Хуманитарни слом у Појасу Газе, Хезболах на граници, опасност од ширења рата: Прст на обарачу и страх од Армагедона

Крхотине изломљеног камена разлетеле су се по обронцима брда у селу Марун ел Рас на југу Либана, пошто је израелски пројектил прве недеље рата погодио статуу команданта Иранске револуционарне гарде, генерала Касема Солејманија. Нетрагом је, у диму, нестао и његов прст који је до тада био уперен према Галилеји, око које би се, кад и ако дође време, могла водити одлучујућа битка између Хезболаха и Израела. 

Непосредно пре експлозије, како су либанским медијима рекли сведоци, изнад споменика су прелетале беспилотне летелице сличне онима са којих су почетком 2019. године у Багдаду испаљени пројектили на конвој возила у којем се налазио Солејмани.

Три недеље касније, Израел је поновио поруку могућим противницима на југу Либана – борбени авиони су у бришућем лету прозвиждали изнад јужних предграђа Бејрута пошто се на граници према Израелу чула серија експлозија, најснажнија од почетка рата. У ваздух је још једном полетело камење око Марун ел Раса, око којег се, наводно, налазе и подземни тунели у којима је смештен Хезболахов центар за прислушкивање израелских комуникација.

Лет израелских авиона над Бејрутом временски се подударио са почетком припрема за коначни обрачун са Хамасом, чији су преостали борци и један од лидера Јахја Синвар у потпуности опкољени у северном делу Газе. На тај начин постављена је сценографија за последњи чин месец дана дуге трагедије, која је Блиски исток довела на ивицу свеопштег сукоба и последицама чији ће се ожиљци лечити у деценијама које долазе.

Извесност крвавог краја бездушног сукоба Хамаса и Израела, у којем је на обе стране, до сада, страдало више од 12.000 људи, укључујући и хиљаде деце и жена, изазвало је озбиљне проблеме у читавом низу околних држава, од снажног Египта до нејаког Јордана и готово непостојећег Либана, чије власти страхују да би емоције локалног становништва могле прерасти у озбиљан политички лом.

Амерички покушаји

Хуманитарни слом у Појасу Газе скоро више нико ни не покушава да заустави, или барем ублажи, пошто су Сједињене Државе, после неколико неуспешних настојања да приволе Тел Авив на прекид ватре, дипломатску снагу усмериле на покушај спречавања ширења сукоба. Последња шанса да се испослује било какав прекид непријатељства положена је у руке катарске дипломатије, која ће, користећи огроман утицај на палестинске лидере, покушати да убеди опкољене борце Хамаса да преостале отете Израелце замене за пет дана мира.

Ова акција резултат је паничних захтева које су лидери Јордана и Египта последњих дана изнели америчком државном секретару Ентонију Блинкену и шефу Централне обавештајне агенције Вилијему Бернсу, упозоравајући Вашингтон да би, у случају да гнев становништва прерасте у какав политички покрет, могли остати без кључних савезника на Блиском истоку.

И арапске земље су, како су то пренеле дипломате, затражиле хитан прекид ватре, што је моментално одјекнуло у Тел Авиву па је министар одбране Јоав Галант објаснио нацији да ће „притисци расти”, али да се војска неће зауставити до коначне победе.

„Нема заустављања, већ само напредовања”, рекао је Галант.

Још одлучније и упоредо са објављивањем снимака на којима се виде израелски војници који позирају на плажи у Гази, премијер Бенјамин Нетанјаху је рекао да то место „више никада неће представљати претњу Израелу”.

Такве изјаве уследиле су после турнеје америчког државног секретара, Ентонија Блинкена, који је протеклих дана протутњао кроз Израел, Јордан, Ирак и Турску убеђујући тамошње лидере да Вашингтон нема намеру да допусти ширење сукоба. Како  би се доказала озбиљност Сједињених Држава, упоредо са Блинкеновом посетом у Средоземно море упловила је америчка нуклеарна подморница, као још један адут у настојањима да се Иран, али пре свих Хезболах, одврате од каквих ризичних акција.

Сличним путем, свега дан касније, кренуо је шеф Централне обавештајне агенције Вилијем Бернс који је, осим Тел Авива, посетио Катар и Египат, државе које представљају кључну везу у покушајима да се ослободе отети Израелци и испослује било какав прекид ватре и цивилима у Појасу Газе достави каква хуманитарна помоћ.

Обе посете, тврде амерички званичници, суштински су имале само један стварни циљ – спречавање Ирана и Хезболаха да скоче у помоћ Палестинцима и поведу регион у рат у којем би неколико за сада резервисаних влада морало да одабере страну.

Блинкен у Турској

На последњој станици у мисији плашења Ирана, Блинкен је наишао на прилично млак дочек у Турској, па је поруку Вашингтона успео да дотури тек министру спољних послова Хакану Фидану. Председник Реџеп Тајип Ердоган је, незаинтересован за сусрет са шефом Стејт департмента, баш тог дана отпутовао у други део државе, махом због тумачења да је Блинкен у Турску допутовао само како би Израелу купио још мало времена за обрачун са Хамасом.

Блинкенову посету Турској пратила је серија антиамеричких протеста, који су у једном тренутку добацили и до ограде ваздухопловне базе Инџирлик, важне тачке на југоисточном крилу НАТО пакта, све док демонстранте гуменим мецима и сузавцем нису разјурили полицајци.

Ипак, најутицајнији амерички дипломата стигао је да чује став Турске да се пуштање талаца односи на обе стране, односно да и Хамас и Тел Авив морају да ослободе заточенике.

Турска је, како наводе дипломате у Анкари, затражила да буде гарант мира након прекида ватре, те да турски војници буду кључни део будућих мировних снага, што ће, с обзиром на распад дипломатских односа између Турске и Израела, бити тешко изводљива мисија. Свега дан пред Блинкенову посету, Анкара је повукла амбасадора из Тел Авива наводећи да више нема никаквог простора за сарадњу са владом Бенјамина Нетанјахуа, те да ће дипломатски односи бити преиспитани тек када на чело израелског кабинета дође нека друга особа.

Слично мишљење о влади Нетанјахуа имају и Израелци, који је великом већином сматрају одговорном за серију политичких и обавештајних пропуста који су довели до упада Хамасових командоса у Израел и убиства око 1.400 људи. Такође, немали број Израелаца сматра да жестина којом се војска обрушила на Палестинце у Појасу Газе представља бруталан покушај премијера и његових сарадника да се, упркос озбиљном изостанку подршке и гомили афера, некако одрже на власти.

Иран на нишану

У недостатку простора да постигне какав дипломатски успех, Блинкен је добар део посете посветио одвраћању Ирана и Хезболаха од укључивања у рат, упозоравајући обе стране на катастрофалне последице које их чекају уколико се дрзну да нападну Израел.

 „Уколико се нешто може прогласити успехом, то је чињеница да се, бар за сада, рат није проширио ван граница Газе, односно да се сукоби нису разбуктали у мери у којој их не би било могуће контролисати“, рекао је Блинкен на крају турнеје.

Његова упозорења подржала је и група америчких сенатора, који су у Конгресу представили резолуцију којом се у случају ширења сукоба на Блиском истоку одобрава напад на Иран.

„Уколико се рат прошири и Хезболах отвори други фронт против Израела на северу, морамо напасти Иран. Нема Хамаса без подршке ајатолаха. Нема Хезболаха без подршке ајатолаха. Израел жели ограничени рат. Он не жели ширење сукоба. Уколико проиранске милиције у Ираку и Сирији убију наше војнике, верујем да то представља ескалацију сукоба”, рекао је један од предлагача резолуције, сенатор Линдзи Грахам.

Амерички неоконзервативци су на овај тренутак чекали скоро 20 година, јер је још администрација Џорџа Буша млађег, у заносу после напада на Авганистан и Ирак, означила као мету око 1.100 циљева у Ирану, повезаних са Револуционарном гардом и нуклеарним програмом.

Те 2006. године жеља ове утицајне групе унутар Републиканске странке да нападне Иран била је толика да је тада времешни, а сада покојни Џон Мекејн на једном од партијских скупова песму Бич бојса „Барбара Ен“ препевао у „Бомбардујмо Иран”.

Од тог тренутка, претња бомбардовањем Ирана саставни је део реторике свих администрација које су уследиле, а Доналд Трамп је у јануару 2019. две државе довео на ивицу рата пошто је наредио да се пројектилима испаљеним из дрона убије командант Револуционарне гарде Касем Солејмани.

Американци на нишану

Да америчке акције у региону не стоје најбоље, како се чини, показао је начин на који је Блинкен дошао на састанак са најприхватљивијим од свих палестинских лидера, шефом Фатаха Махмудом Абасом. Потпуно пусте улице Рамале на Западној обали чувале су стотине наоружаних војника, док је њима протутњала Блинкенова колона оклопљених возила.

Још озбиљније мере безбености осмишљене су када је Блинкен усред ноћи допутовао у Ирак и на писту аеродрома у Багдаду изашао у пуној ратној опреми, са све шлемом и панцирним прслуком, а онда утрчао у хеликоптер и одлетео ка америчкој амбасади где је разговарао са ирачким премијером Мохамедом ел Суданијем.

Сусрет са Ел Суданијем представља покушај Америке да утиче на зауздавање бројних локалних милиција у Ираку, које су у претходне четири седмице бомбастично најављивале свеопшту мобилизацију и марш на Тел Авив. Тек неколико стотина бораца, тврде Израелци, стигло је у регион уз Голанску висораван, али су убрзо добили наређење да се не упуштају у сукобе.

Таква наредба, наводе сиријски медији, упућена је и свим оружаним групама у околини Дамаска, Даре и Кунејтре, односно у регионима наслоњеним на Голанску висораван. У тој области су годинама активне палестинске групе које делују под окриљем Хезболаха, од којих су неке самоиницијативно претходне седмице нападале израелске положаје. 

Рачуна се да те групе под оружјем имају око 60.000 људи, укључујући борце из Авганистана и Пакистана – Фатемијуне и Занебијуне – који су у Сирији остали пошто су 2011. и 2012. године спасили главу Башара ел Асада после почетних успеха побуњеника .

Осим ове две групе, Иран је озбиљно учествовао и у финансирању „Покрета узвишених Божје партије“ (Harakat Hezbollah al-Nujaba), који у Сирији и Ираку под оружјем има 10.000 бораца. Уз њих, на страну Хамаса је начелно стало и двадесетак шиитских милиција из Ирака које су наводно спремне да се боре против Израела. „Покрет узвишених“ је пре пет година формирао и посебну бригаду за ослобођење Голана.

Американци у Ираку и Сирији још увек имају око 4.500 војника, који су се од 7. октобра бар у 40 наврата нашли на мети напада дронова разноразних милиција које Вашингтон повезује са Ираном. У тим нападима повређено је најмање 45 Американаца, односно два пута више него што је пре неколико дана саопштио Пентагон. Готово половина повреда односи се на психолошке трауме проузроковане нападима.

Пад Хамаса и покушај трговине Махмуда Абаса

Из рушевина Газе, бар фигуративно, на тренутак се политички усправио Махмуд Абас, чија су организација и начин управљања палестинском самоуправом били мета бруталних критика због беспоговорне сарадње са Израелом и свеопште корупције.

После година проведених у сенци аргесивног Хамаса, Абас је у последњих месец дана постао једини за Американце прихватљив саговорник међу палестинским лидерима, али се истовремено нашао у опасности да, када Израел заузме читав Појас Газе, буде одбачен као издајник палестинског покрета.

Управо зато покушао је, чини се неуспешно, да тргује са америчким државним секретаром, тражећи озбиљне уступке на Западној обали у замену за ћутање о судбини сународника закопаних под рушевинама Газе.

Становници Газе никада нису претерано здушно подржавали Хамас. Истраживање које је, недавно, објавила мрежа „Арапски барометар“ показала је да је огромна већина Палестинаца разочарана овом организацијом. Истовремено, „Арапски барометар“ је дошао до закључка да су претходни таласи насиља негативно утицали на могућност пацификације палестинског становништва.

На корак од тоталног рата, други чин

Блиски исток је најближе тоталном рату био прошлог петка, када се са екрана у Либану присталицама обратио лидер Хезболаха Хасан Насралах и у неколико наврата запретио Израелу гневом Божјим уколико напади на Газу не престану.

На тај начин, Насралах је развој ситуације пребацио у руке владе Бенјамина Нетанјахуа, што је Либанцима дало бар још једну седмицу мира, све док се глас лидера Хезболаха, како је најављено, у суботу поново не проломи улицама Бејрута.

Као увод у Насралахову нову игру речима, његови помоћници су најавили да ће снаге Хезболаха удвостручити број напада на израелске циљеве као одговор на све чешће бомбардовање циљева на југу Либана, у којима је недавно страдало и троје деце. „Узвратићемо двоструко снажније. Још нису искусили нашу пуну снагу”, рекао је Али Фајад, један од лидера Хезболаха.

Чињеница да се Иран до сада није укључио у рат мање се тумачи као последица Блинкенове веште дипломатије него што представља резултат акција катарских и турских власти, у комбинацији са проценом Техерана да ће Израел сам себи нанети више штете разваљивањем Газе него што би то учинили борци Револуционарне гарде, Хезболах и неке од безброј ратоборних милиција из Ирака и Сирије.

За сваки случај, власти у Техерану објавиле су снимак америчког носача авиона „Двајт Ајзенхауер”, начињен из иранског дрона, на којем се јасно виде борбени авиони, хеликоптери и посада. Летелица је прозујала изнад ловаца Ф-18, хеликоптера и извиђачких „хокаја”, показујући моћ Техерана да озбиљно науди америчким интересима у региону.

Снимак је, додуше, настао пре четири године, али су га Иранци поново поделили на друштвеним мрежама готово истовремено када су на америчке базе у Ираку и Сирији почеле да падају ракете назване „Ал Акса” из арсенала ирачких шиитских милиција.

Убрзо се испоставило да нови пројектили представљају тек префарбане иранске пројектиле „Фатех 110”, што је унело додатну бригу свим снагама које би желеле да се блискоисточно крвопролиће заустави на ободима Појаса Газе.

Ширењу сукоба, како се чини, искрено се надају још само главни идеолози напада 7. октобра, лидери Хамаса Јахја Синвар и Мохамед Деиф, који су успели да остваре један од главних циљева – да  Хамас профилишу као војну формацију намерну да уништи Израел, радије него политички покрет какав је био под вођством Исмаила Ханијеа.

„Циљ Хамаса није био да управља Газом и уводи воду и струју... Хамас не жели да побољша ситуацију, већ води битку да је потпуно преокрене“, објаснио је „Њујорк тајмсу“ Калид ал Хаја, један од кључних лидера Хамаса.

Хамас се, такође, нада да ће Израел у годинама које долазе бити у стању непрестане ратне опасности, те да ће опкољеним Палестинцима, бар у последњи час, у помоћ стићи арапске државе.

Можда баш код малог кибуца названог Мегидо, недалеко од Џенина на Западној обали. Близу овог места налази се узвишење Хар Мегидо, које историја памти више од 3.500 година. Ово место исламски теолози називају „Ал Малхамат ал Кубра“ или „Велика битка“, док је код хришћана познато под називом Армагедон.