Последњи лет Јевгенија Пригожина: Смрт „Путиновог кувара“ и шефа „Блеквотера са Неве" štampaj

„Уколико издате, бићете стрељани“, говорио је Јевгениј Пригожин затвореницима које је, на почетку рата у Украјини, покушао да наговори да се придруже снагама „Вагнера“.

Крајем јуна, снаге компаније „Вагнер“ покренуле су „Марш на Москву“, који је трајао 36 сати, пре него што су се Пригожинови плаћеници предомислили.

Два месеца касније, његов авион се срушио недалеко од Москве.

„Руски Ерик Принс“, како су, по оснивачу контроверзне америчке компаније „Блеквотер“, на почетку војне каријере називали Јевгенија Пригожина, био је један од десет путника приватног авиона „Embraer Legacy“ који је летео из Москве у Санкт Петербург, и који се, под још неразјашњеним околностима, у среду увече 23. августа срушио у Тверској области, недалеко од руске престонице.

Руска Федерална агенција за ваздушни саобраћај објавила је имена свих путника авиона који се срушио, а московски лист Известија је навео да су сви били повезани са „Вагнером“. Поред оснивача компаније Јевгенија Пригожина, у авиону су били Дмитриј Уткин, Валериј Чекалов, Сергеј Пропустин, Јевгениј Макарјан, Александар Тотмин, Николај Матусејев и три члана посаде.

Вест о Пригожиновој смрти Владимира Путина је затекла на свечаној академији у Москви уприличеној поводом обележавања 80. годишњице Курске битке.

 Кремљ још званично није коментарисао читав случај, али одмах после објављене вести о паду авиона, појавиле су се спекулације да је Пригожин инсценирао сопствену смрт, јер се отприлике у време када је авион „ембраер“ пао, појавила и непотврђена и вест о другом авиону „Вагнера“. Иако није јасно зашто би Пригожин тако нешто учинио, западни медији сматрају да је на тај начин могао да покуша да побегне из Русије.

„Делује мало сумњиво“, рекао је за канадски Си-Би-Си генерал Дејвид Фрејжер, а амерички председник Бајден, који је у јулу на конференцији за новинаре у Хелсинкију напоменуо да би, да је на Пригожиновом месту, пазио шта једе, кратко прокоментарисао: „Још не знам шта се догодило, али нисам изненађен. Мало тога се у Русији дешава, а да Путин нема везе с тим”.

Група „Вагнер“ на свом Телеграм каналу потврдила је вест о смрти свог вође, за чију је погибију окривила „издајнике Русије“. 

„Блеквотер“ са Неве

Јевгениј Пригожин је рођен 1961. године у Лењинграду, касније преименованом u Санкт Петербург. Недуго пошто је постао пунолетан, осуђен је за пљачку, да би после изласка из затвора прешао у предузетнике. Најпре је отворио неколико киоска на којима је продавао хот-догове, а недуго потом постао власник ланца ексклузивних ресторана. У једном од њих је упознао и Владимира Путина. Убрзо су га прозвали „Путинов кувар“, јер је, поред других уносних послова, добио и уговор за испоруке хране Кремљу.

Према публикацији „Город 812“, 2016. године уврштен је на листу 30 најутицајнијих људи Санкт Петербурга, а „Пословни Петербург“ је 2019. у свом „Рејтингу милијардера“ Пригожина ставио на 72. место најбогатијих Руса, процењујући његов иметак на 14,6 милијарди рубаља. А онда се, с почетком рата у Украјини, његово име појавило као име шефа компаније „Вагнер“.

Идеја о стварању приватне војне компаније у Русији се појавила пре двадесетак година, по угледу на бројне плаћеничке организације које су Американци, из разних побуда, ангажовали током ратова у Ираку и Авганистану. Као што су Американци допустили формирање „Блеквотера“, како мрље ратовања не би падале на грбове званичних оружаних снага, тако је и Москва пожелела да буде војно присутна у регионима у којима појављивање њене регуларне војске не би било практично. 

Борци формације „Вагнер“ први пут су се појавили у време борби у Донбасу 2014. године, као припадници једне од бројних јединица које формално нису биле део званичних руских оружаних снага. Тврдило се да су регрутовани припадници „Вагнера“ прошли жестоку селекцију и обуку у центрима војне обавештајне службе ГРУ, те да су десетак пута боље плаћени него обични војници.

После премијерног рата 2014. године, „Вагнер“ шири простор свог деловања, па су његови борци виђани на фронтовима у Сирији, Либији, Малију, Мозамбику и Централноафричкој Републици.

Од Донбаса до Судана

Иако су Американци од почетка тврдили да „Вагнер“ представља незваничну руску војску, лидери Кремља су то одбацивали објашњавајући да Пригожин води комерцијалну компанију која самостално склапа уговоре. Такве уговоре Пригожин је потписао са сиријским председником Башаром ел Асадом, војним властима у Малију, те са Калифом Хафтаром, самозваним фелдмаршалом и командантом истока Либије.

Сиријци су војни ангажман „Вагнера“ платили у концесијама енергетског сектора, односно контролом над изворима нафте, док су Суданци плаћали у злату. Као пример ове трговине, наводи се пошиљка кекса која је руским авионом пребачена у Русију са аеродрома у Картуму. Терет декларисан као „кекс“ био је у ствари тона злата ископаног у неким од стотина малих рудника које, уз помоћ плаћеника „Вагнера“, контролише судански генерал Мухамед Хамдан Дагло.

До краја марта, забележено је најмање 16 оваквих летова из Судана, земље која је трећи највећи произвођач злата у Африци. Само прошле године у овој држави ископано је више од 90 тона злата, од чега чак 80 одсто у малим рудницима. Према подацима суданске Централне банке, из њеног трезора је 2021. године нестало 32,7 тона злата вредног 1,9 милијарди долара, а контрола над путевима злата сматра се једним од главних разлога за разбуктавање конфликта у Судану.

Због наводног мешања у америчке председничке изборе, амерички Федерални истражни биро је 2021. године Пригожина ставио на потерницу с оптужбом да је финансирао мрежу за ширење лажних вести у корист Доналда Трампа. Против сличних активности „Вагнера“ оштро су протестовали и Французи, који су тврдили да су руски плаћеници директно одговорни за заоштравање ситуације у Малију, пошто су „негативном пропагандом означили француске трупе као неоколонијалне снаге“, што је на крају довело до пораста насиља и, на концу, повлачења Француза из те земље.

Упоредо са државним ударом у Малију 2021, када је на власт дошао генерал Асими Гојита, сличне ситуације догодиле су се и у Чаду и Буркини Фасо, где су један за другим падали профранцуски лидери, чиме је утицај Париза на развој догађаја у његовим бившим колонијама полако нестајао. Након одласка Француза из Малија, у њихову базу у граду Менака ушли су припадници „Вагнера“, што је довело до размене тешких оптужби између Париза и Москве. 

Почетак краја Јевгенија Пригожина

Пре само три месеца, Јевгениј Пригожин је имао тренутак своје највеће славе. Сивкасти дим се, попут јутарње магле, дизао из рушевина кућа у Бахмуту, када је вођа „Вагнера“, одевен у камуфлажну униформу и држећи у руци руску заставу, у камеру издекламовао: „Данас, тачно у подне, Бахмут је у потпуности заузет.“ Поред њега стајали су припадници „Вагнерових“ снага држећи транспарент на којем је писао мото те компаније: „Крв, част, отаџбина, храброст“.

Пригожин је рат у Украјини искористио како би се промовисао у бескомпромисног, немилосрдног и ефикасног војног вођу, а његов „Вагнер“ је за кратко време од контроверзне плаћеничке војске израстао у ударну снагу Русије.

У време када је објавио да су његове трупе заузеле Бахмут, почеле су и размирице са врхом руских оружаних снага, махом јер су га истраживања јавног мњења стављала на друго место популарности међу руским политичарима – иза Владимира Путина. Охрабрен чињеницом да би 19 одсто Руса гласало за њега на председничким изборима, шеф „Вагнера“ се обрушио на министра одбране Сергеја Шојгуа и начелника генералштаба Валерија Герасимова, тврдећи да нису желели да му испоруче артиљеријску муницију, због чега је у борбама за Бахмут погинуло „пет пута више“ његових војника, како је наводио.

„Опструкција и велеиздаја“, заурлао је Пригожин, док је Шојгу његове оптужбе једнако гласно одбацивао, наводећи да је „вагнеровцима“ увек и без дискусије испоручивао све што су тражили – без обзира на његов лични став према шефу ове формације.

Ескалација сукоба двојице важних шрафова у рату у Украјини, или „специјалној операцији“ како су руски званичници крстили ову авантуру, слагала се са ранијим тврдњама кремаљских инсајдера да је Владимир Путин током владавине често дозвољавао супротстављеним фракцијама да се надјачавају у борби за његову наклоност, чиме је слабио моћ потенцијалних ривала. 

Марш на Москву

На врхунцу сукоба са руским војним врхом, Пригожин је у јуну оптужио министарство одбране да је фалсификовало разлоге због којих је Русија покренула рат против Украјине, тврдећи да се „24. фебруара у Украјини није дешавало ништа посебно“. У хаосу који је потом створен, наредио је својим снагама да из Украјине крену пут Москве, на свеопште изненађење граничара и саобраћајних полицајаца који су пропуштали колону „вагнероваца“ неретко им салутирали. У конвоју су се, како наводе очевици, налазили људи који нису имали представу шта се од њих тачно очекује, док су официри били предобро плаћени да би одбијали било каква наређења свог шефа.

Пригожин је на челу колоне „умарширао“ у Ростов на Дону, ушао у зграду команде и затражио да му, под хитно, доведу Герасимова и Шојгуа, док је други део колоне кренуо ка Москви, успут се сукобивши са регуларном  војском и оборивши хеликоптер; у сукобу је погинуло најмање 12 војника.

Русија је, накратко, била скамењена. Отказане су чак и прославе матуре, а аналитичари су повлачили паралеле са неуспелим војним ударом из 1991. године, када је група генерала, шефова КГБ-а и партијских функционера у кућни притвор стрпала председника Михаила Горбачова. Та побуна потрајала је три дана и историчари тврде да је била један од фактора који су водили ка убрзаном распаду Совјетског Савеза.

Док се конвој „Вагнера“ кретао ка Москви, Владимир Путин се ванредно обратио нацији и Пригожина назвао издајником који му је „забио нож у леђа“.

Шеф „Вагнера“ је устукнуо и отказао побуну, тврдећи да не жели да буде одговоран за проливање руске крви. Тумачи дешавања у Кремљу су одмах оценили да се шеф „Вагнера“ уплашио када је схватио да ће председник Русије на њега послати војску.

У серију магловитих догађаја умешао се затим и белоруски председник Александар Лукашенко, који се хвалио како је испословао договор између Путина и Пригожина, према којем ће се снаге „Вагнера“ распустити, придружити регуларној војсци или прећи на белоруску територију.

Пригожин је, у складу са својим имиџом, остао прилично дрчан и када је Шојгу после јунске побуне и „марша на Москву“ затражио да сви припадници „Вагнера“ потпишу уговор са министарством одбране, тврдећи да његови војници неће крочити на „тај срамотан пут“. Наводно се плашио да би њихови потписи представљали крај „Вагнера“ и начина на који је ова компанија деловала у Африци, Сирији и Украјини, као и да би повиновање жељама Сергеја Шојгуа представљало и његов лични крај – стварни или политички, свеједно.

Дан након пада авиона у којем је Пригожин погинуо, надлежне руске службе настављају истрагу о узроцима несреће, Кремљ још увек ћути, а Запад и Украјина упиру прстом и Пригожинову смрт тумаче као освету Русије и Владимира Путина за нелојалност и неуспелу оружану побуну.