Улога рата у Појасу Газе у америчкој предизборној кампањи: Неразмрсиви америчко-израелско-палестински чвор štampaj

Привремени, 320 милиона долара вредан мол којим су Американци намеравали да поморским путем достављају хуманитарну помоћ Палестинцима у Појасу Газе, распао се под ударима Средоземног мора у уторак, 28. маја, само десетак дана пошто је почео са радом. Ово понтонско пристаниште је иначе направљено јер због плитког мора уз саму обалу није било друге могућности да се морским путем у Појас Газе директно допреми хуманитарна помоћ, натоварена на камионе транспортоване бродовима.

„Пут живота“, како су мол називали амерички званичници, распао се дан након што је у бомбардовању града Рафе, на граници са Египтом, у који се у претходних неколико месеци слегло скоро милион и по палестинских избеглица из остатка Појаса Газе, страдало више од четрдесет Палестинаца, међу којима деца, жене и стари људи.

То је изазвало нови талас огорчених реакција широм света и још једну неодлучну реакцију Вашингтона, чији су челници изјавама релативизовали раније постављене црвене линије, балансирајући између унутрашњих и међународних проблема које су им пред новембарске председничке изборе донеле акције премијера Израела Бенјамина Нетанјахуа.

Реаговали су и Палестинци, иронично примећујући да разарајућа снага мора није нимало успорила стотине бродова и транспортних авиона којима је протеклих месеци дотурана америчка војна помоћ Израелу. 

„Јасно је да пројекат изградње мола није успео да испуни циљеве, односно да умањи хуманирану кризу и омогући дотурање хране и лекова становницима Газе“, написао је палестински новинар Мохамед Абу Џејаб. „Плутајући мол, плаћен 320 милиона долара, један од највећих пројеката на пољу кризног менаџмента, служио само је прању имиџа америчке владе.“

Ветар, таласи и распали мол

Као својевремено брод Џорџа Клунија у водама северног Атлантика у филму „Савршена олуја“, и „Бајденов мол“ је страдао у једној „савршеној олуји“, како су представници Пентагона описали комбинацију ветрова из северне Африке и моћних медитеранских таласа чије последице „није било могуће предвидети“. 

Америчко министарство одбране тако се нашло се у чуду сличном оном као када је Џозеф Бајден у марту поделио са светом визију о понтонском молу којим би хуманитарна помоћ била допремана у Газу. Шефови Пентагона, наводе амерички медији, тек су се након тога нашли у прилици да изнесу озбиљне резерве везане за логистичке, безбедносне и свакојаке друге проблеме везане за његову изградњу.

Иако ни они нису помињали таласе и северноафрички ветар, упозорења су се односила на генерални недостатак било каквих безбедносних гаранција о функционисању допремања помоћи несрећним људима, што се ускоро и показало: две трећине хране која је у првој пошиљци истоварена на мол, опљачкано је пре него што су камиони уопште стигли до складишта Светског програма за храну. Свега пет од укупно 11 камиона из првог конвоја успело је да избегне „заседе“ гладних Палестинаца, који су се попели на возила и по улицама истоварили пакете хране. 

На сличан начин, наводе хуманитарне организације, разграбљено је око 60 одсто од укупних количина хуманитарне помоћи која је у последњих шест месеци упућивана Палестинцима. Власти у Јерусалиму тврде да је пљачкање помоћи организовао Хамас, те да су храна и лекови махом употребљени за потребе бораца ове формације.

Чим се обезбеђење донекле организовало, по молу је ударило невреме које се према метеоролошким прогнозама очекивало тек крајем лета, па су се два бродића америчке морнарице насукала на плажу у Израелу, а још два на обалу Газе. Онда се мол распао, а његови остаци отегљени су на отворено море, где ће бити поново састављени.

По речима адмирала Бреда Купера, заменика начелника Централне команда америчких оружаних снага, за недељу дана преко мола је у Газу пребачено око 570 тона хуманитарне помоћи, што је доказало смисленост целог подухвата. Једна студија универзитета Харвард, наводи да се вредност једне тоне хуманитарне помоћи процењује на око 275.000 долара, што наводи на закључак да је преко 320 милиона вредног мола Палестинцима допремљена помоћ од 157 милиона долара. 

У кипарским складиштима, наводно, стоје хиљаде тона хуманитарне помоћи коју свет не успева да превезе до Палестинаца, а како се крај рата у Гази и не назире, америчка морнарица има довољно времена да до у недоглед хвата и поново саставља делове поломљеног мола.

„Да не буде никакве дилеме, да се ово десило за Трампове владавине, сви би га исмевали... Срамотно је што се десило у Бајденовом мандату, али то не треба да нас спречи да кажемо: ово је невероватна будалаштина“, написао је на мрежи Икс некадашњи водитељ Ем-Ес-Ен-Би-Сија Мехди Хасан, чија је емисија укинута због претераних критика на рачун Израела. Пре раскида са овом мрежом, Мехди је био верни обожавалац политике Џозефа Бајдена и тврдио је да за његовог живота „Америка није имала бољег председника“.

Ратни чвор

Таласима ношени понтони уклопили су се, тако, у сценографију игроказа у којем, после 36.000 мртвих Палестинаца и најмање 1.500 израелских жртава, и даље отворена остају два од три кључна питања на која нема одговора још од почетка рата: каква је тачно политика Вашингтона и када ће се окончати патња стотина хиљада становника Газе. Трећа непознаница у колажу мржње, смрти и разарања односи се на политику владе Бенјамина Нетанјахуа, чији су званичници, у тренутку док су Американци хватали делове понтона по обали, најавили да ће рат трајати још бар седам месеци. Додуше, мањим интензитетом, како кажу.

„Очекујемо још седам месеци борби како би учврстили постигнуте резултате, уништили Хамас и Исламски џихад и њихову способност да делују“, рекао је израелски саветник за националну безбедност Цаки Хангеби, тоном који се у великој мери разликује од оног којим је Нетанјаху пре неколико седмица обзнанио да је Израел надомак победе.

Одмах после Хангебијеве изјаве, примећено је да се израелске снаге враћају у делове Газе из којих су се претходно повукле, што је протумачено као одговор на повратак бораца Хамаса у зоне из којих су, претходно, протерани.

Сурфовање администрације Џозефа Бајдена по црвеним линијама протеклих месеци варирало је од оштрих критика акција Израела, које су називане претераним и безобзирним, уз истовремену испоруку оружја и помоћ влади у Јерусалиму.

Таква мешавина подршке и куђења је и на унутрашњом и на међународном плану изазвала бројна питања везана за циљеве америчке политике на Блиском истоку, посебно пошто је Вашингтон недавно, на опште изненађење, одбио да уложи вето на резолуцију Савета безбедности УН којом се Израел позива на прекид ватре.

Ипак, неколико дана касније и упркос чињеници да се у резолуцији упозорава на катастрофалну хуманитарну ситуацију у Појасу Газе, Бајденова администрација је утврдила да Израел, употребом оружја из САД, није прекршио међународно право.

Такав став администрације у Вашингтону коси се са истраживањем које је неколико дана после бомбардовања Рафе објавио „Њујорк тајмс“, који тврди да је у експлозијама пројектила ГБУ-39, које Израелци користе на наговор Американаца, управо како би био смањен број цивилних жртава, убијено 45 Палестинаца и 250 рањено. Израел, пак, тврди да је гађао двојицу команданата Хамаса, те да је у току истрага како је уопште дошло до толике експлозије и пожара у коме су страдали цивили.

Немогућа мисија Џозефа Бајдена

Свет је био изненађен када је прве седмице маја амерички министар одбране Лојд Остин најавио да ће Вашингтон обуставити испоруке тону тешких бомби и још неког офанзивног оружја Израелу, што је објашњено жељом америчког председника да задовољи гласаче демократа који се противе наставку рата. То су републиканци и лидери Јевреја у САД дочекали на нож, тврдећи безмало да Бајден обустављајући војну помоћ Израелу дотура оружје Хамасу, Ирану и свим другим непријатељима Израела.

Међутим, ускоро се испоставило да ће реализација милијарду долара вредног уговора о испоруци тенковских пројектила, оклопних возила и ракета за противракетни систем „Гвоздена купола“ („Iron Doum“) без проблема бити настављена, пошто администрација заправо нема правни алат да обустави војну помоћ Израелу.

Американци су 2008. и 2016. са Израелом потписали два уговора којима се дефинишу количине и вредност војне помоћи. Првим је правно регулисана „квалитативна предност“ коју Израел мора да има у односу на све непријатеље, било да се ради о државама или о организацијама попут Хамаса, Хезболаха или јеменских Хута. 

Другим уговором, из 2016. године, Јерусалиму је гарантована војна помоћ вредна 3,8 милијарди долара, од чега три милијарде отпадају на куповину америчког наоружања, а 500 милиона на финансирање заједничких програма развоја. Уговор је потписан на рок од десет година, што је Јерусалиму отворило могућност да на дуже стазе планира развој оружаних снага, па је у тренутку када су Хамасови командоси упали у Израел 7. октобра, укупна вредност већ одобрених војних уговора две стране износила 23,8 милијарди долара.

Ипак, Бајденова администрација још од децембра одуговлачи процес одобравања испоруке 6.500 комплета опреме којима се обичне бомбе модификују у паметне, као и наруџбина мотора за борбене авиона Ф-35, још тенковских граната и војних возила. Када ове испоруке одобре администрација и Конгрес, проћи ће доста времена док наоружање не буде произведено, што практично значи да немају никакав утицај на операцију у Рафи, али ни на читав рат у Појасу Газе.

Мустафин план 

Амплитуде америчке спољне политике производ су сложеног покушаја балансирања између наставка подршке Израелу и притиска који са свих страна долазе како би Вашингтон осудио наставак бесмисленог бомбардовања, и у великој су мери отежали амбиције САД да новом поделом улога и оживљавањем пројекта „Pax Americana“ донесу мир на Блиски исток.

Арапске земље и Палестинци стога покушавају да центар расправе о рату у Гази преселе у Европу, а премијера палестинске самоуправе Мохамеда Мустафу унапреде у лидера који ће, када буде проглашен престанак непријатељстава, повести Газу у процес обнове.

Насупрот плану о изолацији Газе који је начинила Нетанјахуова влада, Мустафа, нова нада палестинске политике, предлаже уједињење институција на Западној обали и Појасу Газе и отварање палестинских територија према свету. Шпански „Ел Паис“ објавио је да је Мустафа, уз терцирање дипломата из Катара, Египта, Јордана и Саудијске Арабије, свој план представио министрима спољних послова неколико држава Европске уније, као и представницима Уједињених нација и Велике Британије. 

Проблем са којим се суочава овај план лежи у чињеници да Палестинци немају нимало поверења у способност палестинске самоуправе да га ваљано спроведе. „Арапски барометар“ је пред избијање рата објавио истраживање према којем 77 одсто становника Западне обале нема поверења у своје представнике, док безмало сви сматрају да су им лидери корумпирани. 

Блискоисточни чвор

Недостатак лидера и визије будућности, али пре свега наставак рата коме се не назире крај, вратили су на Бајденов сто проблем Блиског истока у зао час, пет месеци пред председничке изборе, баш када демократе покушавају да уједине снаге и благу предност Доналда Трампа преокрену у своју корист. 

На том путу највећу препреку Бајдену неће представљати спорови са традиционалним противницима, попут Русије, Ирана или Кине, већ недостатак подршке Израела. Нетанјаху је све ближи идеји да заувек распрши палестински сан о државности и успостави потпуну контролу на простору од реке Јордана до Средоземног мора.

Бајденова администрација је зато сковала план којим би Израел у замену за прекид ватре добио признање Саудијске Арабије, најбогатије и најмоћније арапске државе, а Појас Газе би контролисала Привремена безбедносна мисија, коју би предводили Египат, Мароко и Уједињени Арапски Емирати. Американци би именовали администратора, који би управљао милијардама долара намењених обнови разрушених палестинских територија. 

„Понуда коју Нетанјаху не може да одбије“, како је овај план представљен у Вашингтону, наишао је на прилично равнодушне реакције у Јерусалиму, чији су званичници истакли да са Палестинцима неће ни преговарати док не буду ослобођени сви преостали таоци, те да рат неће бити окончан до краја године.

За разлику од остатка света, који може да очекује промену разних америчких политика уколико се након новембарских избора у Белу кућу поново уселе Меланија и Доналд Трамп, евентуална промена америчке администрације Палестинцима неће донети ништа добро.

На најбољи начин то је демонстрирала Ники Хејли, некадашња америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама, која је током недавне посете Израелу фломастером шарала по гранатама хаубица, поручујући израелским војницима да „заврше са њима“.

Хејли, која је накратко фигурирала као могући кандидат републиканаца за председничке изборе, повукла се из трке и подржала Трампа који јој је заузврат обећао озбиљну функцију у будућој администрацији.

Једина страна која није понудила ниједан мировни план за Газу за сада остаје Хамас, чији је упад у Израел пре више од пола године и довео до избијања рата који је читав Блиски исток довео на ивицу свеопштег сукоба. Први човек ове организације, Јахја Синвар, за којим трагају Мосад, Шин Бет и сви остали шпијуни, преостале борце враћа на подручја са којих су се Израелци повукли.

И поред хиљада свежих гробова и рушевина, проблеми у Појасу Газе остали су у суштини исти као и пред почетак рата.