Европски медији у лову на руске шпијуне: Водич кроз демократске и ауторитарне улице

Кад се листају европски медији, за ову прилику углавном аустријски и немачки, читаоци и минимално извежбаног рендгенског погледа имају осећај да форсирају плитко језеро без хоризонта. Свако мало их са страница поздрављају текстови који би мирно могли да стоје за илустрацију „плитке историје“, једног од термина Зигмунта Баумана за одређивање постмодерне. То би била историја без дубине, само иста површина и исти плићак куда год поглед сеже и нога стиже. Таква историја више не познаје саму себе, јер сваки месец изнова открива свет. Не зато што би била глупа, јер нема таквих. Кад се историје, поготово оне у настајању, чине глупим, то је зато јер су одлучиле да их није брига шта се догодило прошлог месеца.

Инконгруенција је у томе да већ има доста како су европска друштва изашла из постмодерне. Негде тамо од бомбардовања Србије 1999, врло вероватно од Евромајдана у јесен/зиму 2013/2014, сасвим сигурно од напада Русије на Украјину у фебруару 2022, Европљани су готови са постмодерном. Није им украдена, него су је се сами одрекли. У постмодерни нема хероја и споменика мртвим јунацима. Нема некрофилије која се камуфлира као смрт за више вредности и дубљу историју, јер се онда живот више цени од смрти.

Та трансформација из постмодерне натраг у праволинијску историју запечаћена је са првим коментарима у рано пролеће пре две године, кад су се европским медијима разлили хвалоспеви украјинској одлучности да се гине без превише питања. Аутори таквих текстова су код Украјинаца посебно ценили одсуство питања „зашто?“, „да ли је могло другачије?“, „да ли још може другачије?“, „има ли другог излаза осим коначне победе?“ Општи медијски тенор је био – браво, свака част, поново нам неко показује како се гине за домовину и слободу.

Неко ће се побунити да култ херојства и култ смрти нису исто. Јесу, синоними су још од Перикла.

Без занемаривања геополитичке димензије у извештајима, генерално се може рећи да је у европским медијима тада превладала философија „шта ће ми живот, ако не смем да погинем за њега“. Украјинци смеју, благо њима. Смеју и Руси, али они стоје на супротном крају херојског барометра. Они су ту да друге учине херојима. Они су позадина на којој други, слободољубивији народи могу лакше да светле. А светло је Европљанима потребно, јер су се са повратком у херојска времена вратили у историјски мрак.

Сад се показује како је добро да је историја задржала плиткост и у новим херојским временима. Медији се брину да тако и остане.

Став 1: Аустрија је избушена Путиновим шпијунима

Извештавање о догађају више практично не постоји. Догађај, у новинарском смислу нешто што се догодило, више не добија објашњење, већ драматизацију. Он се креира, подупире сличним, појачава аналогним.

Пример: Прошле седмице је Аустрија протерала двојицу руских дипломата. Министарство спољних послова не каже директно зашто, само да су се бавили пословима „који нису у складу са дипломатским статусом“; шифра: шпијунирали су. Према руском опозиционом медију „Инсајдер“, чије писање преносе овдашњи медији, реч је о саветнику у руској амбасади у Бечу Евгенију А., и првом секретару Александру Г. Први је наводно високи функционер Спољне обавештајне службе (СВР), други војни обавештајац из Главне обавештајне управе (ГРУ).

На први поглед, делује разумно и логично. А. и Г. су вероватно гледали око себе и писали извештаје шта виде, где су слабе карике санкција, коме је доста, ко би се радо вратио пословању с Русима, хоће ли мала Аустрија пући као лубеница ако јој затворе „Рајфајзен“ у Москви, или забране руске енергенте. Наравно да су шпијуни, бар у горе наведеном смислу.

Логика је добра, она умирује. По општем уверењу, најмање три четвртине укупног дипломатског персонала свих амбасада свуда у иоле занимљивим земљама су шпијуни у некој форми. Иако наравно буни питање који су онда домети тог дипломатски акредитованог обавештајног типа који наступа са визит-картом „Алекса Жунић, срески шпијун“. Посебно у случају руских амбасада и третмана који оне добијају у главним европским градовима много пре тренутног рата. За разлику од, рецимо, америчких дипломатских представништава, где раде социолози културе дипломирали на теми „The peaceful integration of CIA in NSA and the challenges of community outreach“.

Овде се не тврди да је добро да дипломатска представништва врве од шпијуна и „шпијуна“, само да се дипломатска професија у јавној перцепцији изједначава са обавештајном активности.

Медијски релевантна је међутим презентација тог догађаја. Прве информације су се већ у уводу позивале на магазин „Фалтер“, близак хистеричним лево-зеленим интересним групама. Према „Фалтеру“, Москва помаже аустријским Слободарима (FPÖ) да ојачани уђу у јунске изборе за Европски парламент и што боље прођу на националним изборима у јесен.

Након што су споменули „Фалтер“, новине као „Ди Пресе“, „Стандард“, „Куријер“ или ORF.at, у истом даху би давале вест о протеривању дипломата, плус информацију да се протеклих дана у Бечу „кретао“ Михаил Швидкој, Путинов саветник за међународну културну сарадњу, који се, Швидкој, „замало па срео са неким представницима домаће културне сцене“.

Ето доказа да су А. и Г. из руске амбасаде у Бечу шпијуни који су водили Херберта Кикла и Харалда Вилимског, можда и Јохана Гуденуса, пре него што га је на Ибицу водила руска грофица. Односно, ту је трик – иако су те четири ствари згуране у исти контекст, нигде се не каже да оне стоје у вези: 1. „Фалтеров“ извештај; 2. изборне шансе FPÖ-а; 3. протеривање дипломата А. и Г; и 4. „кретање“ Швидкоја по Бечу. Довољно је да се посложе једна поред друге.

Аустријско министарство спољних послова је промптно одбило да постоји веза између „Фалтерове“ денунцијације Слободара као Путинове пете колоне и одлуке да се протерају двојица руских дипломата. То је у медијима споменуто негде на рубу, али довољно млако како би се „Инсајдерова“ информација схватила на циљани начин, да се Александар Г, кад се бавио „локалним службеницима, члановима Парламента, представницима цивилног друштва и новинарима“ пре свега бавио Слободарима. Питао их је шта мисле о рату и санкцијама, оно што они јавно и кажу у националним медијима кад их се пита: да су против.

Посебно је извештавање о Швидкоју попримило фарсичне моменте. Он је имао наступ у Руском културном институту (ко зна Беч, у згради преко пута Дипломатске академије Министарства спољних послова). Тамо се, у Руском културном институту, срео са представницима руске дијаспоре. Био је чак и један аустријски новинар из националне агенције АПА који је, збуњен каснијим испитивањима колега из других медија, признао да је позивницу „вероватно добио грешком“. Осим тога није имао ни ништа посебно да каже, осим да је културна дијаспора говорила шта им треба за оркестре, хорове и подривање аустријске државе, „а Швидкој њихове жеље записивао у мали тефтер“ („Куријер“, 13. марта). 

Ту није крај приче о двојици протераних дипломата. Као медијском франкенштајну, њој се стално зашивају нови комади коже. 

У недељу (17. марта) је „Ди Пресе“ објавило уводник под насловом „До које мере је Аустрија избушена од Путина?“ („Wie stark hat Putin Österreich unterwandert?“) Тражи се формирање независне комисије како би се утврдило које политичке, економске и обавештајне мреже је Русија изградила у Аустрији. Питања на која би таква комисија требало да одговори су: Како је Аустрија постала зависна од руског гаса? Какву улогу су у томе играли политичари који су се после појавили у руским управним одборима? У којој округлој суми је бивша министарка спољних послова, она која сада купује кућу у Санкт Петерсбургу, била „руски пријатељ“? Где руски олигарси паркирају новац у Аустрији?

До тог момента се на онај тематски низ Фалтер-Слободари-шпијуни-Швидкој надовезала и нова, пета димензија. Неоси (неолиберали) су најавили законски поступак против оних који су допустили да Швидкој под носем Дипломатске академије, у присуству аустријског новинара ухваћеног у офсајду, разговара са руском дијаспором у шифрама. Чињеница да Швидкој не стоји ни на једној листи санкција потпуно се пренебрегава. „Куријер“ је кратко спомиње; „Ди Пресе“ ни то, већ информацију о „законским последицама“ оставља да виси у лимбу као доказ да Путинови пријатељи из избушених аустријских институција шурују са руским функционером који би, ако није, требало да буде на листи санкционисаних особа.

Став 2: Немци губе рат ако га Украјинци изгубе

Прошлог четвртка је немачки Бундестаг гласао о слању ракетних система „Таурус“ Украјини. Гласање је било школски пример симболичке политике, јер немачки законодавац одлучује само о суми, док егзекутива саставља конкретан пакет. Наравно да је предлог ЦДУ/ЦСУ опозиције прошао, лако могуће да би с обзиром на експлозивност теме пала влада, па није у реду отписати тај чин као чисту симболику.

По бројевима гледано, од присутних 687 парламентараца (пуни састав 735), 494 је гласало против, 188 за, 5 се суздржало. Унија ЦДУ/ЦСУ имају 197 посланика, па строго гледано нису ни сви њихови гласали за своје.

Нешто друго је ту битно. Као и у случају аустријског примера, треба гледати која је драматургија за које теме. Медији су пренели изјаву Јохана Вадепула, заменика шефа парламентарне ЦДУ/ЦСУ фракције, када упозорава чланове Бундестага шта ту стоји на коцки: Немачка. Не Украјина, већ Немачка. „Ми ћемо са Украјином победити, или ћемо са Украјином изгубити“, преносе АРД и ЗДФ. У оригиналу звучи још јаче марцијалино, као натпис на застави.

Главни репери медијске драматуршке линије с „Таурусима“ су ови: 1. Та испорука решава рат, апсолутно, поуздано, вероватно и можда; 2. Та испорука неће ескалирати рат.

Прво значи да ћемо да пробамо, а ако не буде жељеног резултата, тада ће се већ разговарати о нечем другом. Оно под два полази од претпоставке да ће Руси мирно пустити да Украјинци добију системе који осигуравају украјинску победу. Та два аргумента практично поништавају један другог. Дужност немачких медија би била да упозоре на нахерену логику постулата „то-је-огромно“ и „то-је-ништа“. Уместо тога, „Тауруси“ се намерно држе у зони магле. С једне стране се сугерише како је то огромна помоћ, с друге да је кап у мору.

Агњешка Бругер, заменица шефа фракције Зелених у Бундестагу, умирује да Велика Британија од прошлог маја Кијеву испоручује ракете „Storm Shadow“, Француска од јула „Scalp“: „А кад погледам, то није довело до ескалације“. Бругер подржава испоруке „Тауруса“, иако је гласала против, јер је на то обавезује коалициони споразум. (Британски „Storm Shadow“ и француски „Scalp“ два су назива за исту ракету заједничке британско-француске производње. Као и немачко-шведски „Тауруси“, имају исти домет, 500-550km)

Јасно је шта политичари ЕУ разумеју под ескалацијом: тек ако се рат прелије ван украјинских граница, а и то само на западну страну. Да унутар Украјине погине милион људи, то није ескалација. Оно што је заиста интересантно није толико цинична изјава Бругерове да се гине у прихватљивим параметрима, већ одбијање медија да коментаришу Вадепулову изјаву о Немачкој и Украјини као везаним посудама.

Нико не пита: зна ли посланик Вадепул да ово није 1944, већ 2024? Зашто се Немачка на тако судбински начин везала за Украјину? Кад је то Немачка објавила рат Русији, или прихватила руску објаву рата? И главно: ако Украјина изгуби, ко у ствари губи рат, Немачка или Немци? Оно „ми“ из Вадепулове изјаве је поигравање са националним осећајима. Ако је одговор „Немачка“, то је приватизација освете. Ако је одговор „Немци“, то је морбидно запоседање националних историјских траума у сврхе скупог политичког активизма. Јефтин сигурно није.

Циљ политичко-медијске спреге је да се Немци нађу у рату, а да им није јасно кад и како. Гледам и не видим ескалацију, каже Бругерова. Важно је ушорити Немце да и они гледају на ту страну где се ништа не види. Осим што гину Украјинци и Руси, али то се не рачуна. То је само повратак европске авангарде у херојска времена.

Став 3: Избори су валидни само ако резултат одговара

 Став 1, да Аустрију треба очистити од мреже Путинових агената и Став 2, да су Немци и Руси већ у рату, сумирају се у Ставу 3. Он је уско медијски и описује ситуацију у којој се од новинара очекује да не допусте изборне резултате који би рат и санкције довели у питање.

У то име појављују се небулозе са којима се још нисам срела, и поред одрастања у комунистичким временима и сазревања у Милошевићевим. „У Украјини се брани благостање“, извлачи „Ди Пресе“ (19. марта) најаву за интервју са Русланом Стефанчуком, председником Врховне раде у Кијеву. Стефанчук мисли на благостање европских друштава и уопште слободног света.

Како се то „брани благостање“ у Украјини, ако се само мало даље у одговорима, али и ван граница тог интервјуа, у небројеним изјавама европских политичара и коментатора, захтева прелазак на ратну привреду? Ратна привреда значи: све што се произведе, уништи се на фронту. Производи се од јутра до сутра, сви запослени, али свеједно ничег нема осим деструкције и смрти.

Или интервју у истом медију, дан раније, са Максимом Трудољубовим, уредником руске опозиционе „Медузе“ и саветником у америчком „Кенан институту“, тинк-танку специјализованом за Русију. Трудољубов замера Европи да је свилена: „Путин све види. Он гледа на ту страну и види друштва која не желе рат, која не би да своје економије претворе у ратне. Запад је забринут око толико ствари: брине га пад благостања, пораст цена, инфлација, миграције, издаци за одбрану.“ Његов закључак је: „европска друштва морају бити спремна на најгоре“, ако желе да победе Путина.

Дакле, где смо, шта смо, након два високо пласирана интервјуа, која је, успут речено, радила иста новинарка, Јута Зомербауер – морало би да јој буде јасно да се креће у антиномијама. Како да останемо економски благословени? Из реченог произилази да се европска друштва морају одрећи благостања да би одбранила благостање у Украјини, у којој сигурно нема ни трунке благостања. Ако се не рачуна Олена Зеленска у Пради и Диору.

Сва та злокобна недореченост се сада прелама у страховима од избора – европских, националних, регионалних, у касну јесен и америчких. Читав ратни супстрат који се јавља из великих медија постао је отворено анксиозан због шанси десних популиста да поправе свој статус у Европском и националним парламентима. Не да победе, јер то није реалистично, само да дођу до већег формалног утицаја у питањима рата и мира; у онима код којих је хуманистичка левица неоспорно забрљала.

И поред оптужби у манипулативне сврхе, тај десни блок који „надире“ није проруски, само антиратни; он је националан, не фашистоидан. Питање није да ли су десни популисти некоме добри или лоши, већ шта се све користи да се криминализује петина, четвртина, негде и трећина електората у европским земљама.

Свако померање у до сада изграђеној друштвеној подршци за рат велики аустријски и немачки медији унапред детектују као пораз слободног света, чак човечанства. Ако десни популисти освоје значајнија места у представничким телима, ако у Америци победи Трамп, то је дело Руса, Москве, Путина, СВР-а, ГРУ-а и малог опасног тефтера Михајла Јефимовича Швидкоја.

Доказа за ту тврдњу је много. На пример, странице од 1. до 3. аустријског дневника „Ди Пресе“ од 13. марта један су јединствени ламент и припрема јавности да сваки плус за десне популисте треба схватити као доказ умешаности Кремља. Кремљ доводи десничаре. „Ми“, хуманистичка позиција социјалдемократске левице, зелених и либерала, ништа нисмо учинили што би оправдавало лошије изборне резултате.

На тај начин политичка позиција у Европској унији саму себе аболира од одговорности за изборе које мисли да губи; још горе: за изборе које и сама мисли да би требало да изгуби због свог доприноса рату. Њу не погађа никаква кривица, јер најбољи и најутицајнији медији кажу да све конце ионако вуче Путин.

Тиме се ствара конструкт за делегитимацију резултата кад и ако се они не допадају актуелним политичким елитама. То је офанзивни дефетизам у акцији. Исти механизам који делује и у Србији, само што је тамо обрнут. У Србији га користи опозиција.