Битка између неонациста и дрег краљица: Немачка политика у идеолошким рововима

Немачку овог лета задесио је својеврсни политички земљотрес. Најпре је по први пут на функцију шефа једног малог источнонемачког округа изабран кандидат десничарске Алтернативе за Немачку (АфД), а потом је седам дана касније кандидат АфД-а по први пут освојио место градоначелника једног градића. Иако је ово било очекивано узимајући у обзир доминантно десничарско расположење гласача на истоку Немачке, овај успех АфД-а су остале парламентарне странке, али и доминантни медији, схватили као катастрофични земљотрес. Штавише, љуљање политичког тла и даље траје, будући да се узлазни тренд популарности АфД-а наставио и бележи резултат и до 23 одсто бирачког тела.

Међутим, два догађаја вероватно најсликовитије описују заоштреност политичке климе у Немачкој у којој се цела јавност дели на два политичка табора. Два табора која „ратују“ због бројних тема међу којима се истичу питања традиционалне породице, деце, родних идентитета и права сексуалних мањина.

Први се догодио само дан пошто је кандидат АфД-а изабран на функцију администратора округа Зоненберг у покрајини Тирингија. На друштвеним мрежама је освануо видео-снимак на којем се види како један мушкарац из аутомобила износи пропагандне балоне АфД-а и дели их деци у вртићу.

Штавише, на снимку се види како је на аутомобилу велика налепница „Добровољни помагач за депортације“, док је мушкарац ошишан до главе који дели балоне, обучен у бермуде у бојама Немачког рајха (црно-бело-црвена тробојка) и мајицу на којој је натпис „Опет са Вермахтом“. Укратко, на једном месту је иконографија немачког радикалног десничара, који велича тамну страну немачке историје и бори се против странца, у блиском контакту са децом предшколског узраста.

Други догађај се догодио неколико дана раније у градској библиотеци у Минхену где је за децу организовано читање сликовница, при чему су главни говорници били дрег краљица Вики Војаж и дрег краљ Ерик Биг Клит, док је транссексуална тринаестогодишња књижевница Јулана Глајзенберг отказала своје учешће због претњи које је добила.

Као никад раније, читање књига у библиотеци у Минхену је изазвало узбуђење јавности. И то не само због тога што су читане књиге и приказивани слајдови о дечацима у хаљинама, принцезама које се љубе и како је један дечак открио да је заправо девојчица, већ и због тог што су говорници били нашминкан мушкарац обучен у женски костим и жена обучена у мушки костим, при чему јој уметничко име на енглеском значи „велики клиторис“.

Будући да су публика деца до десетак година, салве критика су садржале примедбу да је све то покушај „индоктринације раном сексуализацијом“, иако дрег уметност и активизам нема великих противника у немачком друштву.

Рат два табора

Ова два догађаја заправо најсликовитије описују располућеност немачког друштва али и политичке сцене у којима се води такозвани рат култура или идеолошки рат између конзервативаца и левих либерала, налик оном у Сједињеним Америчким Државама. Расправа је увек до крајње мере поларизована, а саговорници искључиви и агресивни у свакој размени мишљења уз незаобилазно ниподаштавање оних који имају супротно мишљење.

Првим табором – зелено-лево-либералним – доминирају немачки Зелени, али и добар део Левице и део Социјалдемократске партије (СПД), потом бројне личности наклоњене овој идеологији међу којима и радикални левичари, као и већина етаблираних доминантних штампаних и електронских медија који често некритички подржавају политичке предлоге Зелених. Ту се нарочито истиче први канал немачког јавног сервиса АРД.

Другим блоком – популистичко десничарским – доминира АфД, баварска Хришћанско-социјална унија (ЦСУ), али и добар део либерала (ФДП) и Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), нарочито око лидера Фридриха Мерца. Ту су и медији корпорације „Аксел Шпингер“, попут најтиражнијег таболида „Билд“, али и бројни нови алтернативни десничарски медији, као и конзервативне јавне личности, од оних умерених до оних које су део неонацистичке сцене.

Премда има оних који не припадају овим таборима, цела Немачка је у сенци рата ова два супротстављена блока у којем сваки покушава да оствари доминацију и да поништи вредности овог другог, али и сваког ко није са њима. Па тако зелено-леви оптужују десничаре да су неонацисти или фашисти, док десничари оптужују Зелене да су „странка забрана“ која хоће да промени традиционални живот Немаца па и саму традиционалну породицу. И у једној и у другој тврдњи има донекле истине, али умерено сагледавање стварности, чини се, није прихватљива стратегија ни за једну од страна.

„Дан порођајне особе“

Па се тако немачка јавност дуго бавила тиме да ли им министар пољопривреде из редова Зелених намеће забрану да једу више од 10 грама меса дневно. Ништа мању полемику нису изазвале и питање родно сензитивног језика, те да ли би требало славити Дан мајки и Дан очева или је појам мајка исувише „неинклузиван“. Другим речима, да ли би га требало назвати „Дан порођајне особе“, како би тај израз био „инклузиван“, на пример и за транс мушкарце, то јест биолошке жене које се родно осећају и представљају као мушкарци.

Својеврсну експлозију непријатељства између два табора изазвало је откриће на друштвеним мрежама да је један католички вртић у околини Фулде обавестио родитеље да деца неће, као што је то досад било уобичајено, правити мале рукотворине за маме и тате, поводом Дан мајки и Дана очева. Образлажући то да „консталације мајка-отац-дете није више норма у данашњој породици“, руководство вртића је истакло да је „у данашњем свету у коме различитост постаје све важнија, желимо да дамо пример и никога не искључујемо“.

Бурна реакција јавности и надлежне бискупије довела је до извињења руководства вртића, али сукоб се није умањио. Штавише, заоштрио се када се на друштвеним мрежама брзо проширио видео-снимак шефице Зелених Рикарде Ланг у којем се она на партијском конгресу наводно залаже за укидање Дана очева, називајући га „девијантним“ и заговарајући да буде преименован у „Дан људи“. Премда је утврђено да је у питању лажни снимак креиран коришћењем вештачке интелигенције, многе присталице деснице и даље верују да је она то заиста и рекла.

Закон о родном самодекларисању 

Баш попут питања да ли би мајке и даље требало називати мајком или „порођајном особом“, жучне поделе је изазвао и предлог немачке владе да уведе Закон о родном самодекларисању, који би требало да изузетно поједностави процедуру промене родног идентитета. Критичари су уочили да се у нацрту овог закона стриктно водило рачуна да се на наведе израз мајка или израз отац, већ је то увек наведено описно као, на пример, „особа која је родила“.

Међутим, срж полемике је било то што нацрт закона предвиђа да би свако старији од 14 година могао једном годишње да промени свој родни идентитет „самоопредељивањем“ у матичној служби. Промена родног идентитета не значи неминовно и промену пола па тако биолошки мушкарац може да се самоидентификује као жена и тиме сви имају обавезу да га третирају као жену.

Упркос томе што је у Немачкој уведен и трећи пол као начин идентификације, како би се у документима полно идентификовање променило из, на пример, женско у мушко, неопходно је да трансродној особи то одобри суд и то тек ако има стручно мишљење два медицинска вештака, најчешће психијатра који утврђује родну дисфорију, то јест поремећај родног идентитета. Цела процедура изискује и трошкове од неколико хиљада евра. Предлог новог закона све то упрошћава на обичну посету општинском службенику.

Осим тога, у нацрту закона се наводи и да се „обраћање транс-особама на другачији начин него што оне желе, чак и ако су оне то раније биле, може бити кажњено казном до 10.000 евра у складу са „забраном откривања (претходног идентитета)“. Претходни идентитет транс-особе би био недоступан чак и полицији и правосудним органима.

Упркос томе што је овај закон био једно од првих обећања трочлане владајуће коалиције и њихов покушај да покажу своје јединство и преданост либералним вредностима, министарство унутрашњих послова на чијем челу је кадар СПД-а повукао је предлог закона из процедуре. Разлог лежи у страховању да би осумњичени криминалци променом имена и родног идентитета могли да избегну судско гоњење и казну, јер ни правосуђе не би смело да разоткрије њихов претходни идентитет.

Претходно је и Немачка асоцијација менаџера сауна дигла глас против овог закона, тражећи од владе да им омогуће да смеју да примене своја правила о уласку у сауне. Суштински, менаџери сауна се боре за то да имају право да у сауне намењене само за жене не примају транс-жене, које још имају мушке полне органе. Они сматрају да ће им посао бити уништен, тврдећи да већина њихових корисница неће желети да седе наге у сауни у којој је и биолошки мушкарац, упркос томе што се изјашњава као жена.

Широм Европе иста тема и исти профитер

Питање уласка транс-жена у сауне намењене искључиво женама постала је тема жучних полемика и у суседној Аустрији у којој се у политичким talk-show ТВ емисијама недељама расправља о „судару“ права транссексуалаца са правилима у саунама.

Мало је рећи да су конзервативни али и радикално десничарски политичари све учинили да се представе као браниоци породице и породичних вредности, а ову други као браниоци либералних вредности и права.

Када је било речи о поменутом читању литературе деци у минхенској библиотеци, АфД је чак објавио и плакат са написом „Руке даље од наше деце! Забранити родну пропаганду“, уз слику која је некима заличила на антисемитске карикатуре из времена нацизма. Једино овог пута у негативном контексту није приказан Јеврејин који отима новац Немцима већ мушкарац нашминкан и обучен у женску гардеробу како се прикрада да зграби дечака.

Да се политичка борба у Немачкој али и широм Европске уније увелико прелама и преко питања родног идентитета и права трансродних особа, сведочи и настојање многих европских земаља да донесу законе који ће омогућити трансродним особама да лакше и правно промене свој родни идентитет у званичним документима, као што су пасош, здравствена књижица или возачка дозвола.

Након неколико земаља, међу којима су Малта, Шпанија и Ирска, у припрему и дебату о предлогу закона о „родном самодекларисању“ кренуле су многе земље континенталне Европе, попут Финске и Холандије.

Сличне контроверзе и жучне политичке дебате су се догодиле и у Шпанији, где је крајње десничарска странка Вокс настојала да се представи као „бранилац традиционалне породице“ па је поднела и захтев да Уставни суд Шпаније обори усвојени закон. Док се чека одлука суда, у Шпанији су били незадовољни и представници са идеолошке левице.

Представнице феминисткиња су истакле да ће због права на родно самодекларисање у повећаном ризику бити жене, јер ће то омогућити мушкарцима предаторима да имају приступ просторима које су намењене искључиво женама, попут тоалета, туш кабина, сауна и свлачионица. И представници ЛГБТ заједнице су се жалили што владајућа коалиција није омогућила и неутрални род за небинарне особе, које се не идентификују ни као мушкарци, ни као жене.

Међутим, и Вокс, баш као и АфД у Немачкој, сагледани су као тренутни победници дебата о оваквим темама. Оно што је очигледно јесте да из културолошког рата левих либерала и конзервативаца тренутно на европском тлу профитирају десничари. И то они најрадикалнији.