Си у Америци, Путин у Кини: Покушај отопљавања кинеско-америчких односа иза затворених врата štampaj

Састанак америчког председника Бајдена и кинеског лидера Си Ђинпинга у Сан Франциску, кинески политичари и медији означили су као „историјски, нови почетак“. Американци су били суздржанији. Руси, као трећа, невидљива сила чија се политичка сенка протегла и на овај догађај, остали су незадовољни.

Бајден је разговоре оценио као искрене и корисне, али је одговарајући на једно новинарско питање свог госта из Кине назвао „диктатором“. У ранијим приликама Кинези би жестоко узвратили, али овог пута су џентлменски прешли преко тога, што говори и о томе да већу пажњу поклањају делима, а мању речима. 

Кинеска штампа је много више пажње поклонила овацијама које је Си Ђинпинг добио приликом сусрета са хиљаду бизнисмена, када им је поставио реторичко питање: „Јесте ли за сарадњу или не?“ Пекиншка штампа је прецизирала да су овације биле дуготрајне и да су пословни лидери стајали аплаудирајући.

После много бура и олуја, у Сан Франциску је потписано више од 20 споразума, укључујући обнову војних преговора и оснивање међудржавне комисије за заједничку контролу ризика које развој вештачке интелигенције може изазвати.

Поглед из Пекинга

Си Ђинпинг је поручио да је Кина спремна да буде „партнер и пријатељ“ Сједињеним Државама, без обзира на постојеће разлике и противречности. Министар иностраних послова и утицајни члан Политбироа ЦК Комунистичке партије Ванг Ји био је још одређенији. Наводећи више од 20 области у којима је постигнут консензус у политичкој дипломатији, хуманитарним разменама, глобалном управљању, војној безбедности и у другим областима, он је нагласио да ће овај самит имати значајне последице у будућности. Сан Франциско није био моменат свођења рачуна, већ тачка новог почетка. Обе стране треба да крену од првог корака и граде односе на темељу мирољубиве коегзистенције у „здравом, стабилном и сигурном правцу“. Свет је довољно велики да обе земље буду успешне, а Кина нема планове да престигне или замени САД.

Кинези, који имају обичај да излажу идеје уз помоћ бројева и набрајања, помињу „пет основних црта“ као основу будућих стабилних односа са САД. Прва, најзначајнија, гласи: „Неопходно је успоставити основу за објективно и рационално међусобно разумевање“. За њом следе: Кина иде путем свестране модернизације а не путем хегемоније или силе, нити се бави извозом своје идеологије; Кина нема планове да престигне и замени САД, а код Америке не треба да постоји намера да спречава или успорава развој Кине; за Кину су односи са САД најважнији билатерални односи у свету (Русија се ту не помиње), јер од тог односа зависи мир у свету и даља судбина човечанства.

Кинески лист Женмин жибао написао је да САД никада неће моћи да трансформишу Кину према свом обрасцу, и да Кина никада неће постати „друга Америка“. Зато су размимоилажења између две земље неизбежна, али не представљају препреку међусобној сарадњи. Развој односа са САД мора да буде у складу са одговорним ставом према историји, народима и миру – нагласио је овај водећи дневник у Пекингу.

Да размимоилажења нису препрека сарадњи потврђују сами договори постигнути у Сан Франциску. Пре свега, биће настављени на високом нивоу и дијалог између државних институција и владиних комитета. Биће формиране радне групе за трговину, привреду, финансије, извоз робе и услуга, проблеме Азијско-пацифичког региона, контролу наоружања, дијалог о спољној политици. Договорено је да се ради на Споразуму о научно-техничкој сарадњу, као и о пољопривреди.

Посебно је постигнута сагласност о обнављању контаката на високом војном нивоу, радни сусрети представника министарства одбране две земље и консултације о војној безбедности, као и стална телефонска веза у време војних маневара. Сарадња је предвиђена у борби против наркотика, а посебну пажњу је привукла сагласност о заједничкој контроли вештачке интелигенције у контексту безбедности, али о томе нису саопштени детаљи. Кина је изразила спремност да у духу бољег разумевања позове 50 хиљада младих Американаца на школовање, током наредних пет година

Што се тиче многобројних проблема у осетљивим питањима, кинески коментатори наводе да Пекинг има „црвене линије“ преко којих не намерава да пређе. Ако САД наставе са блокирањем и спречавањем Кине због својих конкурентских интереса, Пекинг ће чврсто бранити свој суверенитет, безбедност и интересе развоја. Спречавање кинеског напретка у економској, трговинској и научно-техничкој области представља велики изазов и ризик. То је највећа опасност у кинеско-америчким односима.

Према кинеским подацима, трговинска размена две земље, упркос свим санкцијама, достигла је годишњи ниво од 760 милијарди долара, а укупна сума њиховим међусобних инвестиција 240 милијарди. „Побратимске“ односе успоставили су међу собом 284 града и региона. Преко три стотине ваздушних линија повезује две државе, а број међусобних посетилаца премашује пет милиона годишње. Све то указује на огромну узајамну корист од сарадње две најмоћније силе света.

Иако се у америчкој штампи често помињу унутрашњи проблеми у Кини, привредна стагнација и политичко незадовољство становништва, Кинези су током самита објавили неколико импресивних податак који указују на њихове економске успехе. Објавили су, на пример, да мрежа брзих пруга (где возови јуре од 200 до 400 км на сат) сада износи 177 хиљада километара, а мрежа аутопутева 5,35 милиона километара. Ти подаци готово да се не могу ни поредити са другим земљама. На пример, у Јапану, традиционалном синониму за брзе пруге, та мрежа износи 2,8 хиљада километара, готово шездесет пута мања од Кине. Објављивање ових података током самита у Сан Франциску био је сигнал америчким бизнисменима да су могућности инвестирања у Кини практично неограничене.

Поглед из Вашингтона

Америчка страна је резултате сусрета двојице председника оценила као корисне, али без еуфорије, јер су многи проблеми и даље остали нерешени.

Американци нису рекли ништа ново о проблему Тајвана. Они и даље наглашавају да се као и раније придржавају принципа „једне Кине“, али се с друге стране не одричу војне подршке Тајвану. Иако је кинески председник поменуо питање Тајвана као једну од црвених линија у односима са САД, Бајден није наговестио промене у ставу Вашингтона. Кинески извори, међутим, наговештавају да би Сједињене Државе могле да смање војну помоћ Тајвану, али не због промене политике, већ због тога што су огромни војни ресурси потрошени као помоћ Украјини у њеној одбрани од Русије.

О рату у Украјини било је такође речи, али без публицитета. То би могло да значи да су Кина и САД остале на својим, у јавности познатим позицијама, али и да су постигле неки договор о коме није за сада опортуно да јавно говоре. Пажњу је изазвала формулација у кинеској штампи да Пекинг неће стварати „алијансу аутократије“ против Сједињених Држава, што је различито коментарисано у Вашингтону и у Москви, која се осетила изостављеном.

Незванично се помиње да је Си Ђинпинг затражио од Бајдена да обустави војну помоћ Тајвану и да прекине са мешањем у унутрашње послове Кине, то јест да спречи посете америчких званичника Тајпеју.

Одговор америчког председника био је неодређен. САД остају при својој политици „једне Кине“ и надају се да ће мирним средствима Кина и Тајван решавати своје проблеме. Вашингтон не жели нарушавање статус квоа.

Није се променила позиција САД ни у политици технолошког ограничавања Кине, иако постоји могућност да су конкретне мере остављене да решавају међудржавне радне групе, када почну да делују. За сада остају ограничења у испорукама полупроводника и високе технологије. Све у свему, Кина остаје и даље главни стратешки изазов и супарник Сједињених Држава, као што је за Кину САД и даље главни извор претње и угрожености њеном развоју.

Оно што је битно јесте да ни једна ни друга велика држава нису заинтересоване за даљу ескалацију, већ су испољиле спремност за нормализацију односа. У Вашингтону је то деликатније питање, поред осталог због тога што актуелни председник Бајден намерава да тражи други мандат на предстојећим изборима. Последњих година амерички председници су по правилу у првом мандату имали заоштрене односе са Кином, а у другом су градили мостове сарадње и већег разумевања

Поглед из Москве

За Русију није од користи приближавање Сједињених Држава и Кине.

Рачуница је једноставна – што су гори односи Вашингтона и Пекинга, Москва може да се нада већој подршци од Кине, по једноставној формули: непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. То се види и из писања руске штампе – крајње суздржано извештавање о сусрету два председника у Сан Франциску уз наглашавање великих разлика међу њима.

Прећуткују се постигнути договори. Јер, што су топлији односи Кине и САД, биће хладнији односи Москве и Пекинга. Кинески наговештај да неће стварати „алијансу аутократије“ против САД и Запада негативно је дочекан у Москви, јер она у томе види знак захлађења међусобних односа од стране Пекинга.

Али, руски председник Путин допутовао је у Пекинг на разговаре са Си Ђинпингом готово непосредно после кинеско-америчког самита у Сан Франциску. Путинов долазак је раније планиран и он је учествовао на Форуму БРИКС-а, организације чији су оснивачи, поред Русије и Кине, још Индија, Бразил и Јужноафричка Република. Вероватно је из прве руке добио информације о самиту у Америци, бар онолико колико је кинески председник био спреман да каже. Главне ствари су остале иза затворених врата.

Према извештајима кинеске агенције Синхуа, Си Ђинпинг је у сусрету са Путином поздравио дугорочну политику добросуседског пријатељства са Русијом, свестрану стратешку координацију и узајамно корисну сарадњу. Да ли је тиме умирио подозрења у Русији у вези са изјавама о „две најважније силе света“ од којих зависи судбина мира, а да се не помиње Русија, неизвесно је.

Као што, изузев уопштених ставова, није познато шта су конкретно разговарали о израелско-палестинском сукобу у Гази. Начелно, обе земље подржавају мирно решење и директне израелско-палестинске преговоре. И Русија и Кина имају своје интересе на Блиском Истоку, различите од америчких.

Поједини руски коментатори ипак увиђају да је немогуће потпуно игнорисати или негирати значај сусрета председника две најмоћније силе света. Поред осталог и зато што чак и најминималније промене у њиховим међусобним односима неизбежно доводе до последица у међународним односима и светској економији.

За сада до суштинског преокрета није дошло, процењују московски коментатори, то је још само реторика и дипломатско слање сигнала са обе стране. Биће потребни месеци, а можда и године, да се виде резултати.

Ни Пекинг ни Вашингтон се до сада нису претерано обазирали на коментаре из Москве, а камоли руководили мишљењем Кремља.