Сви су због нечег бесни и сви имају оружје: Да ли је могућ Други грађански рат у Америци?

Две велике гранитне плоче, које раздваја петнаестак центиметара бетона, постављене су у парку надомак Нешвила у Тенесију. Размак између те две громаде представља границу између Северне уније и Јужне конфедерације које су се, што због економије и сепаратизма што због ропства, побиле негде половином 19. века, што је Америку за четири године грађанског рата, од 1861. до 1865, коштало најмање 600.000 живота, стравичног разарања и подела које су остале до данас.

Недалеко од те границе, која данас представља пуку туристичку атракцију, налази се и музеј песника и гиганта музике двадесетог века Џонија Кеша, који је описујући своју љубав према Сједињеним Државама рекао: „Волим слободе које имамо у овој земљи и поштујем ваше право да запалите своју заставу уколико то желите, али сам захвалан на праву да носим оружје како бих могао да вас упуцам уколико спалите моју.“

Скоро 160 година од када је окончан Грађански рат, Американце поново прогони могућност да најнаоружанија нација на планети, безнадежно посвађана због бројних подела, поново почне да пуца сама на себе. И то не због економије, вере или неке националне идеје, већ пре свега због ерозије политичког система, за који ће предстојећи председнички избори у новембру ове године бити само додатни изазов.

Јер, Сједињене Државе су у изборној години у којој ће 160 милиона грађана највеће светске суперсиле одлучити ко ће им бити председник и каква ће бити будућа политика државе, а самим тим и судбина осам милијарди становника света.

Када се рачуница додатно упрости, о будућности светске популације одлучиваће свега неколико десетина хиљада Американаца који живе у неколико савезних држава у којима ће бити одређен будући шеф Беле куће, јер је још увек неизвесно који ће од два кандидата у њима победити – Џозеф Бајден или Доналд Трамп. 

Други амерички грађански рат

Сиромашни су бесни на богате, републиканци и демократе бесне једни на друге, од почетка рата у Појасу Газе све је израженији антисемитизам, расне тензије никада нису замрле, озбиљан је и јаз између младих и старих... Или, како су то описали сами Американци: „Сви су због нечега бесни и сви имају оружје“.

Управо због тога, још у јануару ове године је организација за процену ризика „Евроазијска група“ сместила Америку на чело листе најозбиљнијих ризика за светски мир са којима ће се свет суочити ове године, и то испред рата у Украјини и сукоба у Појасу Газе.

Нови грађански рат не очекују само аналитичари, већ и грађани. Године 2018. тридесет одсто испитаника обухваћених Расмунсен истраживањем оценило је да их у блиској будућности очекује унутрашњи сукоб, да би тај број две године касније порастао на 34 одсто. Пре две године, чак половина испитаника је нови грађански рат сместила у временски оквир од неколико наредних година.

За разлику од 19. века, Американци овога пута не шију сиве и тегет униформе Конфедерације и Уније, већ главну опасност виде у серији идеолошких и политичких подела којима је „земља слободних и дом храбрих“ изложенија чак више него у време када су се две војске до истребљења јуриле по пољима од Гетисбурга преко Атланте па све до Нешвила. 

„Балканизација“ Америке, заснована на другачијим погледима на проблеме економије, имиграције, вечно присутних расних питања и последњих година честих жучних дебата око сексуалних и полних опредељења, неминовно увлачи ову велику, моћну и необично сложену државу у зачарани круг самоизолације, али и ерозију ауторитета.

Тако је до недавно било готово незамисливо да се било која од држава оглуши о одлуке Врховног суда на начин на који је гувернер Тексаса Грег Абот почетком године једноставно игнорисао наредбу ове институције да са границе са Мексиком уклони бодљикаву жицу, постављену како би се зауставио прилив имиграната.

Главни Аботов аргумент лежи у претпоставци да је администрација Џозефа Бајдена, немоћна да заустави реку нелегалних досељеника, проблем пребацила у руке појединачних држава, односно да је Устав писаније које је могуће, по потреби, игнорисати. Аботов однос према Уставу необично је налик разлозима због којих су, ономад, почели да севају мачеви између Севера и Југа. 

Аботове егзибиције са бодљикавом жицом и изазивањем судских власти, међутим, не брину толико Американце колико новембарски председнички избори на којима ће, уколико се не догоди чудо, морати да бирају између два кандидата чије су шансе да испеглају дубоке поделе равне нули.

Изборни легитимитет

Пет месеци пред изборе, непогрешиви Куков политички извештај (Cook Political Report) избројао је да Бајден већ сада има 226 од 270 електорских гласова, потребних да би осигурао други мандат. Доналд Трамп на конту има 235 „сигурних гласова“ електора, па се Американци у завршници кампање могу надати још безобзирнијој реторици два кандидата и припадника две партије, те могућношћу да губитничка страна, једноставно, у новембру избегне да призна пораз.

То је као посебну опасност у интервјуу за РТС у јануару ове године истакао и Ијан Бремер, шеф „Евроазијске групе“ у чијем извештају пише и да поверење Американаца у институције, судство, законодавство, председника, медије и цркву постојано опада већ деценијама.

Трампове присталице једном већ нису признале резултате гласања, после прошлих председничких избора, када су 6. јануара 2021. године опколиле Капитол хил тврдећи да су избори покрадени. Уз то, у САД постоје бројне групе људи за које су општеприхваћени исходи Грађанског, али и неких потоњих ратова, веома упитни. Ни Бајденови обожаватељи нису без порока, па се очекује да ће, у случају да Трамп победи на изборима, изборни резултат приписати смишљеном урушавању политичког система.    

Самим тим, Америка ће се наћи у групи земаља у којима се у питање доводи срж демократије – слободни и поштени избори, мирна предаја власти и подела извршних овлашћења.

Јавни говор

Додатни проблем у ионако сложеном замешатељству у којем се Америка нашла представља чињеница да две стране више не умеју међусобно да комуницирају, уколико се из комуникације изузму оптужбе, гађење и отворено политичко насиље.

Истраживање Центра за политику Универзитета у Вирџинији од пре две године згрозило је америчке политикологе, пошто је сваки пети испитаник оценио да је „политичко насиље у неком степену прихватљиво“. Готово половина испитаника сматрала је да је снажан лидер, који би одлучно водио Америку, важнији од демократије, те да „беле староседеоце полако замењују имигранти“.

Још драматичније упозорење представља истраживање објављено јесенас, према којем 80 одсто Бајденових и 84 одсто Трампових присталица изборе види као претњу демократији.

Озбиљан број Американаца са обе стране политичког спектра, такође, не би видео никакав драматичан проблем уколико би се САД поделиле на „црвене“ и „плаве“ државе. Уз то, трећина републиканаца и око 10 одсто демократа латило би се оружја зарад спаса земље. Конкретно, ради се о двадесетак милиона Американаца којима је на располагању око 400 милиона комада оружја и милијарде метака.

Расте и подршка и идеји да је отпор влади и њеним одлукама прихватљив, што уз постојеће токсично окружење у огромној мери онемогућава постизање консензуса о кључним политичким питањима. Јачање присталица екстремнијих начина решавања друштвених проблема, истовремено, резултат је све увреженијег става да су били какви компромиси између завађених страна знак слабости, да слава припада победницима, због чега су и актери спремнији на радикалнији приступ како би постигли циљеве.

Подељено друштво

Тренутни статус демократије у САД, како се чини, најпластичније је описала професорка са Универзитета Калифорнија Барбара Волтер, која је Америку сврстала у ред делимично демократских држава, попут Еквадора, Сомалије и Хаитија. Ауторка књиге „Како почиње грађански рат и како га спречити“ сматра да је земља много ближа грађанском рату него што су Американци то спремни да признају, објашњавајући да од затрованог окружења, подељеног друштва, политичког екстремизма, подривања ауторитета институција и свеопштег наоружавања слабо шта може испасти на добро.

Истовремено, промениле су се и географске поделе, па се САД више не дели на север и југ, као за време Грађанског рата, или на исток и запад, као када су се сукобиле реперима блиске банде, већ на урбане и руралне Американце, што би могло изазвати гомилу малих ратова, по један у свакој од 50 држава.

Аналитичари наводе пример државе Мејн, у којој су становници приобаља пре четири године здушно подржали Бајдена, док су њихови сународници из унутрашњости једнако емотивно стали на Трампову страну.

Према резултатима тих избора, Трамп је победио у укупно 2.588 округа у Америци, а Бајден у свега 551, али је број становника у том окрузима био драматично на страни кандидата демократа – 198 наспрам 130 милиона људи. Укратко, Бајден је победио у територијално мањем делу Америке, али делу у којем живи 60 одсто популације.  

Савет за међународне односе подсећа да је почетку грађанског рата у САД претходио читав низ догађаја везаних за укидање ропства, који су необично налик текућој дебати о праву на абортус. Сличност са тадашњом ситуацијом је и у броју држављана рођених ван САД-а, којих данас, као и 1850. године, 11 година пред избијање грађанског рата, има око 13 одсто.

Због тога, али и низа других фактора, неки политиколози у САД примереним сматрају поређење данашњих конзервативаца са некадашњим промотерима робовласничког друштва, наводећи да су од средине осамдесетих година прошлог века конзервативци изгубили готово све кључне политичке битке, од оних које су се тицале једнаких плата за мушкарце и жене и одређених људских права до забране сексуалне дискриминације.

Пипа Норис, професорка на Универзитету Харвард и ауторка истраживања о интегритету изборног процеса у Америци, сматра да је „возећи се покретним степеницама у супротном смеру“ ова групација из статуса већинске политичке опције полако прешла у озбиљну мањину. То не значи обавезно да ће се Американци латити оружја како би решили политичке спорове. Унутрашњи амерички спорови би, тако, могли бити решавани и на неким удаљеним дестинацијама.

Пре педесетак година, такву тактику је успешно испробао Клинт Иствуд у филму „Добар, лош, зао“, пошто му се рат Севера и Југа испречио у потрази за скривеним златом. Човек без имена је исправно мислио да ће, уколико у ваздух дигне мост око којег се водила битка, војници отићи да се боре негде другде, те да ће после тога без проблема прећи реку и дочепати се плена закопаног на гробљу на другој обали. Сличног мишљења су, чини се, и амерички политичари.

На концу, Американци се уздају и у историјске догађаје у којима се поделе нису обавезно завршавале крвопролићем, сматрајући и да забрињавајућа упозорења последњих година о могућем Другом грађанском рату у њиховој земљи могу довести до отрежњења и пацификације политичке и свих осталих сцена.