Од наоружавања Украјине до масовног наоружавања Бундесвера, „спремања за рат“ и Дана ветерана: Како су пали немачки послератни табуи štampaj

Немачке заставе на прозорима и терасама зграда, на ретровизорима и крововима аутомобила, у излозима бутика и на улазима ресторана. Деценијама су овакви призори широм Немачке били могући само када национална репрезентација учествује на европском или светском првенству у „националном спорту“ Немаца – фудбалу.

У свим другим случајевима, масовно истицање и отворено показивање поноса црно-црвено-златно жутом тробојком се у немачком друштву сматрало у најмању руку неприкладним. Чак је некадашња канцеларка Ангела Меркел својевремено снимљена како функционеру своје ЦДУ отима немачку заставу и склања је са партијске бине на којој се окупило председништво зарад фотографисања. Напросто, истицање националне заставе у свакодневним приликама, изузев у случају државних празника и међународних такмичења, сматрало се неприкладним десничарењем узимајући у обзир нацистичку прошлост.

Међутим, када су крајњи десничари кренули на протестима да редовно носе бројне немачке заставе, покушавајући тиме да покажу свој патриотизам, и Меркелини демохришћани су схватили да не смеју Алтернативи за Немачку (АфД) да препусте право да „баштини патриотизам“. Па се тако у предизборним спотовима 2017. године немачка тробојка напрасно појавила у крупном плану рекламних спотова и плаката ЦДУ, а не као до тада у неком трећем плану или као мала ознака уз име странке.

Али, тада нико није могао ни да замисли да би немачко историјско бреме могло да буде збачено и са сваког разговора о немачким униформама, наоружавању неке зараћене стране, масовном наоружавању сопствене војске и могућем рату. Узимајући у обзир историјско сећање на два светска рата за које је Немачка заслужна – првим под царем 1914. године, а другим под нацистима 1939. – пре само пет година напросто није могло ни да се замисли да ће добар део европских елита безмало прижељкивати да се немачка војска добро наоружа и дође у директан сукоб са руским војницима.

Дан ветерана

Нико није могао ни да замисли да ће један социјалдемократски канцелар заговарати масовно наоружавање Бундесвера, а да ће његова колегиница из странке, некада чувене по пацифизму, покренути расправу о стицању нуклеарног оружја. Нико није могао ни да замисли да ће званични Берлин јавно одустати од деценијама дуге самонаметнуте забране слања наоружања у ратне зоне, а да ће наруџбине наменској индустрији смењивати једна другу. Напросто, било је незамисливо да немачки министар из редова СДП увелико говори о томе да „морамо до 2029. године да будемо спремни за рат“.

Поврх тога, нико није могао ни да претпостави да би посланичке групе демохришћана, социјалдемократа, Зелених и либерала могле заједнички да предложе успостављање немачког националног Дана ветерана, по угледу на сличне празнике у САД и Великој Британији, те да за то гласају све странке Бундестага, изузев уздржаних посланика Левице.

И док се оволико сагласје немачких системских и антисистемских странака у актуелном политичком тренутку чини као феномен сам за себе, многи ван Немачке су се одмах запитали на које се немачке ветеране мисли? Да ли ће се 15. јуна Немачка сећати и немачких војника из Првог и Другог светског рата? Да ли то значи да немачки Бундестаг заправо потврђује оно што је функционер АфД-а Максимилијан Крах устврдио, рекавши италијанском дневном листу „Република“ да „никад не би рекао да је свако ко је носио СС униформу аутоматски ратни злочинац“, због чега је АфД постао неприхватљив многим европским крајњим десничарима? Или је то само сећање на ветеране Бундесвера основаног 1955. године, па чак и оне који су претходно били у СС трупама?

Ветерани из БиХ, Косова, Авганистана и Малија

Међутим, оно што је упадљиво и у предлогу одлуке, али и у самој расправи вођеној у мају у Бундестагу, јесте да нигде није поменута тамна прошлост, већ да је у питању дан ветерана Бундесвера, немачких војних трупа основаних 1949. године. Па је тако значајну улогу у доношењу ове одлуке имао социјалдемократски посланик Јоханес Арлт, бивши војник Бунесвера који је између 2014. и 2019. четири пута био послат у мисију у Авганистану, а три пута у Малију.

Према његовим речима, Немци дуго према својој војсци „немају превише емпатије“, те да нација „није била баш заинтересована за те људе“ ако су послати у мисије у иностранству. Како каже, војници су хваљени само када помажу у земљи, рецимо приликом поплава.

„Дуго времена се чинило да постоји слабо интересовање за људе који служе у иностранству, а самим тим је било и мало емпатије, али сада становништво има велико поштовање према Бундесверу“, каже Арлт и додаје да верује да је Дан ветерана у Немачкој важан за изражавање „сећања на војну службу – у свим њеним аспектима – и захвалности мушкарцима и женама који су посвећени безбедности наше земље“.

Искуства његових колега у Босни и Херцеговини, на Косову, у Авганистану и Малију представљена су у немачким медијима као један од разлога за успостављање Дана ветерана и то баш 15. јуна, јер је на тај дан 2019. године тадашња немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен уручила прву значку „ветеран Бундесвера“, што је био први послератни потез културе сећања на ветеране, бар у Западној Немачкој.

„Имао сам најгора искуства у Малију 2019. године. Управљао сам дроном и видео све ствари које други нису видели на првој линији фронта. Такође сам био присутан масакрима и морао сам да гледам те ствари и нисам могао ништа да урадим“, рекао је Артл о страхотама које је доживео у току служења војног рока у иностранству. „Не бих то никоме пожелео“.

У извештајима немачких и међународних медија, успостављање Дана ветерана у Немачкој је представљено и као покушај да се помогне менталном здрављу војника који су били у мисијама у иностранству. У неколико интервјуа је сведочио ветеран Андреас Егерт, који је између 1999. и 2003. године прво служио на Косову, а потом у Авганистану, након чега му је 2013. дијагностификован посттрауматски синдром.

„Менталне болести су још биле табу у моје време, посебно ако сте били на специјалним задацима као ја. Било је тешко носити се са тим. Али ја сам тада, 2013. године, отворено говорио о томе и био много критикован због тога“, рекао је овај бивши нижи официр и додао да су током година Бундесверови програми рехабилитације побољшани, али да још „нису оптимални“. „Нема довољно терапеута, поготово не у Бундесверу. Болнице Бундесвера раде добар посао али су често преоптерећене“, каже Егерт.

Ко су све ветерани?

На иницијативу Артла и његових колега из посланичких клубова коалиционих партнера, али и демохришћанске опозиције, усвојен је концепт успостављања Дана ветерана тако да се сваког 15. јуна у Берлину одржи централна свечаност, коју ће пратити и пригодни догађаји широм земље. Прва велика свечаност ће бити одржана следеће године, док је овог 15. јуна било малих манифестација својеврсног упознавања грађана са задацима војника у касарнама широм Немачке.

Иако нико није поменуо нацистичку прошлост, посланици Бундестага су истакли да им је важно да Дан ветерана не буде величање хероја, као и да неће класичан „дан сећања“. Овакав избор речи указује да се на све начине трудило да се избегне поређење са временом нацизма, када се као дан сећања на ратне ветеране обележавао Дан сећања на хероје.

„Не желимо да правимо народне хероје од људи. Такође не планирамо централно војничко гробље“, рекла је посланица Зелених Мерле Шпелерберг.

С друге стране, посланици Бундестага су направили врло широку дефиницију ветерана па тако рачунају да их Немачка има чак 10 милиона, а не пола милиона, колико је војника Бундесвера било у мисијама у иностранству од 1991. када су први послати у мисију у Другом заливском рату. Наиме, под ветераном се сматра свако ко је од оснивања Бундевера 1955. најмање шест месеци био у служби и часно је напустио.

Ту су укључени и бивши припадници источнонемачке Националне народне армије, уколико су после поновног уједињења Немачке и интегрисања у Бундесвер остали да служе и у војсци уједињене Немачке.

У одлуци Бундестага је наведено да ће овај дан бити слављен „јавно и видно“ сваке године.

Рат у Украјини и послератни табу

Ово, међутим, није први пут да се помиње овај дан. Пре 12 година, то је покушао и тадашњи министар одбране и блиски демохришћански колега канцеларке Меркел, Томас де Мезијер, који је предлагао да се 22. маја успостави дан ветерана у част бивших војника, како живих, тако и мртвих, што је практично значило и сећање на агресорске трупе у два светска рата. И то је тада изазвало поприличну дебату.

Томе су се противиле тада опозиционе СДП и Зелени, а нарочито садашњи лидер Зелених Омид Нурипур, који је тај предлог оценио као „смоквин лист“ за министра који „избегава своје основне дужности“, а сам дан ветерана као „сувишан“.

Де Мезијеров предлог тада није прошао, али не због противљења опозиције, већ пре свега због тога што није имао подршку канцеларке Меркел, која није хтела да дира у тај немачки послератни табу.

Сада је, према речима посланице ЦДУ у Бундестагу Керстин Фиреге, другачије. Како каже, после напада Русије на Украјину порасла је пажња која се упућује Бундесверу. Али, као разлог за увођење Дана ветерана она наводи и ангажовање немачке војске у Авганистану, где је за 20 година погинуло 59 немачких војника.

„После окончања мисије Бундесвера у Авганистану, међу ветеранима је постојао покрет који се питао шта је мисија донела и какав је однос према ветеранима који су били тамо“, рекла је Фиреге, указујући да ће се ове године у Дизелдорфу одржати и међународно спортско такмичење, које окупља војнике повређене у међународним мисијама.

С друге стране, аналитичари указују да је рат у Украјини био највећи подстицај за успостављање Дана ветерана.

„Рат у Украјини је створио потребу за значајним јачањем Бундесвера, повећаном потрошњом (на оружје), као и за регрутацијом“, каже социолог Јоханес Кис са Универзитета у Лајпцигу, додајући да је то све створило прилику због које се чинило прикладним да се војска „надогради и симболично“.

То се могло схватити и када су на првом скромном обележавању овог дана посланици примили у немачком парламенту представнике ветерана.

„Немачка дугује својим ветеранима да чује њихове приче“, рекла је председница Бундестага Бербел Бас и додала да је повратак рата у Европу значио „добар моменат да се успостави видљива култура ветерана“.

Изједначавање ратних ветерана

Судећи према прилично малом броју ТВ прилога и чланака, немачки медији засад нису одушевљени овим видом сећања на ратнике. Међутим, оно што је приметно у малом броју коментара на ову тему јесте да се чини да су се немачки коментатори осмелили да у контексту приче о немачким ветеранима указују на злочине ветерана америчких, француских и британских оружаних снага са којима су сада савезници, док су били на супротстављеним странама у два светска рата.

Па тако Холгер Лахних, главни уредник дневног листа „Харке“, хвали успостављање Дана ветерана и додаје да су се деценијама немачки политичари мучили како да успоставе дан сећања на припаднике војске.

„То је разумљиво. На крају крајева, управо су немачки војници напали своје суседне земље 1914. и 1939. године, започели два светска рата и донели неизрециве патње милионима људи. Нарочито имајући у виду ове историјске догађаје, другим земљама је било много лакше да одају почаст својим војницима ветеранима“, пише Лахних и додаје да „нису сви војници тамо били искључиво браниоци отаџбине и они који су поразили фашисте“. „Два примера: У САД су ветерани Корејског и Вијетнамског рата такође веома поштовани. А у нашој суседној Француској, војска је веома важна, чак и ако се није увек показала као славна у дугој колонијалној историји.“

За разлику од овог посредног изједначавање ратних ветерана некад зараћених страна, у коментару у левичарском „Тагесцајтунгу“ се указује на опасности да се, као у Великој Британији, позитиван став према ветеранима развије у истински став дивљења, који су политичари користили за јачање сопствене популарности. Коментатор Паул Беренс се залаже за могућност критике ветеране јер „сваки војни сукоб носи и потенцијал за злоупотребу и кршење људских права“, то јест да „припадници оружаних снага буду умешани у ратне злочине“.

„Скандал са мучењем у затвору Абу Граиб у Ираку у који су умешане америчке трупе и истрага Међународног кривичног суда о британским ратним злочинима у истој земљи показују да чак и демократске снаге могу бити саучесници у таквим делима“, истиче Беренс и додаје да је „способност критиковања добро које не треба жртвовати зарад празника“.

Култура сећања у тишини

Истини за вољу, сећања на пале немачке војника било је и пре ове одлуке Бундестага. Од пада Хитлеровог Трећег рајха Немачка званично није имала дан ветерана, али далеко од тога да се није сећала погинулих војника и цивила у ратовима. Сваке године средином новембра – тачније  друге недеље пре првог адвента – обележава се Дан народне жалости као сећање на све цивиле и војнике свих нација који су погинули у ратовима, укључујући и жртве диктатуре.

Овај дан јесењих задушница у католичкој и евангелистичкој цркви је узет за Дан сећања још 1922. године, а шездесетих година се у формули „сећања на жртве ратова и насиља“ нашло решење како не одвајати погинуле људи свих нација у рату од погинулих у нацистичким злочинима. Уједињењем Немачке церемонија одавања почасти вратила се у здање „Ноје вахе“ у центру Берлина, које је између два светска рата служило као меморијал за све погинуле у Првом светском рату, а у време комунистичке ДДР било меморијал жртава фашизма и милитаризма.

После Другог светског рата, у безмало сваком градићу и већем селу широм Немачке су постојећи споменици, војна гробља и меморијали посвећени погинулима у Великом рату „допуњени“ немачким жртвама у Другом светском рату, без обзира да ли су у питању били злочинци или „обични војници“. Иако није било нових војничких гробаља, у свим тим локалним меморијалима су сахрањени погинули немачки војници, а обележја преправљена да буду посвећена жртвама оба рата. Неки од меморијала су у шумама, па су чак задржали претходне називе „шуме хероја“, мада су „хероји“ углавном избачени из назива ових споменика.

Али, они нису заборављени међу локалним становништвом, па сваке пролећне и јесење задушнице локална удружења полажу венце на све те меморијале, сећајући се палих ратника. Некад уз поруке „никад више рат, никад више фашизам“. Али некад и без тога.

Ова култура сећања на пале борце је, пак, углавном опстајала у медијској тишини о томе.

„За рат спремни“

И док ветерани и актуелни министар одбране Борис Писторијус истичу да је увођење Дана ветерана „снажан, важан и прекасно дат сигнал признања и захвалности“ ветеранима, поједине анализе указују да је ово само још један корак у ослобађању Немачке од историјског бремена и пацифизма, зарад успешније припреме за могући рат.

Додуше, Писторијус и не крије да овим жели да повећа углед Бундесвера како би повећао заинтересованост младих за ангажовање у оружаним снагама, док се истовремено расправља о моделу поновног увођења обавезног војног рока укинутог у Немачкој 2011. године.

И док стручњаци меркају нордијске моделе обавезног војног рока и како у кратком року бројност Бундесвера подићи са 180.000 на 200.000 војника, министар одбране је у Бундестагу истакао да до 2029. године Немци морају бити „за рат спремни“. Иако је нагласио да Бундесвер неће бити ангажован у рату у Украјини, он је рекао да Немачка мора да буде спремна за одвраћање како би се спречио најгори сценарио.

„У хитној ситуацији, потребне су нам храбре младе жене и мушкарци који могу да бране ову земљу“, рекао је Писторијус, који тражи и огромна улагања у немачко наоружање.

С друге стране, падање свих послератних табуа – од масовног наоружавања, преко милитаризма и слања оружја некој зараћеној страни, до успостављања Дана ветерана – сагледава се као најбољи доказ да пре две године Олаф Шолц није без разлога најавио прекретницу, то јест крај једне епохе или почетак нове ере. Иако су многи критиковали Шолца да је његов  „Zeitenwende“ (преокрет) преспор, темпо којим падају наводне немачке црвене линије које се тичу Русије и војне помоћи Украјини, указује да је Немачка увелико од постнацистичке постала постпацифистичка земља.

Према речима немачког социолога Хартмута Розе, Шолцов „преокрет“ је проблематичан јер је ратова било и пре рата у Украјини.

„Узмимо Авганистан, Ирак или Југославију. Али упркос ратовима, епидемијама, пиратима и мучењима, раније је увек постојало уверење да ми то морамо, можемо и успећемо да превазиђемо, да би створили мирнији и праведнији светски поредак. Са 'преокретом' је Олаф Шолц јасно рекао да треба да одустанемо од ове наде. Да је рат будућност. То је нешто дубоко променило у нашем становништву“, истиче Розе и додаје како политичари у вестима стално поручују грађанима да ће будућност бити стална одбрамбена битка „од Руса, од климатских промена, од привредног пада, од АфД-а, од миграција“. „То изазива безнађе и бес“.

Табуи падају, страхови Немаца се гомилају и сви ишчекују да ли ће и историја да се понови.