Вашингтон Хајтс на бранику Менхетна: Франкфурт, Москва, Грчка и Доминикана на Хадсону

Најславније острво на свету – Менхетн, централни је део Њујорка, „највећег села на свијету“, како је дефинисан у  „Алану Форду“. Овај високоволтажни простор где дневно циркулише десетак милиона људи и званично је најфотографисаније место на свету. Њујорк је и град где је, после Лос Анђелеса, снимљено највише филмова на планети, скоро 400.000, кад би се побројали само они познатији.

Припадници стотина нација шпартају улицама, превозе се дугим линијама метроа по сунцу, киши, снегу и леду. Окружен рекама и океаном, Њујорк је понекад влажан као сауна. И облаци над Њујорком журе, време се брзо мења па не знате да ли вам више треба кишобран, кабаница, шал или јапанке. Овде, међутим, људи немају времена да контемплирају о клими и буду метеоропате: темпо је жесток, треба радити, зарадити, превести се и опстати.

Нису то размажени милијардери медијског царства из серије „Наследници“, нити су потомци колонијалног капитала  британског и холандског племства – а нису ни наследници индустријских супербогатстава заснованих на челику и железници, као у серији „Позлаћено доба“. Стара, нова и најновија финансијска елита наравно да је присутна и владајућа, али се не види –  улице и возове испуњава запослени имигрантски народ, на чијем раду почива и опстаје овај град.

„Како је у Њујорку?“ – то је немогуће питање. Сваки човек има своју причу, то су милиони комбинација места, околности, људи и утисака. Ипак, знају се главне туристичке атракције, главне зграде, улице.

Подручје око Тајмс Сквера је не само најпривлачније за туристе – то је место са највећим бројем истовремених рекламних порука, светлосних, текстуалних и звучних. Ако мислите да сте имуни – нема шансе, то се похрањује директно у мозак.

Све је ново и једва чекано. Велики, али заиста џиновски корзо, пице за пар долара, милина. Ентузијазам сутоморске штрафте, али туристи су пресрећни. Идеално је за селфи-штапове и оглашавање на мрежама – налазимо се у Центру Света и осећамо се фантастично. И заиста, овај вашар ствара тај доживљај среће, тренутка за памћење.

Али, постоје крајеви Града који живе испод туристичког радара и ове, понекад неподношљиве среће.

На Вашингтон Хајтсу

На скоро самом врху Менхетна, где се острво сужава као неки врат – између Харлема и Инвуда, омеђен рекама Хадсон и Харлем – налази се Вашингтон Хајтс. Ту Менхетн има највећу надморску висину – 81 метар.

Назван је по месту где су се трупе Континенталне армије Џорџа Вашингтона утврдиле у новембру 1776. пред битку против Британаца у Америчкој револуцији, али су ту борбу код  Форт Вашингтона изгубиле. Британци су заузели положај и утврђењу одмах променили име у Форт Кнајпхаусен, по немачком генералу који се борио на њиховој страни.

Џорџ Вашингтон дочекао је да испрати повлачење британске војске шест година касније. Опет је изабрао овај део Менхетна да непријатељу види леђа. Из таверне „Плаво звоно“, на данашњем углу Бродвеја и 181. улице, посматрао је, кажу, одлазак  британских снага.

 У деветнаестом веку богати становници Менхетна су на овом северном парчету острва градили палате за викенд одмор. Градњом метроа почетком двадесетог века, Вашингтон Хајтс бива дефинитивно повезан са остатком Менхетна – подземном железницом и једиственим стилом њујоршког становања и градње. Од двадесетих година цвета градња стамбених зграда пројектованих  у савременим стиловима тог доба. Изнад Хадсона и делова некадашњег утврђења и даље доминира пет солитера изграђених крајем тридесетих година прошлог века, у Тјудор стилу.

Почетком тридесетих бива завршен и мост преко реке Хадсон, назван такође по Џорџу Вашингтону. Величанствени висећи мост који спаја Менхетн и Њу Џерси имао је у своје време најдужи распон између стубова, да би га претекао Голден Гејт у Сан Франциску. Ово чудо од мостоградње има два нивоа, укупно четрнаест саобраћајних трака, а и даље је најшири висећи мост у САД. Један је од мостова са највећим прометом моторних возила на свету.

Долазак имиграната

Двадесети век доводи различите емигрантске заједнице на Вашингтон Хајтс. Бежећи од ратова и беде из Европе, више нација у различитим временским периодима проналази групно  уточиште на овом брдовитом делу Менхетна.

Ирску око 1900. године погађа велика глад услед уништења већине усева кромпира, главне пољопривредне културе тадашње Ирске, и почиње масовна емиграција у Америку. Иако су углавном насељавали доње делове Менхетна, временом су Ирци стигли  и до Вашингтон Хајтса. Отварају пабове, бакалнице, граде се католичке цркве.

Ствара се и јеврејска заједница око Јешива колеџа, да би од тридесетих година, у бегу од нацизма, немачки Јевреји населили крај у већој мери. То је уједно била и највећа избегличка заједница из Немачке на читавој територији Сједињених Америчких Држава.  Крај је неслужбено преименован у – Франкфурт на Хадсону. Локална заједница штампала је новине Ауфбау на немачком, са којима су сарађивале личности попут Алберта Ајнштајна и Хане Арент.

Педесетих година двадесетог века формира се нова имигрантска већина – Грци насељавају Вашингтон Хајтс у мери да крај добија ново неслужбено име „Асторија на Хадсону“, по истоименој грчкој Асторији у Квинсу. О постојању ове заједнице данас најбоље сведочи црква Светог Спиридона, осликана у византијском стилу.

Седамдесетих година пристижу емигранти из совјетске Русије. Са распадом СССР-а почетком деведесетих дешава се још један руски емигрантски талас. Траг ових имиграција из Русије је и бакалница „Moscow on the Hudson“, где можете да купите хељду, укисељено поврће и остале руске делиције. Одељак за кувану храну продаје и сарму, која није за препоруку љубитељима овог величанственог јела.

Седамдесетих година Вашингтон Хајтс насељава и нова етничка група. Становници Доминиканске Републике, услед неповољних економских и политичких околности у домовини, долазе на север Менхетна. Данас се овај крај зове Мала Доминикана. Доминиканци су донели своје укусе, мирисе, музику, обичаје. Горњи Бродвеј вибрира од уличних тезги, малих пијаца, разговора оних који седе напољу, ваздухом се шире мириси пржене рибе и пилетине са тропским ђаконијама и специјалитетима као што је свињски чипс – пржена свињска корица.

Има нечег у Малој Доминикани што је блиско нама са балканског југа. Из зграда допире мирис куваних јела, упркос убитачном радном темпу и невероватне понуде хране на сваком ћошку и у сваком облику. Људи и даље кувају, радо ће да вам покажу где се пере веш а где седи управник зграде. Лако ће да се повере и хоће да помогну.

Данас се у овај комшилук насељавају припадници свих постојећих раса и нација – неће вам овде недостајати ниједна светска култура или обичај, баш као и на остатку Менхетна. Статистике говоре да је сваки други становник Вашингтон Хајтса рођен у иностранству, што ову заједницу чини једном од „најимигрантскијих“ у иначе имигрантском Њујорку. Досељавају се људи и из других крајева Менхетна, захваљујући нижим рентама, добром превозу и ваздуху.

Од таласа криминала до безбедног комшилука

Вашингтон Хајтс  осамдесетих година двадесетог века бива запљуснут још једним великим таласом. Овога пута то нису били имигранти, већ криминал и насиље изазвани појавом опаке дроге зване крек. Цела земља је била на удару, а Вашингтон Хајтс постао је у једном моменту највећи дистрибутивни центар дроге у северноисточном делу Сједињених Држава.

За уличне немире,  болест, хаос и бескућништво делом је била одговорна локална банда звана „Дивљи каубоји“. Њихова црна слава прешла је границе комшилука – били су једна од већих њујоршких банди. Дејствовали су и у Бронксу и бруклинском Брајтон бичу све до половине деведесетих, када су чланови групе похапшени а банда разбијена.

Сада  је овај комшилук углавном безбедан и породичан. Ако ћемо да поредимо – наспрам лосанђелоског Холивуд Булевара, на пример, доћи у Вашингтон Хајтс је као да сте стигли код тетке која вас воли, нуди храном и пази да не озебете.

Велика је то  ствар у граду који почива на индивидуалности и самоћи, као идеалном предуслову за предају сопственог живота послу и напредовању. Жан Бодријар у чувеном есеју Америка примећује да су ковитлање и центрифугална сила Њујорка толике да је нехумано и помислити живети удвоје, с неким делити живот. Има истине у томе, али папрене ренте довеле су становнике Менхетна у супротну ситуацију: често се станује у заједницама где је сопствено (и слободно) купатило тежња и сан.

Бодријару је посебно тешко пао њујоршки призор људи који једу сами на улици, и наводи га као пример беде усамљености у гомили. Има, наравно, истине у томе. Јести сам на улици – то мора бити посебно бедно у очима једног Француза, припадника нације која је родоначелник споре хране и уживања у  суперквалитетним ђаконијама. За Њујорк је то нормално, и то не раде само сами и усамљени. Велике су раздаљине, пуно је посла, стално је нека јурњава, мењају се возови, човек се потроши, огладни и стане да поједе нешто. Па шта?

Менхетн силовито вибрира, и у добру и у злу. Испод земље су обрнути солитери саздани од челичних конструкција, железничких чворова и цеви који одржавају живот града. На улицама струји енергија милиона људи. Како примећује Бодријар, с обзиром на количину енергије потрошене претходног дана, поновно започињање живота сваког јутра у овом граду  право је чудо. Њујорк не да  никад не спава, већ тутњи, бруји, вришти, пева и плаче истовремено. Напоран, али величанствен.

Зато Вашингтон Хајтс, то брдо на обали реке Хадсон, има своју посебну вредност.  На тлу је високонапонског Менхетна, а опет је ван вреве туризма, јавног лудила и супервеликих бизниса.

 И довољно је емигрантски да ће комшија у згради да се забрине што вас није видео пар дана и да пита: „Па где сте ви, недостајете!“