Позадина, медијска употреба и последице атентата на Роберта Фица: Словачка на ивици грађанског рата

Само неколико сати од пуцњаве у граду Хандлова било је довољно да атентат на словачког премијера Роберта Фица буде истргнут из контекста Словачке и буде искоришћен у медијско-пропагандном рату Запада и Русије.

Чињеница да западни утицајни медији већ неко време Фица портретишу као „проруског човека“ и „популисту који се бори против либералних реформи“ била је довољна да неки од њих, попут британског „Скај њуза“, у првим извештајима и коментарима крену да безмало легитимизују напад на словачког премијера. То што је Фицо једном изјавио да зарад мира Украјина мора да прихвати губитак дела територије, британски ТВ канал је у коментарима описао као „толико разорно у Словачкој и унутар ЕУ тако да није изненађујуће да је оваква врста догађаја могла да се деси, јер је Словачка тренутно веома несрећна земља“.

Истовремено, с друге стране је кренула очигледно координисана кампања преко појединих утицајних канала на Телеграму и Твитеру, који су промптно устврдили да је за напад на Фица одговоран „човек регрутован од украјинских терориста“. Низ канала на друштвеним мрежама, које западни истраживачи ширења дезинформација на интернету везују за Кремљ и „руски апарат за ширење дезинформација“, кренуо је масовно да објављује на десетине Фицових изјава у којима он критикује војну помоћ Украјини.

Чини се очигледним да је обема странама био циљ да увере јавност да узрок напада на Фица лежи у његовом ставу према рату у Украјини. За једне је то било својеврсно оправдање за насилан чин, а за друге доказ да Украјина и Запад подржавају нападе на проруске политичаре, те да се појачава и шири русофобија.

Међутим, прве информација о починиоцу и његовом мотиву за напад указују да атентат суштински нема везе са ратом Русије и Украјине, већ да корени овог насиља превасходно леже у дубокој подељености словачког друштва у којем су протеклих неколико година политички конкуренти направили праву ратну атмосферу у којој неки „усамљени вук“ заиста може да помисли да ће мецима све разрешити .

Ко је нападач?

А да парадокс буде већи, нападач је оснивач „Покрета против насиља“ и не може се рећи да је острашћени заговорник либерализма и европске унитаризације, којима се противи словачки премијер. Напротив, судећи по до сада откривеним информацијама, ради се о особи која је симпатизер нелегалне паравојне организације словачких националистичких екстремиста „Словачки бранитељи“, која је позната по сарадњи са руским „Ноћним вуковима“.

Реч је о пензионеру Јурају Цинтули (71), који је радио као радник обезбеђења у једној робној кући у граду чак 200 километра удаљеном од места атентата. Иако је у медијима представљен као књижевник, он је заправо потпуно непознат уметничкој и интелектуалној заједници Словачке. Написао је три збирке поезије, једну збирку прича и роман, а члан је највећег Удружења књижевника Словачке. Ова организација је наследник комунистичког Савеза словачких књижевника и, опет парадокса ли, важи за удружење које поприлично подржава владу Роберта Фица.

Цинтула је пиштољем, који легално поседује, пет пута пуцао ка Фицу, а полицији је рекао да није хтео да га убије већ само да га повреди, те да је напад неколико дана припремао. У медијима је проширен и снимак са првог полицијског саслушања, где у камеру тихо говори како није задовољан политиком премијера Фица, при чему пита зашто Фицова влада напада словачки јавни сервис и правосуђе.

На друштвеним мрежама се може видети да је Цинтула подржао рад паравојске „Словачки бранитељи“, која је на свом налогу на Фејсбуку у јануару 2016. године објавила фотографије њега како присуствује својеврсној смотри ове организације, уз наводе да је Цинтула рекао да би требало њима дозволити да „штите становнике, земљу, традицију и културу од миграната“.

„Стотине хиљада миграната долазе у Европу, чији смо ми део. Словачки бранитељи се не спремају за битку, већ за одбрану. Када вам неко каже да се спремају за рат, немојте му веровати. Њихов главни задатак је да штите становнике, земљу, традицију и културу. Они су патриоте“, поручио је наводно Цинтула и додао да верује „у те младе момке и девојке и изражава им своју јавну подршку“.

Исте године је Цинтула нападнут док је радио као обезбеђење у робној кући, након чега је покренуо петицију за оснивање „Покрета против насиља“ у којем је навео да је „насиље честа људска реакција, један облик изражавања обичног незадовољства стањем ствари“.

„Будимо незадовољни, али не и насилни“, навео je у тексту петиције за оснивања покрета који се супротстављао свим врстима насиља, „од ванредног стања до физичког или психичког насиља у породици“.

Да парадокс буде већи, сличну поруку је ових дана послао и словачки министар унутрашњих послова Матуш Шутај Ешток. Објашњавајући да је нападач одлуку о нападу донео након председничких избора пре више од месец дана, министар је апеловао „на јавност, на новинаре и све политичаре да прекину да шире мржњу“.

„Ми смо на ивици грађанског рата“, рекао је Ешток и додао да ће у наредном периоду бити појачана заштита државних функционера, представника појединих медија и политичара, како владајућих, тако и опозиционих.

Предвиђање напада

Да је и пре напада на словачког премијера било свести да је атмосфера у словачком друштву напета указао је и бивши шеф словачке полиције Стефан Хамран, подсетивши да је „сам Фицо пре неколико недеља говорио о опасности да неко пуца на политичаре“.

Конкретно, Фицо је у видео-изјави оптужио лидера опозиционе Прогресивне Словачке Михала Шимечку и два критички настројена медија – лист „Деник Н“ и портал „Актуелити“ – да праве атмосферу у којој би неки члан владе могао да буде убијен.

„Они безобразно псују владине политичаре на улицама и само чекам да видим када ће се ова фрустрација, коју тако интензивно продубљују 'Деник Н', Михал Шимачка и 'Актуалити', преточити у убиство неког од водећих владиних политичара“, рекао је Фицо у снимку објављеном 10. априла на друштвеним мрежама.

Али у западним извештајима и анализама је упадљиво да изостаје суштинска анализа подељености словачког друштва, већ се клима у Словачкој сагледава искључиво кроз, како се тврди, Фицове проруске ставове. И када се подсећа на честе опозиционе протесте широм земље који окупљају на хиљаде демонстраната, инсистира се на томе да је Фицо „Путинов човек“ који је „зауставио испоруке оружја Украјини“.

Евентуално га карактеришу као „анти-ЕУ аутократу“, при чему је за једне „левичарски популиста“, а за друге „десничарски популиста попут Виктора Орбана, националистичког премијера суседне Мађарске“.

Медијски извештаји, заправо, сасвим солидно показују незнање међународних медија чак и о елементарним стварима у Словачкој – попут тога да је Левице град из кога је атентатор, а не политичка партија – а још више неразумевање саме Фицове личности и биографије.

Тврдње о антиевропској политици и проруским ставовима Фица падају у воду већ када се детаљније проучи његова политичка биографија минуле три деценије.

Фицов политички бекграунд

Као дипломирани правник Роберт Фицо је политички ангажман почео учлањењем у Комунистичку партију само коју годину пред пад Гвоздене завесе и мирног разлаза Чехословачке. Међутим, амбиција му никад није мањкало па је ускоро и докторирао, и истовремено се учланио у Партију демократске левице, странку наследницу словачких комуниста, на чијој листи је изабран за посланика. До краја деведесетих је представљао Словачку у процесима пред Европским судом за људска права у Стразбуру, да би 1999. основао своју странку левог центра „Смер-социјалдемократија“ (СМЕР-СД).

Незадовољство Словака неуспехом економских реформи искористио је на изборима 2006, када је освојио први од своја четири премијерска мандата. Он је заслужан због тога што је Словачка била прва земља Вишеградске четворке која је прихватила евро за валуту и ушла у еврозону. А у првим годинама његове власти, „татрански тигар“ – како је тада називана Словачка – бележио је годишњи раст бруто друштвеног производа и више од 10 одсто.

С друге стране, за њега се тешко може речи да је „Путинов човек“, нарочито када се погледа његова делатност протеклих десет година. Док је немачка канцеларка Ангела Меркел још бринула искључиво о немачким националним економским интересима, Фицо је био међу малобројним лидерима који су се гласно противили изградњи гасовода Северни ток 2, истичући да ће то у неповољан положај ставити не само Украјину, већ и Словачку и остале централноевропске земље.

Чак и у погледу актуелног рата у Украјини, он није наклоњен Кремљу како га представљају. Као доказе да је „Путинов човек“, критичари наводе да је прошле године у предизборној кампањи говорио да ће окончати војну помоћ Украјинцима јер „Словачка има веће проблеме од рата у Украјини“, те да је наговестио да ће се одупрети санкцијама које је Запад увео Русији. Узалуд је у више наврата негирао да је проруски настројен.

Либерална словачка опозиција и европски и међународни медији га поистовећују са мађарским премијером Виктором Орбаном и његовом политиком према Украјини, нарочито због тога што је изјавио да Орбана види „као једног од политичара који се не плаши да отворено брани интересе свог народа“.

Али, по питању Русије и Украјине Фицове речи и дела се поприлично разликују од Орбанових. За разлику од Орбана, Фицо ниједног тренутка није ни планирао да на самитима лидера ЕУ у децембру прошле и јануару ове године блокира нови пакет помоћи Украјини вредан 50 милијарди евра. Истовремено, изменио је закон којим се одобрење за извоз оружја даје министарству одбране, чиме је заправо добрим делом олакшан извоз словачке наменске индустрије, која је од фебруара 2022. године, када је почела руска инвазија на Украјину, процветала. Словачки произвођач муниције ЗВС холдинг, који је делом у државном власништву, безмало 100 одсто своје производње за наредне две или три године је већ унапред продао Украјини.

Осим тога, пре него што је Фицо по трећи пут постао премијер, Словачка је већ дала Украјини наоружање у вредности од чак 671 милиона евра, међу којима су, између осталог, свих 13 словачких ловаца Миг-29, 30 борбених возила, 10 самоходних хаубица и једини противваздушни систем С-300, добијен у процесу сукцесије Чехословачке. Другим речима, будући да је крупно наоружање већ дато, Фицу је сада лако да каже да „ако нека компаније хоће да производи оружје и извози га негде, наравно да је нико у томе неће спречавати“.

За разлику од Орбана, Фицо је у априлу ове године украјинском колеги Денису Шмихалу јавно рекао да је „руска употреба војне силе у Украјини флагрантно кршење међународног права“, да је Украјини потребна помоћ и солидарност, те „да смо ми овде да помогнемо“. Осим тога, истакао је своју подршку Украјини да се прикључи ЕУ.

Речи и дела

Несагласје између Фицових предизборних изјава и постизборних речи и дела према Украјини, и уопште међународној заједници, умногоме осликавају његову политичку методологију на домаћем плану. Предизборно противљење наоружавању Украјине изјавама да ће „оружје само пролонгирати војни сукоб који нема војно решење, те да ће довести до стотине хиљада додатних погибија“, очигледно је било зарад привлачења гласова.

Фицо је, наиме, протеклих тридесетак година очигледно врло добро упознао својеврсну располућеност словачког друштва, насталу када је комунистичка земља под немилосрдном контролом Москве преко ноћи уронила у немилосрдну верзију капитализма. Брза транзиција је окренула младе против старих, град против села, проевропске либерале против словачких конзервативаца, економске добитнике демократизације и европских интеграција против губитника транзиције, носталгичних за комунистичким временима.

У тој подели на „прву“ и „другу“ Словачку, Фицов „СМЕР-СД“ је иницијално требало да буде странка „трећег пута“. Али, убрзо је Фицо кренуо све више да игра управо на карту тих подела у друштву. Комбинујући левичарску економску политику са конзервативним ставовима о друштвеним темама, Фицо се врло брзо позиционирао у оквиру нарастајућег тренда у Америци и Европи у којем су се политичко-идеолошке разлике доминатно свеле на само једну поделу – поделу на прогресивне либерале и традиционалне суверенисте. На Бајдена и Трампа.

У тој подели, Фицо је својеврсни словачки Трамп, који је је спроводио либералне економске реформе штитећи интересе домаћих тајкуна и страних инвеститора, док је истовремено заговарао нелибералну политику према друштвеним питањима, као што су родни идентитети, ЛГБТ права, мигранти, муслимани, али и активности невладиног сектора.

Фицова политичка игра на карту ових подела је очигледно била успешна, јер је његова странка од 2006. до данас освајала највише гласова бирача на свим парламентарним изборима, са изузетком 2020. године када листу СМЕР-СД није предводио Фицо, већ Петер Пелегрини. Пелегрини је потом основао своју странку, али је управо уз Фицову подршку успео да буде изабран за новог председника Словачке, где ће ускоро заменити Зузану Чапутову из либералне стране Прогресивна Словачка.

„Политички рат“

У безмало сваком изборном процесу, Фицо је успевао да наметне тему која „гађа“ већинско бирачко тело. Тако је 2012. године то била корупција у редовима тада владајућих прогресиваца, 2016. антимигрантска политика и противљење европском тренду дозвољавања истополних бракова, а 2023. залагању да се рат у Украјини не продужава наоружавањем, као и подсећањем да се као опозиционар у току пандемије коронавируса супротстављао обавезној вакцинацији и потпуном затварању земље.

Овакав маневар му није успео само на изборима 2020. године, који су одржани након што је 2018. године поднео оставку након масовних протеста због убиства истраживачког новинара Јана Куцијака и његове веренице Мартине Куснирове.

Куцијак је, између осталог, истраживао оптужбе о незаконитим исплатама из фондова ЕУ у које су били умешани словачки и италијански држављани повезани с организованом калабријском мафијом, при чему су за превару оптужена и два званичника из Фицовог кабинета.

Након пада са власти, под различитим истрагама за корупцију и злоупотребу власти нашли су се Фицо и на десетине његових политичких савезника, од бивших министара и посланика, преко тајкуна и судија, до високих званичника полиције и државне безбедности. Фицо је био чак и приведен у априлу 2022. и са својим некадашњим министром унутрашњих послова оптужен за организовани криминал, али су оптужбе одбачене као неосноване.

Хапшења и судска гоњења су, чини се, само појачали Фицову не само реторику према опозицији и медијима наклоњеним опозицији, већ и његова настојања да учврсти своју власт по сваку цену. Након повратка на власт, у словачком парламенту је одмах кренуо са настојањима да изгура законе којима се укида канцеларија специјалног тужиоца за високу корупцију, умањују затворске казне за корупцију, уводи обележавање невладиних организација које примају помоћ из иностранства, као и гашење јавног медијског сервиса РТВС.

Након напада на Фица, опозиција и министри су настојали да смире ратоборну реторику, али не и председник парламента и лидер Словачке народне странке Андреј Данко који је рекао да је ово „почетак политичког рата“.

И потпредседник парламента из редова СМЕР-СД Лубош Блаха је уз осуду напада истакао да изражава „гађење према ономе што су либерални медији последњих година направили, као и политичка опозиција“. „Ширили су мржњу према Фицу. Подигли су му вешала“, рекао је Блаха, док је Данко упитао представнике медија: „Да ли сте сада задовољни?“

Гашење јавног сервиса

Овакве реакције су већ забринуле поједине новинаре, нарочито што све долази у ситуацији када се очекује да у јуну одлуком владе буде угашен актуелни јавни медијски сервис РТВС и буде отворен нови.

Ову намеру словачких власти осуђују и европски званичници и новинарска удружења, премда пажљиви посматрачи примећују да су такве осуде изостале када је недавно на исти начин новоизабрана влада пољског премијера Доналда Туска преко ноћи расформирала пољску јавну телевизију ТВП, радио и новинску агенцију ПАП.

Управо је гашење РТВС-а једна од ствари која се чује и у полицијском снимку нападача који кратко објашњава разлоге напада на Фица.

Према речима директора Института политичких наука у Братислави Јураја Марушјака, вест о атентату на Фица је за грађане Словачке била шокантна, иако у Словачкој постоји дубоки и дуготрајни конфликт између владајуће коалиције и опозиције.

„Конфликт је ескалирао током пандемије и посебно од почетка рата у Украјини. После парламентарних избора у септембру прошле године постоје, с једне стране, тенденције контроле медија и невладиних организација, одржавају се протести у словачким градовима, а с друге стране део провладиних медија и аналитичара окривљује баш критички оријентисане медије за политичку одговорност“, рекао је за РТС Марушјак. Напади доводе до дестабилизације демократије, истиче овај словачки политиколог и додаје да ово што се догодило представља преседан у Словачкој.

Штавише, атентат на Фица је безмало преседан и у оквирима Европске уније. До сада су једини европски лидери који на које је извршен покушај убиства у време обављања функције шефа државе или владе била двојица председника Француске – Шарл де Гол 1962. и Жак Ширак 2002. године. Међу лидерима осталих европских земаља, то су били премијер Шпаније Луис Бланко Кареро 1973. године, папа Јован Павле Други 1981, шведски премијер Улоф Палме 1986. и премијер Србије Зоран Ђинђић 2003. године.

„Иако има спекулација о томе како је погинуо некадашњи лидер Прашког пролећа Александар Дубчек 1992. године, последњи политички атентат у бившој Чехословачкој догодио се 1923. године, па тек сада. Уколико направимо паралеле са таквим догађајима у региону, то увек доводи до конфронтације и дестабилизације, као када је реч о атентату на српског премијера Зорана Ђинђића или, у међуратном периоду, на пољског председника Габријела Нарутовича“, каже Марушјак и додаје да је то увек имало политичке последице и довело до дестабилизације демократије у свакој држави где се тако нешто догодило.