и променио име у Хајат Тахрир ал Шам. Након ребрендирања, група је наставила да 2017. и 2020. године консолидује своју надмоћ у Идлибу, победивши своје главне ривале Ахрар ал Шам и Хурас ал Дин.

Група је такође издржала скоро стални притисак владиних снага, њихових савезника и Турске, истакнутог актера укљученог у сукоб у Сирији, а посебно неколико великих офанзива које је централна влада водила у провинцији Идлиб. Последња од њих трајала је између средине 2019. и почетка 2020. Током овог периода, сматра се да је Тахрир ал Шам изградио практичан, прагматичан и обострано користан однос са Турском, јер су обе стране успеле да оставе по страни своје стратешке и политичке разлике у име стварања стабилности у Идлибу, где Турска тренутно има 15.000 својих војника.

Да би се разумела важност, али и трагедија Сирије, потребно је подсетити на њену далеку историју. Она може да помогне да схватимо данашње замршене односе на Блиском истоку и разлоге верске специфичности и органске различитости Сирије у односу на остала блискоисточна и левантинска друштава.  

Ко су алавити?

Сиријски рат 2011. проистекао је из неколико фактора: из секуларне владавине породице Асад и мањинских шиитских алавита којима ова породица припада, затим из снажног противљења Израелу и ослањања на Русију и, на крају, због енергетске геополитике. 

Ширење Исламске државе, формиране почетком 2014, претило је геноцидом над алавитима, без обзира да ли су уз Асада или против њега. Њихова вера им је тада гарантовала страшнију судбину од оне која би снашла било коју другу блискоисточну исламску секту. 

Алавити су шиитски изданак од пре хиљаду година, како се најчешће сматра. Секта се првобитно звала нусаири, по Мухамеду ибн Нусаиру из 9. века, који је, након смрти 11. имама Хасана ал Аскарија, тврдио да је његов гласник. Срж нусаиризма је концепт Бога у тријади Мана (Значење), Исм (Име) и Баб (Капија), која се манифестовала седам пута: први пут у Авељу, Адаму и Гаврилу; последњи пут у Алију, рођаку и зету пророка Мухамеда, Мухамеду и Салману ал Фарисију, првом Персијанцу који је прихватио ислам.

Са овим концептом тројства, неки закључују да нусаиризам потиче од хришћанства, па чак оптужују алавизам да су тајна хришћанска секта, пошто алавити славе неке хришћанске празнике и поштују многе хришћанске свеце. Године 1903. језуитски научник Хенри Ламенс веровао је да су нусаири заправо изгубљени хришћани.

Мистериозни религиозни коктел нусаиризма сачињен је од предисламских гностичких космогонија, концепата трансмиграције душе и реинкарнације највероватније позајмљених из хиндуизма преко манихеизма, елемената зороастризма, феничанског паганизма и маздаизма... Нусаирије верују да је свака душа звезда, да постоји девет нивоа људског постојања и племенитости, те да ће се грешници у будућем животу реинкарнирати као инфериорна бића. Пошто људи греше, они се могу искупити спознавањем Бога кроз ма’рифу, унутрашње знање које проистиче из сопственог директног искуства стварности, које није могуће добити кроз књиге. Сходно томе, традиционални ритуали и читање Курана нису од суштинског значаја.

Са „унутрашњом спознајом“ као циљем, стубови ислама се радикално реинтерпретирају њиховим „унутрашњим значењем“. На пример, пет дневних молитви се схвата као пет чланова свете породице, укључујући Фатиму (Мухамедову ћерку), упркос парадоксу да нусаирије сматрају да су жене инфериорне и стога не могу да се реинкарнирају, а рамазан добија пренесена значења и примењује се, уместо на пост, на узимање завета ћутања. Нусаиритске свете књиге и ритуали ограничени су на неколико људи који се обавезују да ће чувати тајне вере; они се зову „хасах“ док је већина лаика „амах“, а откривање верских тајни странцима је строго кажњиво.

Након што нусаиријама Ибн Тајмија у 14. веку запретио с три фатве и саопштио да су „ већи неверници од многих многобожаца“ те да за муслимане рат и казне против њих, у складу са исламским законом, спадају међу „највећа побожна дела“, нусаирије су побегле из Ирака у негостољубиве приобалне планине северозападне Сирије. Османски декрет из 1571. прогласио их је за немуслимане, а алавитски преступници су били обезглављени.

У непријатељском окружењу, нусаири су практиковали „такију“, религијску мимикрију, односно понашали су се као да су сунити. За нусаирије, „верско тело“ није оштећено или погођено „облачењем одеће“ других секти или верских групација, а „џихад“ подразумева борбу да се тајне нусаиризма прикрију од неверника.

Камелеонска способност да мењајући своје праксе остајући у складу са својом религијом, омогућило им је да преживе прилагођавајући се променљивим односима моћи који нису ишли у њихову корист. Када су крсташи харали Блиским истоком, нусаирије су истицали своје хришћанске аспекте и били су поштеђени покоља, док су под сунитским Османлијама прихватили да се џамије граде по сунитској традицији. 

Француски доминион

Када се Отоманско царство распало и Француска преузела право на Сирију, нусаирије су поново нагласили сродност са хришћанством и 1922. остварили независну државу под француским мандатом, кoja je потрајала до 1936. Француска политика је била „завади па владај“, па су због страха од панарабизма сунитских националиста њима супротстављали нусаирије и подстицали њихов сепаратизам.

Французи су били ти који су одлучили да се име нусаиритске секте промени у „алавити“ (следбеници Алија): са новим именом које указује на шиитски ислам, алавити су стекли једнак положај са сунитима и на основу њега захтевали сопствену независну државу.

Упркос свему, алавити су убрзо изгубили аутономију и неколико њихових побуна се завршило неуспехом. Крајем француског мандата 1946, угледници алавита су у покушају да обезбеде независност послали меморандум јеврејском премијеру Француске Леону Блуму, упоредивши алавитску судбину маргинализоване мањине са јеврејском, али узалуд.

Међутим, камелеон се увек стапа са својим променљивим окружењем. Видевши да би у датом контексту уједињење са Сиријом била најбоља опција за њих, алавити су одустали од свог сна о независности, што је одговарало и сунитима јер је алавитско упориште Латакија постала сиријска капија ка Средозменом мору. Политика се тада фокусирала на стављање алавита у муслимански главни ток. Сунитске вође су наводиле да, „као што су католици, православци и протестанти још увек хришћани, тако су алавити и сунити ипак муслимани“. 

Од камелеона до лава

Долазак алавита на власт у Сирији ишао је постепено. Све је почело када су им Французи омогућили отворен приступ војсци. Наиме, у настојању да спрече било коју исламску секту да доминира и угрози њихову моћ, Французи су обезбедили да војска буде хетерогено састављена, уз фаворизовање мањина које нису учествовале у борби арапских националиста за независност. Алавити су се, као сиромашна заједница, у великом броју придружили војсци и до краја француског мандата чиили половину од осам пешадијских батаљона сиријске војске.

Сунитска већина је пак сматрала да послови у војсци и јесу резервисани за сиромашне, чиме су направили судбоносну грешку пустивши да ово моћно политичко средство преузме алавитска мањина, захваљујући чему је она касније успела да преокрене ствар и преузме контролу над читавом државом. Након што је Баас партија преузела власт 1963. године, трансформишући се из „политичке идеологије“ у „верску припадност“, чланство алавита у њој се упетостручило.

Када је Хафез ел Асад из алавитске заједнице дошао на власт 1970. године, водио је политику де факто сунификације алавита. Он је забранио алавитским шеицима да сувише истичу поштовање Алија и сам је давао пример  придржавајући се сунитске праксе. Подизао је џамије у алавитским градовима, јавно се молио, постио и охрабривао свој народ да чини исто. Већ је раније променио презиме из Вахш (дивља звер) у Асад (лав) и оженио се сунитском девојком.

Ово је само делић алавитске трансформације из маргинализоване заостале групе у добростојећу и владајућу заједницу у урбаним срединама. Обични Алавити жртвовали су своју верску идиосинкразију за удео у политичкој моћи и социјалној сигурности. Нусаиризам се исламизовао, што је омогућило истакнутој алавитској породици Асад да опстане на власти у земљи у којој устав налаже да председник мора бити муслиман.

Сиријска армија

Сукоб у Сирији из 2011. почивао је на разбуктавању нетрпељивости између сунита и алавита који су давно напустили камелеонску стратегију и постали део владајуће елите. 

Када су трупе председника Башара ел Асада почеле да губе тло под ногама у сиријском грађанском рату, на сцену је 2015. ступила Русија која је верни савезник Сирије још од 1972, када је дошло до „трансфера савезника“. Тада је Совјетски Савез после захтева председника Садата напустио Египат, али се сместио у близини, у Сирији. Од тада се говорило да нема рата на Блиском истоку без Сирије, нити мира без Јордана, што је лапидарно изражавало карактер режима тих држава. 

Сиријска војска је у „арапском пролећу“ очувала своје јединство и функционалност и није се распала попут других арапских армија.

Она је била креација председника Хафеза ел Асада и у народу популарна институција, посебно као средство за бег од економске угрожености. За разлику од верске хомогености других оружаних снага на Блиском истоку, сиријска војска је секуларна јер је Хафез ел Асад, и сам производ војске, препознајући њен значај настојао да задржи њену секуларну природу, елиминишући могућност војног мешања у унутрашњу политику.

Укључивањем „баасиста“ у образовање официра и осигуравањем заступљености различитих социјалних, верских и етничких група у војсци, уклонио је ризик од војног удара: баасистичко образовање је индоктринирало официрски кор, а пажљива друштвена равнотежа кооптирала је потенцијалне незадовољне групе.

Три Асадове политике су од војске направиле лојалног и послушног чувара земље. Прво, Хафез је обезбедио да у официрском кору добро, али не и претежно, буду заступљени његова етничка група (алавити) и племе (калабија), што му је дало мрежу од поверења повезану с породицом; друго, дозволио је вишим официрима значајну независност у командовању; и треће, учинио је сиријску војску значајним фактором блискоисточне равнотеже.

По свом доласку на власт 1970. године, Хафез ел Асад је надгледао повећање бројности армије, са 87.000 на 316.000 активног војног особља на крају његове владавине 2000. године, уз набавку хиљада возила и артиљеријских оруђа, као и неколико стотина војних авиона.

Интензивно ривалство Сирије са Израелом било је катализатор за нагомилавање наоружања и раст сиријске армије. Сирија је тако издржала притисак да одржи „стратешки паритет“ у опреми и снази армије са Израелом, верујући да ће морати да се сама суочи са њим, после признавања Израела од стране Египта и Јордана.

Величина сиријске армије постигнута у време Хафезове три деценије дуге владавине спречила је потпуни колапс режима у рату од 2011. године. Башар ел Асад је од оца наследио војну институцију која му је остала верна, било због лојалности или страха од непослушности, и уживао је загарантовану подршку официрског кора, нервног система сваке војске. Ако је и долазило до пребега, повремено и у већем броју, они су углавном били ограничени на ниже војно особље.

Сирија је после свега показала изненађујућу виталност. То много говори о чиниоцима који одржавају стабилност земље, њене власти и система на Блиском истоку, који је због спољних интервенција и увезених ратова регион с највише нефункционалних држава у свету. Сиријска прича је далеко од свога краја.