Успон и пад алтернативне левице у Барселони: Каталонска престоница иза туристичких кулиса

На локалним изборима у Шпанији, одржаним 28. маја, владајући социјалисти и левичарски Подемос су посрнули, народњачка и екстремна десница су одскочили, па је премијер, социјалиста Педро Санчез, по експрес-поступку расписао превремене парламентарне изборе већ за јули.

У медијској фокусираности на тај донекле неочекиван епилог, један вишезначан „сајд-ефекат“ локалних избора прошао је релативно неопажено: градоначелница Барселоне Ада Колау и њена платформа „Заједничка Барселона“ (Barcelona en Comú) изгубили су примат у главном граду Каталоније. На изборима су завршили трећи, додуше са само 150 гласова мање од другопласираних социјалиста. Највише гласова освојио је ортак Карлеса Пућдемона, конзервативни каталонски националиста Хавијер Тријас. Како год се буде (с)кројила већина, Ада Колау неће више бити прва виолина.

Заједничка Барселона је био први „социјални покрет“ који је у неком великом граду Шпаније успео да састави два пуна мандата на челу градске власти – од 2015. до 2023. године. Колау је била прва „алкадеса“ (градоначелница) у историји Барселоне; била је и прва која је то постала као активисткиња. Захваљујући реформама које је спроводила и начином на који то чинила постала је међународно проминентна фигура, чак нека врста симбола алтернативе и другачије политике, која од грађана није отуђена.

Алтернативна левица, која је пре десетак година уздрмала политичку сцену широм Шпаније, последњих година је у опадању; више је знакова који на то указују. Али, парламентарни избори разјасниће трендове и по том питању. Ипак, рекло би се да Ада Колау и њен „покрет“ нису рекли последњу реч. Шта год да будућност донесе, њихов пут од „улице“ до градске управе и све што су за осам година урадили оставља траг. Време ће показати колико дубок... 

Крај Барселоне 

„Барселона, град рођен пре Христа, умро је 2015.“

Тим речима је Мајкл Јуд (Michael Eaude), аутор више фантастичних књига о Каталонији и Барселони, закључио свој текст „Крај Барселоне“ објављен 2007. године у часопису Barcelona Ink.

Јуд у Каталонији живи деценијама и одавно је натурализoвани инсајдер. О свом изабраном завичају пише са огромним знањем и опчињеношћу, али није да се само топи од милине и лепоте; држи отклон и не устеже се да притисне неуралгичне тачке. Радо, на пример, подсећа на робовласничко порекло капитала каталонске економске елите и на њено политичко лицемерје. 

Текст „Крај Барселоне“ је као in memoriam граду у форми футуристичког историјског штива. Повевши читаоца у кратку шетњу кроз богату и бурну прошлост Барселоне, Јуд на крају шетње „види“ будућност – дезинтеграцију града „који је доживео тако много привидних смрти и васкрсења да су његови владари, као и многи грађани, поверовали да је град бесмртан... Његови владари починили су фаталан грех поверовавши сопственој пропаганди. Жудели су за славом и новцем игноришући најосновније мере самоодржања. Зато су у дубокој старости града његови владари починили исти злочин претераности као и неколико векова раније, на врхунцу града.“

„Злочином претераности“ Јуд сматра препуштање – налик наркоманском – необузданој туристификацији и комерцијализацији. Социјалистичка партија, која је градом управљала од 1979. до 2011. године карте развоја ставила је на туризам и бизнис; Олимпијске игре 1992. године послужиле су у том смислу као изговор за огромне грађевинске подухвате – изградњу путева, хотела, луксузних станова, конференцијских центара, шопинг молова... Тако је, сматра Јуд, створен Барселона-бренд за светске сајмове туризма:

„Барселона-бренд садржавао је више идеолошких и уметничких нити. Барселона је била град арт нувоа, посебно архитекте Антонија Гаудија. Њена буржоазија, фрустрирана одсуством политичке моћи, у периоду од 1875. до 1925. године сипала је новац у финансирање грађевина у ексцентричном арт нуво стилу који доминира Ешамплом. То је туристима дало два града у једном: средњовековне споменике Готске четврти, саграђене у доба империјалног врхунца Барселоне, и модерни град уметности, са Пикасом и Мироом који, уз Гаудија, чине импресивни тријумвират.“

На крају баладе и Јудовог некролога, град Барселона плаћа цену невероватног успеха Барселона-бренда. „Услед вишка самозадовољства дошло је до системског колапса“, пише Јуд. Град, који је дочекивао и угошћавао милионе туриста, постао је неиздржив и немогућ за живот својим староседеоцима. „Стотине хиљада становника више нису могле да плате своје рачуне, 10% градског стамбеног фонда било је ненасељено док су хиљаде људи биле избациване из станова (деложиране), а стотине спавале на улицама...“

Упозоравајуће критике и „црне визије“ попут Јудових, „надлежне“ нису много узбуђивале... док пред вратима није заиграла мечка. 

Индигнадос, Покрет 15-М, Подемос 

Финансијска криза из 2008. године Шпанију је посебно жестоко погодила. Рецесија је проузроковала огромну незапосленост (од преко 20 посто), посебно међу младима. „Мере штедње“, које су биле одговор на кризу, довеле су до таласа масовних демонстрација. На улице Мадрида, Барселоне и других градова 2011. године излазили су милиони људи... Звали су то Протестима Индигнадоса, Покретом 15-М, Шпанском револуцијом...

Покуљало незадовољство избацило је у први план бројне грађанске иницијативе. Иако хетерогене, биле су сагласне у неколико ствари: политичка и економска ситуација у земљи је катастрофална, политика штедње и резова је зло, од странака естаблишмента вајде нема. Представничка демократија у којој се све врти око две велике партије – Народне и Социјалистичке – доживљавала се као, благо речено, неделотворна; нарасло је уверење о неопходности стварања новог модела партиципативне демократије.

Најпознатији изданак масовних демонстрација и Покрета 15М постаће Подемос, партија левице којој медији обично приписују етикету „радикална“. На парламентарним изборима 2015. године Подемос је освојио чак 20 посто гласова (69 посланика). Тада је, по свој прилици, достигао зенит. На изборима 2019. године пашће на 12, 8 посто (35 посланика), али ће ући у владу социјалисте Педра Санчеза, што ће уједно бити први вишепартијски кабинет од поновног успостављања демократског поретка после Франкове смрти.

Политичка артикулација „енергије протеста“ добиће особене појавне облике и „на локалу“; понајвише, а и понајдуже, у Барселони. 

Платформа за жртве хипотеке и Ада Колау

Кад је финансијска криза грунула, многи у Шпанији више неће бити у стању да плаћају хипотеке. Узимали су стамбене кредите који су се чинили повољним, пошто је грађевински лоби унапред преко политичара прогурао законе по својој мери, а кад је почело „тврдо“ – на хиљаде „несолвентних“ по кратком поступку је одлетело на улицу. Заплењено је неколико стотина хиљада станова. Најбоље од свега је што су новопоставши бескућници остајали дужници банака чак и кад би њихови одузети станови били продати... „И све по закону...“

Платформа за жртве хипотеке (Plataforma de Afectados por la Hipoteca, PAH), родила се тако 2009. године у тренутку потпуног безнађа. Циљ јој био супротстављање деложацијама и заштита права грађана који не могу да плате хипотеке. Међу оснивачима поред осталих била је и активисткиња из Барселоне Ада Колау (1974). 

Платформа за жртве хипотеке брзо се прочула и њено деловање постаће узор и за друге активисте, не само у Барселони и Каталонији него широм Шпаније. Људи су се удруживали у кампањи против хипотекарних зајмодаваца, протестовали, окупирали банке, физички се супротстављали судским извршитељима...

Саморганизовање и повезивање резултирало је иницијативом за промену проблематичног закона. Прикупљено је за то безмало милион и по потписа у целој земљи. Ада Колау била је та која је у име потписника 5. фебруара 2013. године у парламенту у Мадриду, у присуству банкара и других „експерата“, образлагала неопходност промене закона.

Тражено је да се прекину деложације, да се дужницима смање рате док траје криза, да се престане са потраживањем дугова од деложираних оног часа кад се њихов стан прода... Говорећи у парламенту, Ада Колау је у једном тренутку скренула је с теме и драмски убедљиво (писац Хавијер Серкас написао је како је одлична глумица) осврнула се на претходног говорника, Хавијера Родригеза Пељитера, заменика главног секретара Шпанског банкарског удружења. Рекла је како га није гађала ципелом (док је говорио) само зато што је у парламент дошла са мисијом, али: „Овај човек је криминалац и тако га треба третирати. Он није експерт. Представници финансијских институција изазвали су овај проблем; то су људи који су узроковали проблем који је уништио целу привреду ове земље – а ви их стално називате експертима.” На молбу председавајуће парламентарног одбора за привреду да повуче своје „врло озбиљне увреде“, Колау је само одмахнула главом....

Дотична сцена имала је тренутно „цар је го“ дејство. За осиромашене, депривлеговане и за озлојеђен обичан свет генерално, Ада Колау постаће хероина; елита (економска и политичка) презреће је и омрзнути. Мејнстрим медији залепиће јој етикету контроверзности. Ипак, велика већина Шпанаца одобравала је у том тренутку деловање Платформе за жртве хипотеке. Са тог становишта провокативан наступ Аде Колау послужио је сврси. 

Када је у јулу исте те 2013. године виралан постао снимак како је полиција одводи са протеста против банке која је одбила преговоре са деложираном породицом, статус Аде Колау као политичке звезде тог тренутка био је зацементиран. 

Заједничка Барселона

На таласу жудње за променама, али и прилично широке „народске“ популарности Аде Колау, у Барселони се током 2014. „кува“ иницијатива да се уђе у изборну трку за градску скупштину. Идеја водиља била је да се не ствара класична политичка организација, већ нова структура: отворена, транспарентна и партиципативна; „ушће“ које би у политику увело нову „друштвену базу“ и људе који раније нису активно учествовали у политици.

Називајући се платформом, а не партијом, у ту нову структуру укључено је, поред сродних група, удружења и организација, и пет мањих партија. Оне између себе нису делиле квоте, што би било уобичајено у класичном коалиционом аранжману, него су се придружиле у шири колективни процес грађења заједничког идентитета око заједничког плана за преображај града. 

Програм платформе стваран је кроз предлоге и идеје прикупљане непосредно – на отвореним скуповима у јавним просторима широм града. Како то изгледа? На тргић или у неку салу поставе се столице и разговара се, предлаже, размењује „на равној нози“; структура је равна и ствара се одоздо, „grassroots“, „од корена траве“. Потом следи процес јавне дебате и колективног „брушења“ програмских тачака. Већ и самим начином конституисања хтело се од самог почетка показати да постоје другачији начини вођења политике – кроз слушање, учествовање и сарадњу.

Тако је, укратко, рођена платформа Barcelona en Comú – Заједничка Барселона. На листи приоритета нашли су се борба против корупције, стварање стамбене сигурности, субвенционисање трошкова градског превоза и електричне енергије за социјално угрожене, обуздавање помахнитале туристичке индустрије, борба за зеленији и еколошки одржив град... Да ће се у градску политику, која је била мушки забран, унети женска и феминистичка димензија, више је звучало као завет него као пуко обећање.

Избори у мају 2015. били су неизвесни; вансистемски аутсајдери, Ада и „комунци“, победиће „за длаку“.  Неки кажи да им је ту танку превагу донела и „старовременска“ кампања – одлазак у сваки барио (кварт, суседство), сусрети са људима, безбројни разговори. Шта год да је пресудило, Колау и Заједничка Барселона тријумфално ће ући у здање Градске скупштине на Тргу Сант Жауме (Plaça Sant Jaume), које датира с почетка XV века и представља живеће сведочанство о врхунцу политичке и економске моћи главног града Каталоније.

Када сам Мајкла Јуда ових дана подсетио како је у (гореспоменутом) тексту „Крај Барселоне“ из 2007. смрт Барселоне предвидео баш за 2015. годину, без околишања је признао да је био у криву: „Са Адом Колау и Заједничком Барселоном, град није умро, већ је васкрсао. Били су дах свежег ваздуха.“ 

Препреке и противници

Трг Сант Жауме је административно срце Барселоне. Преко пута Скупштине града налази се Палата Генералитата Каталуње, односно средиште регионалне владе. Ада Колау и „комунци“ ниједног тренутка ту нису могли да сметну с ума где су слетели. Довољно је било да баце поглед кроз прозор, на зграду преко пута, и да се опсете деликатности и крхкости сопствене позиције.

Једна активисткиња која је постала градски функционер описала је то следећим речима: „Уђеш у Скупштину града, чак и у релативно моћну Скупштину града као што је то у Барселони, и схватиш да сва моћ није ту. Каталонска влада има доста моћи. Шпанска влада има доста моћи. Медији имају доста моћи. Airbnb има доста моћи. Победа на изборима тек је први корак да се нешто уради.“ 

Ада Колау и Заједничка Барселона имали су у градској скупштини само просту већину. Да би спровели своје идеје и планове од почетка су морали су да траже подршку других партија. То је захтевало време, преговарања, координације, компромисе. У другом мандату, од 2019, још се додатно закомпликовало, пошто је морало да се преговара и договара са више актера.

Њихово „обнашање“ градске власти било је континуирана борба на више фронтова. Директни политички напади били су још најједноставнији за „хендловање“. Са саботирањима и непрестаним подметањима, извртањима, лажима – медијским и не само медијским – било је знатно теже изаћи на крај. Ту противници често нису били „транспарентни“, али акције су будиле асоцијације на „спонтане штрајкове“ ауто-превозника у Чилеу за време Аљендеа. Суштина је била паралисати град, а кривицу свалити на некомпетентну и глупу градоначелницу.

Оптуживање, омаловажавање и пљување попримило је такве размере да је Заједничка Барселона пред ове последње изборе своје промотивне мајице штампала са слоганом „Ада је крива за све“. 

Распаљене параноје

Кишово одређење национализма као идеологије баналности и колективне и појединачне параноје важи и у иберијском контексту. И ту је најделикатнији положај онога ко не би да буде параноик. Наћи се као такав између распаљеног каталонског сецесионизма и чврсторукашког кастиљанског централизма, надреална је позиција. Она омогућује увид у сву демагогију и испразност димних бомби о националним и патриотским „вишим циљевима“, али тај увид не чини живот лакшим.

Држећи „еквидистанцу“ према распаљеним паранојама, Ада Колау је настојала „гледа своја посла“ (и ради свој посао); подржавала је право демонстраната да демонстрирају и истовремено се изјашњавала против сепаратистичких захтева. Ни једнима ни другима зато није била по вољи. То питање било је толико инструментализовано и злоупотребљавано (у сврху спина и политичке дисквалификације) да је она временом заузела неутралну позицију. Ни то није много помогло.

Својим ставовима и чињењем стварала је моћне непријатеље на разним странама. Мораторијумом на изградњу хотела у центру озлојеђен је хотелски лоби; грађевинска клика није могла да свари обавезу прописану инвеститорима да 30 посто саграђеног простора морају да резервишу за јавну станоградњу; аутомобилски лоби је запиштао зато што се аутомобили протерују из (центра) града...

„Угрожене“ компаније су ангажовале адвокатске тимове, тужакале, лобирале, заплашивале... Повлашћени се тешко одричу повластица, као и приватизатори приватизованог. Упркос доброј вољи и напорима, Барселона није успела да поврати ингеренције над (приватизованим) водоснабдевањем. Приватни интерес у том конкретном случају показао се као јачи. Ту епизоду многи наводе као један од већих неуспеха „алкадесе“ и као тријумф њених противника који им је пружио охрабрење и разлог за ликовање.

Напади су временом бивали све прљави и све више ad hominem. „Десница не преза ни од чега“, рећи ће Мајкл Јуд. Ада Колау ће у једном недавном интервјуу потцртати (и) класну димензију њеног континуираног дезавуисања и унижавања као личности: „Ја нисам само прва градоначелница, ја сам прва са бекграундом радничке класе; и нисам повезана са породицама које су одувек владале Барселоном. Често ме на то подсећају, понекад имплицитно, а некад на експлицитнији и непријатнији начин. Има политичара са деснице који константно постављају питање мог изгледа, моје фризуре, одеће, моје способности, мог недостатка културе, који кажу да би требало да рибам подове или да продајем поврће или рибу. Али, ја сам ту да променим ствари. Тачно је да постоји додатни притисак зато што сам жена, али ја то видим као део онога што мора да се мења.“ 

Постигнућа

Упркос препрекама, упркос пандемији, терористичком нападу на Рамбли и другим ванредним околностима са којима је морао да се носи, листа постигнућа „социјалног покрета“ који је осам година управљао Барселоном није занемарљива.

Нису променили свет, али су „неприметно“, на разним нивоима, бар донекле утицали на мењање политичког наратива, поимање вођења политике, дужности и обавеза политичара...  Barcelona en Comú од почетка је инсистирала на важности другачије етике; чланови су потписивали прилично строго дефинисан етички код, који је значио лишавање привилегија које „по дифолту“ иду уз позиције професионалних политичара.

Кад су дошли „на власт“, као градски функционери не само да су укинули повластице попут службених возила, него су се сагласили и да ограниче своја лична примања. Плата њиховог градског функционера није могла да буде више од  три минималне зараде, што је било 2.200 евра месечно.

Ада Колау је као градоначелница зарађивала око 26 и по хиљада евра годишње. Поређења ради, њен предходник (Пућдемонов ортак) Xавиер Тријас, (који би сада могао да је наследи на функцији), приходовао је око 140 хиљада евра годишње. Филозофија иза такве праксе „комунаца“ била је како између градских службеника и обичних грађана не треба да постоји дистанца.

Пре „Колау ере“ опште место је било како је Град малтене ненадлежан за „јавне станове“. Опонирајући таквом ставу, у „Колау ери“ буџет за социјалне станове је учетворостручен и таквих станова изграђено је неколико хиљада. На крају, у току ове последње изборне кампање, противници Аде Колау, ови који су сматрали да изградња „јавних станова“ није посао Града, обећавали су како ће таквих станова изградити више од ње...

У претходних осам година социјала улагања и давања знатно су повећана. Улагано је у школе, вртиће, локалне грађанске центре. Отворена је јавна стоматолошка клиника – да и сиромашнији могу евентуално да поправе неки зуб (јер је и питање зуба „социјално-класно“ пар екселанс). Смањен је број деложација. Барселона је проглашена „градом уточиштем“, па је и избеглицама пружана помоћ и асистенција и још је приде иницирано ширење мреже европских „градова солидарности“...

Барселона је постала и нека врста узора за урбану обнову, за премештање фокуса са аутомобила, на „пешачко-бициклистичку“ већину. Град је додатно прилагођаван пешацима и бициклистима. Прављене су бициклистичке стазе, али „пешачка острва“ и „суперблокови“ као оазе без аутомобила. Спајањем низа градских блокова у широке пешачке зоне „отворено“ је и створено милион квадратних метара јавног простора. Иако бројни урбанисти „суперблокове“ истичу као визионарски пројекат за XXI век, који на централно место ставља заједницу и здравље, управо је то највише разјарило противнике. Кукали су како хоће да забрани аутомобиле...

Суочавање с реалношћу

Вероватно су најупитнији домети владавине Аде Колау били мере за обуздавање туристичке „индустрије“. Или је можда ту само најочигледнији био сужен маневарски простор за промену. Свашта је урађено: привремено је обустављано издавање лиценци за хотеле у центру, успостављена је некаква контрола Airbnb-а и сличних платформи (које су дуго биле ван икакве контроле), затворено је више хиљада илегалних туристичких станова и спречено отварање десетина хиљада других... Опет, и све то делује мало и недовољно.

Или је пак глобални масовни туризам аждаја са седам глава, којој један појединачан град не може да се супротстави сам. За попуштање „смртоносног загрљаја“ масовног туризма било би потребно глобално прегнуће, односно промена животног стила Хомо сапијенса. Али, тај филм се у биоскопима не приказује...

Ако је била толико добра, зашто се Заједничкој Барселони истањила подршка? Објашњења је више.

Једно је да се ударило на моћног противника, а да се у борби, успут, остало без „сабораца“. Пре десетак година у Шпанији је постојао читав низ локалних иницијатива налик барселонској. Сличне платформе освајале су власт у Мадриду, Валенсији, Сарагоси, Кадизу... Мрежа „неустрашивих градова“ плела се и у ширем, међународном контексту. Многе су, међутим, биле кратког даха. Самим тим „пробушио“ се шири фронт, неопходан за шири замах.

С друге стране, сама природа ових иницијатива била је у колизији са природом и начином функционисања мејнстрим институција. Деловање унутар институција значило је неминовно тупљење и напуштање неких изворних постулата уобичајених за ванинституционално деловање. Водило је, такође, бирократизацији. Гала Пин, бивша заменица градоначелнице Барселоне, језгровито то сажима: „Временом интернализујете динамику политичких институција. Промените их мало, али оне вас промене много више.“

Уласком у институције и деловањем кроз њих, „социјални покрет“ се полако, миц по миц, одмицао од своје изворне „леве“ базе и померао се ка центру. 

Уводничар Ел Паиса саркастично коментарише епилог тог скретање: „Одете у центар, и центар вам се захваљује што сте померили аутомобиле, што сте засадили зеленило, али сада кад су некретнине добиле на цени, ми ћемо – ништа лично – наставити да гласамо за наше; хвала вам пуно на пруженим услугама.“

И Мајкл Јуд у том добровољном припитомљавању покрета види стратешку грешку: „Уместо да и после 2015. позивају своје следбенике да се мобилишу у подршци са масовним демонстрацијама, Barcelona en Comú се ослонила на преговоре иза затворених врата са банкама и државом...“

Иако констатује како су десница и фашизам у порасту, Јуд ипак не гледа на то фаталистички. Каже како ништа није неизбежно или перманентно: „Биће много горе него што је било, али Барселона неће умрети. Мислим да ће се масовни протести вероватно наставити у другачијим организационим формама... Тешко је замислити успешан изазов капитализму без константне масовне мобилизације...“