Немоћ Уједињених нација да зауставе рат и глад у Појасу Газе: Наставак израелске офанзиве и киша ултиматума štampaj

У петак, 9. децембра, бели камион подизао је прашину док се труцкао разореном улицом у Гази, док је за њим трчала група Палестинаца у очајничком покушају да се докопа бар неког од пакета хуманитарне помоћи скривених испод цераде у плаво-белим бојама Уједињених нација.

На њихову несрећу, пошиљку су већ заскочили припадници Хамаса, који су машући „калашњиковима“ сународницима стављали до знања да је товар њихов и да су спремни да га оружјем бране. Испалили су неколико хитаца у ваздух пре него што су их гладни Палестинци засули каменицама, али је потера нагло прекинута тек пошто су маскирани борци бацили са камиона неколико врећа и кутија, остављајући прогонитеље да се у прашини јагме око хране и одеће у њима.

Туча за храну и кутије с педантно спакованим шампонима, детерџентима и пастама за зубе, показатељ је анархије у коју Појас Газе клизи суочен са блокадом у коју су је Израелци заточили након Хамасовог бруталног упада у Израел 7. октобра.  

Снимци безнађа појавили су се свега неколико часова пошто су Уједињене нације објавиле да око 90 одсто становника Газе на спавање одлази гладно, док две трећине у неким данима није у стању да себи обезбеди ниједан оброк. Ђубре и отпадно дрво постали су главни енергенти, па све већи број опкољених Палестинаца има и респираторне проблеме.

Израелу се на терет ставља намерно гађање стамбених насеља, односно узроковање озбиљних цивилних жртава као део тактике којом би се Палестинци навели да окрену леђа Хамасу. Такав приступ, како наводи израелски дневник Харец, подигао је постотак цивилних жртава са између 30 и 40 одсто у претходним сукобима на чак 61 одсто у рату који већ више од два месеца бесни у Појасу Газе.

Након двадесетак хиљада мртвих за шездесет седам дана рата, Вашингтон, Тел Авив, па затим Хезболах и бројне ирачке милиције, засули су противничке стране бројним ултиматумима који прете да ионако напето стање на Блиском Истоку запале до ивице свеопштег сукоба са крајње неизвесним исходом. 

Гутерешова иницијатива

Потврда хаоса уследила је одмах пошто су се 8. децембра амбасадори држава чланица Савета безбедности, после неуспешног гласања о иницијативи генералног секретара Уједињених нација Антонија Гутереша за прекид ватре, размилели по Менхетну остављајући наставак расправе о решењу палестинског питања за нека друга времена или неке друге политичаре.

Једини смислени покушај зауздавања крвопролића прекинуо је амерички дипломата у УН Роберт Вуд улажући вето на Гутерешов предлог, и тако једним потезом руке уништио наде генералног секретара Уједињених нација да би позивањем на Члан 99 Повеље светске организације могао зараћене стране привести разуму.

Следећи стазу коју су разгазили Даг Хамаршелд, Курт Валдхајм и Хавијер Перез де Куељар, Гутереш је, додуше накратко, подигао узбуну у Савету безбедности, упозоравајући свет да би се рат у Појасу Газе лако могао прелити ван граница ове разорене енклаве и запалити читав регион. Добро наоружани и жељни освете, такав развој ситуације очекују и Хезболах, Хути, Сиријци, Иранци, бројне ирачке милиције, али и власти у Тел Авиву.

„Не можемо да чекамо“, написао је Гутереш амбасадорима чланица Савета безбедности тражећи хитни прекид ватре, „јер ситуација у Израелу и окупираним палестинским територијама може појачати постојеће претње по међународни мир и безбедност“.

Гутерешова одлука да искористи једини механизам који му, као шефу Уједињених нација, гарантује извесну дозу независности у односу на велике силе, производ је низа проблема који су се појавили од почетка рата у Израелу 7. октобра, укључујући озбиљне сукобе Израелаца и либанског Хезболаха, претњи проиранских милиција у Ираку, те серије напада јеменских Хута на бродове у Црвеном мору. 

Три пута активиран Члан 99 Повеље УН

На Члан 99 Повеље УН први се позвао Даг Хамаршелд 1960. године када је пред Савет безбедности изнео случај Конга, чији су се делови отцепили после проглашења независности од Белгије, која је пак своје интересе покушала да заштити шаљући велики број плаћеника у ту државу. Хамаршелд је тада затражио да се белгијске трупе хитно повуку из Конга и послао мировне снаге, али његов ангажман није имао превелики утицај, па су борбе настављене, а годину дана касније убијени су и Хамаршелд и премијер Патрис Лумумба.

Две деценије касније, 1979. године, тадашњи генерални секретар УН-а Курт Валдхајм активирао је Члан 99 после упада иранских студената у америчку амбасаду у Техерану и серије догађаја који су претили да запале читав регион. Иранска револуција је, у тренутку када је Валдхајм повукао овај потез, била већ у центру пажње светске политике, али се Савет безбедности, уз несугласице, тим питањем није бавио. Таоци су ослобођени после 444 дана заточеништва.

Члан 99 употребио је и Хавијер Перез де Куељар 1989. године захтевајући хитан прекид ватре у Либану, али су сукоби у тој држави настављени упркос његовом ангажману.

Ипак, сви ови конфликти су, између осталог и захваљујући ангажовању Уједињених нација, на концу завршени, што је стручњаке за међународне односе навело на закључак да је „Члан 99“ један од најкориснијих алата који се налазе на располагању шефовима светске организације.

„Да је сер Ерик Драмонд, први секретар Лиге нација, имао овакав инструмент на располагању, историја ове организације би, можда, била сасвим другачија“, рекао је усред Другог светског рата Виконт Кренборн, један од твораца идеје на основу које су касније израсле УН.

Амерички вето

Међутим, најмоћнији инструмент који на располагању има шеф Уједињених нација није много помогао Гутерешу, пошто је заменик америчког амбасадора при УН, Роберт Вуд, ветом зауставио покушај Светске организације да утиче на власти у Израелу да прекину ратна дејства.

Вуд је објаснио да Вашингтон сматра да се радило о рђаво избалансираном предлогу резолуције, чија је суштина толико одвојена од стварности да њено евентуално усвајање ни за јоту не би променило стање не терену. Американци су предлагачима опасно замерили што у текст резолуције није уврштена директна осуда терористичког напада Хамаса 7. октобра, силовања и других злочина који су Хамасов упад у Израел пратили.

Како наводе извори на Ист риверу, Американци су нацрту резолуције желели да додају делове који се односе на дефинисање начина дотурања хуманитарне помоћи, охрабривање ослобађања талаца и постављање услова за трајан мир и решење палестинског питања, али су сви ти предлози, како тврди Вуд, одбијени.

Вудово подизање руке означило је 45. амерички вето на резолуције Савета безбедности које се односе на Израел. Последњи пут, Американци су подржали акт Савета безбедности против Израела крајем 1990. године, када је ово тело једногласно усвојило резолуцију 672 којом се осуђује насиље у Јерусалиму у којем је убијено више од 20 и рањено 150 особа, махом палестинских цивила.

На последњи амерички вето одмах су наскочиле руске дипломате, па је Дмитриј Пољански оптужио САД да је одбијањем да подржи предлог резолуције „пред очима света потписао смртну казну хиљадама, ако не и десетинама хиљада цивила у Палестини и Израелу“. Французи су, дипломатскије и без помињања САД, оценили да је Савет безбедности заказао, те да очекује да би криза у Појасу Газе након овог догађаја само могла да се погорша.

Ултиматум Израелу

У покушају да спасу део међународног престижа после гласања на Ист риверу, низ израелских и америчких медија пренео је информацију да је администрација председника Џозефа Бајдена ограничила време за које израелска војска мора да оконча операције у Појасу Газе.

Најчешће помињан рок за окончање рата је три седмице, јер је Вашингтон, наводно, упозорио премијера Бенјамина Нетанјахуа да Израелци после Нове године морају да промене карактер операције и повуку трупе ван граница Појаса Газе, уз могућност мањих директних упада специјалаца усмерених против преосталих упоришта Хамаса.

Стејт департмент је готово истовремено, по скраћеном поступку и без консултација са Конгресом, одобрио испоруку 13.000 граната за топове монтиране на тенкове „меркава“, желећи тиме да истовремено задовољи жеље и противника и присталица израелске акције међу бирачима који ће Бејдену, колико у новембру наредне године, бити неопходни за останак у Белој кући.

Стејт департмент је, тражећи од Израела да се концентрише на заштиту цивила, одобрио хитну испоруку тих 13.000 граната заобилазећи уобичајен процес који претпоставља да оваква испорука претходно добије одобрење Конгреса. Овакав потез начињен је сходно Закону о контроли извоза наоружања, којим се Стејт департменту у посебним околностима дозвољава да заобиђе Сенат и Представнички дом, што је државни секретар Ентони Блинкен објаснио „ванредним мерама за хитне случајеве“.

На сличан начин је 2019. године некадашњи државни секретар Мајк Помпео одобрио испоруке наоружања Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима, што је тада наишло на озбиљне критике не само сенатора, већ и неколицине званичника Стејт департмента. 

Утицај рата на изборе у Америци

Годину дана пред председничке изборе у САД, сукоб Израела и Хамаса је прилично поделио Демократску партију. Евентуални сукоб унутар Демократске странке могао би обесхрабрити милионе гласача да подрже кандидате те партије на председничким изборима и изборима који ће одредити већину у оба дома парламента.

Главна разлика у ставовима ове две стране односи се на однос према рату у Појасу Газе, при чему су Демократе Џамал Боуман из Њујорка и Кори Буш из Мисурија, подржавајући право Израела на самоодбрану, гласно критиковали Тел Авив због цивилних жртава.

За разлику од њих, умеренији део Демократа затражио је снажнију подршку администрације најважнијем америчком савезнику на Блиском истоку. У таквој ситуацији, део Демократске странке који Американци називају „напредним“ суочава се са унапред изгубљеном битком, јер ће против себе имати противкандидате с озбиљним каријерама и кампању коју ће милионима долара засути произраелски лобисти.

Једина Палестинка у Конгресу, Рашида Тлаиб из Мичигена, разгневила је добар део демократског естаблишмента наступајући отворено против израелске политике према палестинском питању, али њени политички ривали за сада нису истакли могућег противкандидата за њено место.

Бајден је, недуго пошто је избегао политичко самоубиство улажући вето у Савету безбедности, део политичке будућности ставио у руке израелског премијера, који је прилично незаинтересовано реаговао на најаве временског ограничавања рата против Хамаса које су стизале из Беле куће.

„Израел ће наставити оправдани рат усмерен ка елиминацији Хамаса и остваривању осталих циљева које смо поставили“, рекао је Нетанјаху, поздрављајући потез америчке дипломатије у Савету безбедности. „Осталим државама мора да буде јасно да је немогуће подржавати уништење Хамаса и истовремено захтевати прекид рата“, додао је израелски премијер.

Одмах затим, некадашњи амерички амбасадор у Израелу Мартин Индјук описао је Нетанјахуа као „највећу претњу по Израел“, позивајући га да поднесе оставку пре него што штета коју прави не буде непоправљива. „Нетанјахуова одлучност да остане на власти без обзира на цену је непосредна опасност по Израел. Морао је још јуче да поднесе оставку“, написао је амерички дипломата на мрежи Икс.

Промена тактике

Нетанјаху, међутим, нема намеру да тек тако нестане са политичке сцене, али ће суочен са таласом притисака морати да, бар донекле, промени тактику против Хамаса који је после серије пораза на свим линијама фронта, како се чини, одлучио да агресивније брани преостале положаје.

Израелци су се приликом упада у Појас Газе одлучили за конзервативни приступ офанзиви, чистећи артиљеријом и авијацијом простор за касније напредовање пешадије. Такав досадашњи приступ доносио је огромне губитке међу припадницима Хамаса и Палестинцима који би се нашли на линији ватре, уз истовремено релативно мали број жртава међу израелским војницима.

Временско ограничење изреалских акција могло би довести до озбиљних поремећаја на линији фронта, односно моглo би лидера Хамаса Јахју Синвара навести на закључак да само треба да преживи до Нове године и посматра како Американци заустављају рат.

У настојањима да продуже рат, Израелцима нимало не помажу слике које последњих дана стижу из Газе, попут фотографије стотинак до гаћа скинутих заробљених Палестинаца натераних да седе у прашњавом сокаку. Тврдње да је рат „циљана акција против Хамаса“ у доброј мери уздрмала је чињеница да су међу пониженим затвореницима идентификовани новинари, лекари, као и људи који су се до хапшења сакривали по склоништима међународних хуманитарних организација.

Израелска војска је касније објаснила да је било неопходно да се заробљенима одузме одећа како би се спречило да неко од њих активира самоубилачке прслуке, признајући ипак да је приказивање оваквих сцена беспотребно и понижавајуће.

Готово истовремено, агенција Ројтерс је објавила резултате своје истраге према којој је 13. октобра њен фоторепоретер Исам Абдалах убијен пројектилом испаљеним из израелског тенка, иако се налазио ван зоне сукоба на југу Либана. У том нападу рањено је још шест новинара. Хјуман рајтс воч, који је такође истраживао овај случај, акцију израелских тенкиста назвао је ратним злочином.

Једнако озбиљном грешком показало се и минирање зграде парламента у Гази, коју су без наредбе генералштаба у ваздух дигли локални команданти израелских јединица. Лоше је деловала и фотографија Сахара Баруча, за кога Хамас тврди да је убијен током покушаја израелских специјалаца да га спасу из заточеништва. Израел је навео да су Баруча ликвидирали припадници Хамаса после спасилачке акције у којој су рањена два војника.

Обе тврдње је тешко проверити, али су две Израелке које је Хамас недавно ослободио тврдиле да су израелске бомбе падале опасно близу местима на којима су биле затворене, што се приписује чињеници да израелске обавештајне службе немају баш најјаснију слику о томе где се таоци у ствари налазе. 

Ултиматум Израела Хезболаху

Хаос који прати израелску акцију и могућност да војна одмазда Тел Авива буде временски ограничена, пребацила је тежиште дипломатске активности са Појаса Газе на југ Либана, пошто је Нетанјахуова влада од Бејрута затражила да натера припаднике Хезболаха да се повуку далеко од границе са Израелом, или да се суоче са серијом напада у том региону. Као граница повлачења наведена је река Литани, која је још 2006. године означена као северни граничник демилитаризоване зоне на граници Либана и Израела.

Готово истовремено, израелски званичници упозорили су Ентонија Блинкена на извесност скорог отвореног сукоба са Хезболахом, који је досадашњу подршку Хамасу ограничио на свакодневне ракетне нападе на положаје унутар територије Израела.

Десетак мртвих израелских војника и тачно 100 припадника Хезболаха који су страдали од почетка рата у Гази, прете да се сукоб ниског интензитета прошири у рат широких размера, са готово извесним учешћем Ирана, Сирије, јеменских Хута и проиранских милиција у Ираку.

Најаве ескалације уследиле су пошто су израелски авиони уништили читав један кварт у либанском градићу Аитароун недалеко од границе, што је либански дневник „Нида ел Ватан“ описао као „деструкцију сличну оној из Појаса Газе“.

Израелске обавештајне службе већ годинама сматрају да је нови рат с Хезболахом неизбежан, али опрезнији политичари упозоравају да би у случају озбиљног сукоба Хезболах могао да ка територији Израела испали чак 4.000 пројектила дневно, који би без проблема добацили до неколико израелских градова, укључујући Хаифу.

„Што дуже трају сукоби у Појасу Газе, становници Либана су све склонији да подрже рат“, рекао је један од високих званичника Хезболаха. Како његова упозорења не би била без основа, Хезболах је објавио читав низ промотивних снимака на којима се виде противбродске ракете, али и маневри маскираних војника праћених ратоборним цитатима из Курана.

У припремама за инвазију на Газу, израелска војска је велики број војника распоредила и ка граници са Либаном, уз Голанску висораван, око Западне обале, и тек нешто мање према Египту. Упоредо са распоређивањем изреалских трупа, безмало читав дипломатски свет ухватио се убеђивања Хезболаха, Ирана, Јордана и Сирије да се не укључују у сукоб Израела и Палестинаца.

После почетне серије инцидената, Израел је од Француске затражио да лидерима Хезболаха пренесе жељу Тел Авива да избегне ескалацију сукоба. Неколико извора је ову поруку протумачило на различите начине, па остаје нејасно да ли је Израел тражио уздржаност Хезболаха или му је запретио озбиљном одмаздом. Према писању неколико либанских дневника, кључну улогу у одвраћању Хезболаха од мешања у рат између Хамаса и Израела одиграле су дипломате из Катара.

Серији ултиматума Израел је додао и претњу Хутима да ће их збрисати са лица земље уколико наставе нападе на израелске бродове у Црвеном мору, на шта је из престонице Јемена стигао једнако неодмерен одговор. Уз то, Тел Авив и Техеран месецима испаљују међусобне претње, а општом мобилизацијом машу и бројне проиранске милиције из Ирака, које су у последња три месеца 82 пута гађале базе у којима се налазе амерички војници.  

„Без снажног утицаја међународне заједнице нема наде за трајан мир на Блиском истоку“, написао је још на почетку сукоба некадашњи шеф мировних операција УН, Жан-Мари Гено. Члан 99 Повеље Уједињених нација показао се, нажалост, преслабим инструментом да заустави разарање, па дипломате све наде полажу у настојања катарске дипломатије да сукобљене стране – новцем, гасом и добром вољом – приведу разуму.