Крај нуклеарног табуа уз ново звецкање атомскoм бомбом: Џорџ Орвел на Криму

Битка за Крим, рекло би се, почиње да се распламсава. У понедељак је са диверзантских чамаца поново нападнут Кримски мост, на којем су оштећења била таква да је саобраћај преко њега, изузев железницом, био сасвим обустављен.

Одмах након тога нападнути су севастопољска лука и војни полигон у Кировском округу на Криму, због кога је затворен аутопут Таврида који повезује луку Керч у Азовском мору и Севастопољ. Оба ова напада резултат су дејстава дронова и украјинских диверзаната.

Све ово личи на стварни покушај украјинске офанзиве за коју се већ одавно предвиђа да ће почети нападом на Крим. Крим је оса око које се крећу сви украјински планови и НАТО предвиђања за победу над Русијом у овом рату. На управо окончаном Самиту НАТО-а у Вилњусу, Украјина и њени НАТО партнери сагласили су се да предвиђена контраофанзива не иде по плану, да временски заостаје а војно не остварује циљеве, па је повећан притисак на Украјину да оствари ефективније резултате. У супротном, како је то рекао генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, размишљање о чланству Украјине у Северноатлантској алијанси била би чиста илузија. 

Док Украјина треба да пожури, на руској страни размишља се о одмазди која би била најефективнија. У обзир се узимају „меки“ и „снажни“ одговор, при чему присталице „снажног“ одговора не само да не изузимају употребу нуклеарног оружја, него чак и рачунају с њим. О томе је у Русији вођена полемика читавог јуна и још увек није престала. 

Ако је раније било каква дебата о стварној употреби нуклеарног оружја била табу, сада се отворено расправља о употреби тактичких нуклеарних опција за директно решавање војних задатака. Једине опције које остају табу су евентуални директни напади на велике градове или детонација термонуклеарне бомбе на великим висинама са циљем потпуног онеспособљавања електронских уређаја. 

Атомски здесна

Одмах након што су Американци употребили атомску бомбу 1945. године, Џорџ Орвел је написао кратак есеј под насловом „Ти и атомска бомба“ (You and the Atomic Bomb). Орвел је наиме рано увидео ограничавајуће капацитете нуклеарног оружја, јер је сматрао да ће ускоро и друге земље, бар Русија и Кина, бити у поседу нуклеарне технологије.

„Ако би се ​​испоставило да је атомска бомба нешто тако јефтино и лако произведено као бицикл или будилник, можда би нас поново гурнула у варварство, али би, с друге стране, могла да значи крај националног суверенитета и високоцентрализоване полицијске државе“, писао је Орвел. „Ако је, као што се чини да је случај, то редак и скуп предмет који је тешко произвести као бојни брод, већа је вероватноћа да ће се стати на крај ратовима великих размера по цену продужења 'мира који није мир' на неодређено време“, предвидео је Орвел MAD доктрину „обострано осигураног уништења“.

Истакнути руски политиколог, академски руководилац Факултета за светску економију и светску политику Више високе школе економије Сергеј Караганов сада је прекршио све досадашње табуе и отворено затражио руску превентивну употребу нуклеарног оружја против европских земаља. То је средином јуна изложио у чланку за часопис „Профил“, који је потом пренео и угледнији сајт „Русија у глобалној политици“, насловљеном: „Употреба нуклеарног оружја може спасити човечанство од глобалне катастрофе. Тешка, али неопходна одлука“. 

За све који су овај чланак анализирали, поставило се питање да ли нуклеарно оружје има и даље превентивну улогу, или је Русија све ближа његовој употреби? У сваком случају, ово је прва оваква јавна дебата на највишем нивоу која се води у руском друштву уз учешће водећих политичара и најистакнутијих руских стручњака.

Током 1990-их Караганов је био либерал који је подржавао интеграцију Русије у Европу и био је саветник председницима Јељцину и Путину. Још 2011. године Караганов је, на пример, проповедао „декомунизацију“ и „дестаљинизацију“. Сада је Сергеј Караганов један од оснивача Руског савета за спољну и одбрамбену политику (СВОП). Реч је о стручном центру са којим сарађују бивши генерали, дипломате, актуелни политичари, истраживачи и новинари. СВОП је 2004. године постао један од оснивача Валдајског клуба, на чијим састанцима Путин редовно учествује. Сам Караганов, наравно, такође присуствује овим састанцима. Састанке клуба модерира његов колега из СВАП-а, међународни новинар и политиколог Фјодор Лукјанов. Он је такође на челу часописа „Russia in Global Affairs“, а Караганов води уређивачки одбор публикације.

Карагановљев сценарио

Караганов има још једну високу регалију – научни је директор Факултета за светску економију и светску политику Више економске школе, али, што је најважније, он је и члан Научног савета при Савету безбедности Руске Федерације, који има велику, ако не и кључну улогу у украјинском сукобу. Многи Караганова називају човеком који „може да утиче на мишљење секретара Савета безбедности Николаја Патрушева“. А за њега се, пак, верује да је део Путиновог блиског круга. 

Караганов полази од тога да ни победа у рату са Украјином – па чак и хипотетичко заузимање целе украјинске територије – неће помоћи да се оконча „сукоб са Западом“. Русија ће, према Караганову, бити „заглављена“ у Украјини на дуги низ година, скренута са „хитно неопходног померања свог духовног, економског, војно-политичког центра на исток Евроазије“. А Западу, сматра Караганов, само то треба. Чак и ако се потпуно ослободи Доњецк, Луганск, Запорошка и Херсонска област, биће то за Русију минимална победа. Нешто већи успех би био да се цела источна и јужна Украјина ослободи у року од годину-две, али то би и даље оставило део земље са још огорченијим ултранационалистичким становништвом пуним оружја – крварећом раном која прети неизбежним компликацијама, као што је још један рат.

Караганов тврди да Русији није потребна коначна победа над Украјином, већ над самим Западом. Он предлаже, стога, да се „поврати убедљивост нуклеарног одвраћања спуштањем неприхватљиво високог прага за употребу нуклеарног оружја“.

Први кораци, по његовом мишљењу, већ су направљени, као што је постављање руског тактичког нуклеарног наоружања у Белорусији, али треба ићи даље и заправо „поставити ултиматум Западу“. А у случају његовог неиспуњења – „погодити групу мета у низу земаља да дозову памети оне који су изгубили разум“. Из текста је јасно да је реч о циљевима у централној и источној Европи.

После тога, сматра Караганов, САД и НАТО ће се предати, јер Америка неће желети да ризикује Вашингтон „зарад неког Познања“. Кина и друге земље незападног света ће на крају захвалити Русији што се ослободила западне „хегемоније“.

Без употребе атомског оружја, будућност ће бити само гора, сматра Караганов: „Примирја су могућа, али помирење није. Бес и очај ће наставити да расту у таласима. Овај правац западног покрета јасан је знак скретања ка избијању Трећег светског рата. То кретање је већ почело и могло би да избије у пуни пожар било случајно, било због све веће неспособности и неодговорности владајућих кругова Запада“, сагледава Караганов.

Ситуацију отежава „стратешки паразитизам“, како га назива Караганов, за 75 година релативног мира људи су заборавили страхоте рата, престали да се плаше чак и нуклеарног оружја. Свуда, а посебно на Западу, ослабио је инстинкт за самоодржањем.

Ситуација би могла да буде гора „ако Русија по цену монструозних жртава ослободи целу Украјину и остане са рушевинама и становништвом које је углавном мрзи“. Требало би више од деценије да се Украјинци „преваспитају“, како наводи Караганов.

Било која од ових опција, посебно последња, одвратиће Русију од преко потребног померања њеног духовног, економског, војног и политичког центра на исток Евроазије, сматра он. У међувремену, непријатељство са Запада ће се наставити; он ће подржавати да „споро гори герилски грађански рат“.

Караганов је дао и алтернативу употреби нуклеарног оружја, а то је исход који би гарантовао „пацификовану“ Украјину која би дала одрешене руке Русији за заокрет према Азији: „Атрактивнија опција је ослобађање и поновно уједињење истока и југа и наметање капитулације остацима Украјине уз потпуну демилитаризацију и стварање тампон пријатељске државе. Али такав исход би био могућ само ако смо у стању да сломимо вољу Запада да подржи кијевску хунту и користи је против нас, приморавајући блок предвођен САД на стратешко повлачење“, наводи руски стручњак. „Непријатељ мора да зна да смо спремни да извршимо превентивни узвратни удар као одговор на његову садашњу и прошлу агресију како бисмо спречили клизање у глобални термонуклеарни рат“, написао је Карагнов.

Русија и њено руководство су пред тешким избором, јер постаје све јасније да се сукоб са Западом неће завршити чак ни ако у Украјини Русија оствари коначну победу.

„Велике државе без велике идеје престају да буду такве или једноставно нестају у празнини“, предвиђа Караганов. „Историја је препуна гробова сила које су изгубиле свој пут. Ову идеју треба стварати одозго и не ослањати се, као што то раде будале или лењи људи, на оно што долази одоздо. Она мора одговарати најдубљим вредностима и тежњама народа и, пре свега, све нас мора повести напред. Али одговорност је елите и руководства земље да то формулишу. Кашњење у изношењу такве визије је неприхватљиво дуго. Али да би се будућност остварила, отпор сила прошлости – односно Запада – мора бити савладан. Ако се то не постигне, скоро сигурно ће доћи до светског рата у пуном обиму. Који ће вероватно бити последњи те врсте.“

Од почетка рата у Украјини, високи руски званичници су у више наврата упућивали прикривене или директне претње нуклеарном ескалацијом – не искључујући у томе ни председника Владимира Путина, који је прошле јесени разговарао о могућности промене нуклеарне доктрине и увођења превентивног удара. Управо на такав удар позива Караганов, и то не против Украјине, већ против земаља НАТО-а.

Атомски слева

Нуклеарно оружје је сада све доступније, и технолошки и материјално. Да ли је размишљање о вероватноћи њихове употребе прерогатив искључиво руских умова који траже излаз из тешке војно-стратешке ситуације? Сигурно не. Спекулације о овој теми постепено испуњавају светски јавни простор.

Нуклеарно оружје је институција одвраћања, и као и друге институције из прошлог века, и ова је у кризи. Нагло повећање нивоа дебате неће довести до јачања система, већ до његовог коначног колапса. Употреба нуклеарног оружја не би била средство за присиљавање некога да се предомисли и одустане од своје намере, већ формално укидање општег табуа са мало предвидљивих последица. Даља акција више не би била диктирана калкулацијама ове или оне врсте, већ реакцијама оног другог на сваки следећи потез.

Истина, Кјер Џајлс, аналитичар британског „Четам хауса“, предлаже да се нуклеарне претње које долазе из Русије третирају искључиво као метод психолошког ратовања. Како примећује Џајлс, Кремљ прибегава овом методу кад год руска војска има стварне проблеме на фронту, а чланак Караганова се појавио убрзо након почетка украјинске контраофанзиве.

Могућно је да је читава дебата у Русији наметнута пред управо окончани Самит НАТО-а у Вилњусу, и њен циљ је био да постане још једно страшило за НАТО, да се не помисли да се нуклеарно оружје може лако одбацити. Запад мора да схвати да даља подршка Украјини и све већи притисак на Русију могу довести до оваквих изузетно лоше предвиђених и контролисаних догађаја.

Када бивши председник Медведев пише такве текстове, мало ко обраћа пажњу на то. Међутим, Караганов, или они који су му предложили да напише овакав текст, можда рачунају да ће остаци његове „научне репутације“ утицати на стручну заједницу на Западу, која ће моћи да пренесе своју професионалну забринутост доносиоцима одлука. Ако је тако, онда је она дала извесни резултат.

На скупу у Вилњусу је посвећена велика пажња нуклеарним потенцијалима Русије. У саопштењу објављеном на крају првог дана самита, осуђује се руско распоређивање оружја у Белорусији и руска „неодговорна нуклеарна реторика и принудно нуклеарно сигнализирање“, уз понављање спремности алијансе да сама користи нуклеарно оружје и одлучности да „наметне противнику трошкове који би за њега били неприхватљиви“. Истовремено је констатовано да је НАТО спреман за преговоре с Русијом ради смањења ризика од директне конфронтације и нуклеарног рата. Ово може да се сматра важном тачком, имајући у виду да руско-амерички преговори тренутно нису у току и да практично нема контаката у овој области. 

Самит НАТО-а у Вилњусу могао је да буде прилика за државе чланице да покажу своју посвећеност јачању мира и безбедности смањењем неприхватљиво високог нивоа нуклеарног ризика. Као нуклеарно наоружане државе, односно државе које су „домаћини“ нуклеарног оружја – САД и државе које прихватају употребу нуклеарног оружја у њихово име – оне имају моћ да пристану да окончају ове праксе. Уместо тога, одлучили су да издају саопштење о нуклеарном оружју језиком који је био лицемеран и празан. На срећу, државе потписнице Уговора о забрани нуклеарног оружја (Treaty on the Prohibition of Nuclear Weapons) састаће се крајем новембра како би предузеле стварне акције за решавање нуклеарних опасности и напредовање ка разоружању. 

Кримски мост и житни споразум

После „нуклеарне дебате“ у Русији, десила се значајна промена у руским војним снагама. Побуна групе „Вагнер“ искључила их је из даљих операција у Украјини, а чини се да је поред њих уклоњена читава гарнитура највиших официра „тврдолинијаша“ који су се идентификовали са идеологијом Јевгенија Пригожина. У таквој атмосфери, радикалне идеје Караганова не могу лако да пронађу ослонац у кремаљској администрацији.

Истога дана када су обновљени напади на Кримски мост, 18. јула, Русија је иступила из „житног споразума“ којим је омогућен извоз украјинске пшенице у земље света којима је храна највише потребна и које највише зависе од украјинске и руске производње. Тај чин има вишеструке и вишеслојне последице, а једна од њих је да су сада украјинске луке из којих су кретали бродови натоварени пшеницом, сада уцртане на мапе ратних циљева. То се видело одмах сутрадан када је Одеса била мета снажних руских напада.

Док руска страна још размишља на који начин би требало да се одговори на украјински напад, опрезнији експерти упозоравају да уништавање инфраструктуре у дубини непријатељске територије није увек ефикасно. Када је прошлог октобра први пут нападнут и оштећен Кримски мост, Русија је одговорила вишемесечним бомбардовањем енергетске инфраструктуре Украјине, али то није дало осетније резултате.

Многи су огорчени зашто мостови у позадини украјинских трупа још нису бомбардовани. Ако се сада погледају резултати украјинских напада на Кримски мост, оба пута, непун дан касније, саобраћај је на њему, бар делимично, био обновљен. А реч је о јединственом мосту преко Керчког мореуза. Шта би тек било с мостовима преко Дњепра и још мање значајним воденим баријерама? 

Уништавање инфраструктуре је, дакле, могућно, али ефекат ће бити краткотрајан јер се прилагођавање новим условима обавља веома брзо, сматрају руски стручњаци. „Често највише крви истиче из рана које не боле највише, а ударци који су споља неугледни и не превише болни у први мах, имају најосетљивије последице по непријатеља“, наводи се у руским медијима. Зато се јављају позиви да се „осећања држе под контролом“ и да се јавност не заноси превише разним „спектакуларним сензацијама“.

Уништавање центара где се доносе одлуке, а то значи седишта војске, обавештајних служби, министарстава или самог Зеленског, звучи као привлачан зов, али то су потези препуни ризика да се њима задовољи само маркетиншка жеља за спектаклом, а у ствари упадне у скупе и потпуно бескорисне операције. „Дај одушка свом срцу – упашћеш у невољу“, упозоравају руски војни аналитичари.

Таквом мером сматра се управо излазак Русије из „житног споразума“ који нагриза украјинске финансијске капацитете. САД су одмах издвојиле додатних 250 милиона долара помоћи Украјини, а најављени су додатних 1,3 милијарди. Овај потез више штети украјинским војним потенцијалима од разарања инфраструктуре, иако је мање сензационалан и маркетиншки упадљив.