Највећи губитник на америчким председничким изборима могле би бити Сједињене Државе: Огледало кризе štampaj

Све до тренутка када је метак атентатора окрзнуо уво Доналда Трампа, председнички избори у САД изгледали су као трагикомични сукоб између „осуђених“ и „слабих“.

Дебакл остарелог Џоа Бајдена у недавној дебати са његовим скоро исто тако старим претходником подстакао је и иначе растући осећај да је америчка демократија у опасности, без обзира на то ко победи у новембру.

Атентат на Трампа драматично је појачао овај осећај кризе. Ужасна провала насиља у кампањи донела је са собом баук демократије која се претвара у грађански рат.

Ми изван Америке некада смо и сами желели да гласамо на америчким изборима. Одувек су они деловали драматичније, непредвидивији, театралнији и консеквентнији од било чега што би наше демократије могле да сервирају – на страну сукцесија геријатријских лидера у старом Совјетском Савезу, намештени избори у Русији данас или мукли конгреси Комунистичке партије Кине.

Године 2008, на пример, многи широм света би скочили на прилику да подрже Барака Обаму – баш као што су некада сањали да путују у свемир. Године 2020. немали број оних изван Америке радо би ставио свој палац на вагу како би одлучио о судбини Трампове кампање за реизбор.

Ова година би, међутим, могла бити она у којој су амерички избори коначно изгубили своју магију. Новембарско гласање је вероватно најважније у неколико генерација. Али када разговарам са људима ван САД, више их не чујем како маштају о учешћу на јединим изборима који су глобално важни. Аналитичари широм света с правом тврде да се Америка суочава са драматичном одлуком. Али нешто се променило. Гледано издалека, контраст између Бајдена и Трампа не изгледа тако оштро као што је некада могао да изгледа. Људи виде само два стара момка који су били непопуларни председници.

У недавном тексту о коме се много дискутовало, историчар Најл Фергусон је тврдио да поређења између данашње геронтократске политике у Америци и оне из последњих година Совјетског Савеза, иако могу да заварају, ипак на нешто указују. У праву је: поређења нису предвиђања већ упозорења.

Вашингтон 2024. године свакако није Москва касних 1980-их. Америчка економија је јака, америчка војска је застрашујућа а људи и даље ризикују своје животе да би дошли у Америку. Ипак, постоји консензус да је, као што се догодило пред крај Совјетског Савеза, америчко друштво у кризи и да је америчка моћ у опадању.

Уколико се нешто драматично не промени, највећи губитник ових избора могли би бити Сједињене Државе и њихов глобални утицај. Што више Америка изгледа захваћена кризом и опасна – а пуцњава у Пенсилванији прошлог викенда само ће допринети томе – земљи је више потребан председник који може да говори о будућности и да је представља.

Године 1982. Леонид Брежњев, генерални секретар совјетске комунистичке партије, умро је у 75. години. Као и многе његове колеге у Политбироу, био је стар и болестан. Заменио га је шеф КГБ-а Јуриј Андропов. Андропов је имао амбицију да обнови, или барем да дисциплинује, совјетски режим. Али и он је био стар и немоћан, и умро је само 15 месеци након што је преузео дужност.

Андропова је наследио 73-годишњи Константин Черњенко. Не зна се шта је Черњенко желео да уради, пошто је и он преминуо само годину дана након свог именовања. Када је 1985. године на власт дошао Михаил Горбачов, најмлађи члан Политбироа, задатак обнове режима постао је немогућа мисија.

Био сам у својим двадесетим годинама када се све ово дешавало, а низ сахрана совјетских лидера обликовао је моје виђење комунистичког режима и његове будућности више него било шта друго. За Совјетски Савез би се могло рећи да је умро од исцрпљујућих чекања у редовима на опроштају од својих вођа.

Наредни месеци ће и за младе и за старе, за грађане и за странце обликовати поглед на америчку демократију. Магија демократије лежи у њеној способности обнављања и самоисправљања. У том погледу, ни победа Бајдена ни победа Трампа не личе на састанак са будућношћу. Бајден је племенити бранилац несталог света, док Трамп, нажалост, грешку освете сматра величином.

Бајденов табор мора да схвати да, у тренуцима као што је овај, већи ризик је не ризиковати. Ако људи више не очекују да демократија може нешто променити у тренутку кризе, она губи своју најважнију предност у односу на недемократске режиме.