Пад Сједињених Држава по совјетском моделу: Јесу ли Американци постали Совјети?

Духовиту фразу „позна совјетска Америка“ сковао је историчар с Принстона Харолд Џејмс још 2020. Она је постала још актуелнија откако се захуктава (други) Хладни рат, у коме се налазимо.

Да смо у Другом хладном рату први пут сам истакао још 2018. У чланцима за „Њујорк тајмс“ и „Нешенел ривју“, покушао сам да укажем како је Народна Република Кина сада заузела оно место које је остало упражњено откако се 1991. распао Совјетски Савез.

Овај став је сада мање контроверзан него што је био тада. Кина, чврсто привржена марксизму-лењинизму и једнопартијској владавини, очигледно није само идеолошки ривал. Она је такође и технолошки конкурент – једини с којим се САД суочава у областима као што су вештачка интелигенција и квантно рачунарство. Кина је и војни ривал, с морнарицом која је сада већа од наше и нуклеарним арсеналом који убрзано сустиже наш. Уз то, она је и геополитички ривал САД, који се као такав не афирмише само у Индопацифичком региону већ и преко својих проксија у Источној Европи и другде.

Али тек недавно ми је пало на памет да бисмо у овом новом Хладном рату ми – а не Кинези – могли бити Совјети. То помало подсећа на онај тренутак када британски комичари Дејвид Мичел и Роберт Веб, глумећи официре Вафен СС-а пред крај Другог светског рата постављају бесмртно питање: „Јесмо ли ми лоши момци?“

Замишљам два америчка морнара који се једног дана запитају – можда док им носач авиона тоне испод ногу негде код Тајванског мореуза: Јесмо ли ми Совјети?

Да, знам шта ћете рећи.

Постоји огромна разлика између дисфункционалне планске економије коју је Стаљин изградио и завештао својим наследницима, а која је пропала чим је Михаил Горбачов покушао да је реформише, и динамичне тржишне економије којом се ми Американци дичимо.

Совјетски систем је расипао ресурсе и све друго али је гарантовао несташице робе широке потрошње. Совјетски здравствени систем био је упропаштен оронулим болницама и хроничним недостатком опреме. Било је тешког сиромаштва, глади и дечјег рада.

У данашњој Америци такви услови постоје само на дну економске расподеле – иако је обим у коме они постоје заиста ужасан. Смртност новорођенчади у позном Совјетском Савезу била је око 25 на 1.000. Бројка за САД у 2021. била је 5,4, али за самохране мајке у делти Мисисипија или Апалачима 13 на 1.000.

Ипак, поређење са Совјетским Савезом, неко ће рећи, ипак је смешно.

Погледајте мало боље.

На пример, хронична „мека буџетска ограничења“ у јавном сектору, која су била кључна слабост совјетског система? Видим сличну ствар у америчким дефицитима за које Конгресна буџетска канцеларија предвиђа да ће премашити 5 одсто БДП-а у догледној будућности, и да ће неумитно порасти на 8,5 одсто до 2054.

Мешање централне владе у процес доношења одлука о инвестицијама? И то видим у САД, упркос одушевљењу „индустријском политиком“ Бајденове администрације.

Економисти нам стално обећавају чудо продуктивности од информационих технологија, однедавно вештачке интелигенције. Међутим, просечна годишња стопа раста продуктивности (не рачунајући пољопривреду) у Америци је од 2007. године остала на само 1,5 одсто, штo je незнатно бољe од суморних година 1973–1980.

Америчкoj економији можда завиди остатак данашњег света, али сетите се како су амерички стручњаци прецењивали совјетску економију 1970-их и 1980-их.

Па ипак, рећи ћете, Совјетски Савез је био више болесник него што је био суперсила, док Сједињеним Државама нема равних у области војне технологије и ватрене моћи.

Заправо, не.

Имамо војску која је истовремено скупа и неадекватна за задатке с којима се суочава, што јасно показује недавни извештај сенатора Роџера Викера. Док сам читао Викеров извештај – препоручујем вам да и ви то урадите – стално сам помишљао на оно што су совјетски лидери један за другим понављали све до горког краја: да је Црвена армија највећа и стога најубојитија војска на свету.

Била је, на папиру. Али испоставило се да је совјетски медвед направљен од тог папира. Није могао да добије чак ни рат у Авганистану, ни након десет година смрти и разарања. (Зашто нам то сада звучи познато?)

На папиру, амерички одбрамбени буџет заиста премашује буџет свих осталих чланица НАТО-а заједно. Али шта нам тај буџет за одбрану заправо обезбеђује? Како Викер тврди, ни приближно довољно да бисмо се борили против „Коалиције против демократије“, коју Кина, Русија, Иран и Северна Кореја агресивно граде.

По Викеровим речима, „америчкој војсци недостаје модерна опрема, недостају јој средстава за обуку и одржавање, и са огромним је инфраструктурним заостатком... Исувише је на танко развученa и исувише лоше опремљенa да би уз разуман ризик испуњавала додељене јој мисије. Наши противници то препознају, и то их чини предузимљивијим и агресивнијим.“

Уз то, као што сам на другом месту истакао, савезна влада ће ове године скоро сигурно потрошити више на сервисирање дуга него на одбрану.

И постаје све горе.

Према Конгресној буџетској канцеларији, удео бруто домаћег производа који одлази на плаћање камата на савезни дуг до 2041. биће дупло већи од онога што трошимо на националну безбедност, делимично захваљујући чињеници да ће све већи трошак дуга смањити потрошњу за одбрану са 3 процента БДП-а ове године на пројектованих 2,3 процента за наредних тридесет година. Овај пад нема смисла у време када претње које представља нова Осовина предвођена Кином очигледно расту. 

За мене су још упечатљивије политичке, друштвене и културне сличности које сам открио између САД и СССР. Геронтократско вођство било је једно од обележја позних совјетских руководстава, оличено у сенилности Леонида Брежњева, Јурија Андропова и Константина Черњенка.

Али према садашњим америчким стандардима, ови совјетски лидери нису били старци. Брежњев је имао 75 година када је умро 1982. године, али је седам година пре тога доживео први мождани удар. Андропов је имао само 68 година када је наследио Брежњева, али је доживео тоталну инсуфицијенцију бубрега само неколико месеци након што је преузео дужност. Черњенко је имао 72 године када је дошао на власт. Он је већ био безнадежни инвалид, патио је од емфизема, срчане инсуфицијенције, бронхитиса, запаљења плућне марамице и упале плућа. 

Одраз квалитета здравствене заштите коју данас уживају њиховe америчкe колеге је у томе што су они и старији и здравији. Без обзира на то, Џо Бајден (81) и Доналд Трамп (78) тешко да су мушкарци у налету младости и виталности, на шта је и „Волстрит џорнал“ недавно указао. Први не може да направи разлику између своја два секретара кабинета хиспано-америчког порекла, Алехандра Мајоркаса и Ксавијера Бесере. Овај други меша Ники Хејли и Ненси Пелоси. Ако Камала Харис никад није гледала филм „Стаљинова смрт“, још није касно.

Још једна значајна карактеристика позног совјетског раздобља био је свеопшти цинизам према скоро свим институцијама. Бриљантна књига Леона Арона „Путеви до храма“ показује колико је живот 1980-их постао бедан.

У великом „повратку истини“ покренутом Горбачовљевом политиком гласности, совјетски грађани су у писмима изненада слободној штампи могли да изразе своје незадовољство. Нешто од онога о чему су писали било је специфично за совјетски контекст – посебно открића о стварности совјетске историје, нарочито злочинима из Стаљинове ере. Али ако поново прочитамо притужбе Руса на њихов живот осамдесетих наићи ћемо на више од неколико језивих подударности са америчком садашњошћу.

На пример, у писму „Комсомолској правди“ 1990. године један читалац осуђује „ужасaн и трагичaн губитак морала огромног броја људи који живе унутар граница СССР-а“. Симптоми моралне потрошености укључивали су апатију и лицемерје, цинизам, сервилност и потказивање. Цела земља, написао је, гуши се у „кужним испарењема огољених и непрекидних јавних лажи и демагогије“. Jула 1988. године у анкети „Московских новости“ 44 одсто испитаника сматрало је да живи у „неправедном друштву“. 

Погледајте сад најновија Галупова истраживања америчког јавног мњења и наићи ћете на слично разочарање. Удео оних који имају поверења у Врховни суд, банке, државне школе, председнички систем, велике технолошке компаније и синдикате креће се између 25 и 27 одсто. За штампу, систем кривичног правосуђа, телевизијске вести, велики бизнис и Конгрес, стопа поверење у њих је испод 20 одсто. У Конгрес има поверења 8 одсто испитаника. Просечно поверење у главне институције је отприлике упола мање него што је било 1979. године.

Сада је добро познато да млађи Американци пате од епидемије поремећаја менталног здравља – за шта Џон Хајт и други криве паметнe телефонe и друштвенe мреже – док старији Американци подлежу „смрти од очаја“, што је фраза коју су прославили Ен Кејс и Ангус Дитон. И док су се Кејсова и Дитон усредсредили на пораст смрти од очајањa међу белим средовечним Американцима – њихов рад је постао социјално-научна допуна „Горштачкој eлегији“ Џ. Д. Венса – нajновија истраживања показују да су Афроамериканци сустигли своје беле суграђане када је реч о смртности од предозирања. Само 2022. године, више је Американаца умрло од предозирања фентанилом него што је убијено у три велика рата: у Вијетнаму, Ираку и Авганистану.

Недавни подаци о морталитету у Америци су шокантни. Очекивани животни век се скратио у протеклој деценији на начин који се не може упоредити с другим развијеним земљама. Главна објашњења пораста смртности, према Националној академији наука, инжењерства и медицине, односе се на упадљив пораст смртних случајева због предозирања дрогама и злоупотребе алкохола, као и на самоубиства и различите болести повезане с гојазношћу. Да будемо прецизни, између 1990. и 2017. дроге и алкохол су били разлог за више од 1,3 милиона смртних случајева међу радно способном популацијом (од 25 до 64 године). Самоубиство је у истом периоду узроковало 569.099 смртних случајева – поново радно способних Американаца. Метаболички и кардиолошки узроци смрти, као што су хипертензија, дијабетес типа 2 и коронарне болести срца расли су паралелно с порастом гојазности.

Овакав преокрет у дужини очекиваног животног века не дешава се у другим развијеним земљама.

Питер Стерлинг и Мајкл Л. Плат у свом недавном раду тврде да је то зато што западноевропске земље, заједно са Уједињеним Краљевством и Аустралијом, чине више да „обезбеде помоћ заједнице у свакој фази [живота], олакшавајући и унапређујући различите начине заштите појединаца и породица од очајања“. У Сједињеним Државама, насупрот томе, „сваки симптом очаја је дефинисан као поремећај или дерегулација у понашању самог појединца. Овако погрешно постављен оквир за проблем приморава појединце да се сами ухвате укоштац с њим“, пишу они. „При томе, наглашава се фармаколошка терапија, с понудом безброј лекова за анксиозност, депресију, бес, психозу и гојазност, плус нових лекова за лечење зависности од старих лекова.“

Гојазни сте? Пробајте „оземпик“.

Масовна самодеструкција Американаца садржана у фрази „смрти од очаја“ годинама ми је одзвањала у глави. Ове недеље сам се сетио где сам то раније видео: у позној совјетској и постсовјетској Русији. Док се крајем двадесетог века очекивани животни век мушкараца поправио у свим западним земљама, у Совјетском Савезу је после 1965. године почео да опада, накратко се повећао средином 1980-их, затим се сурвао почетком 1990-их, да би поново опао после финансијске кризе 1998. године. Стопа смртности међу руским мушкарцима старости од 35 до 44 године, на пример, више се него удвостручила између 1989. и 1994. године.

Објашњење је развидно као „столичнаја“. Два руска научника, Александар Њемцов и Владимир Шкољников, у јулу 1994. године објавили су чланак у националним дневним новинама „Известија“ с незаборавним насловом „Живети или пити?“ Њемцов и Шкољников су демонстрирали (како је речено у једном недавном чланку) „скоро савршен пропорционалан однос између ова два индикатора“. Недостајао им је само наставак „Живети или пушити?“ – јер је рак плућа био други велики узрок због кога су совјетски мушкарци умирали млади. Културу прекомерног опијања и пушења омогућиле су јефтине цигарете под совјетским режимом и јефтин алкохол након колапса комунизма.

Статистика је шокантна колико и сцене којима сам присуствовао у Москви и Санкт Петербургу крајем 1980-их и почетком 1990-их, због којих је чак и мој родни Глазгов деловао умерено. Анализа 25.000 обдукција спроведених у Сибиру од 1990. до 2004. показала је да су узрок 21 одсто смртних случајева одраслих мушкараца биле кардиоваскуларне болести уз смртоносне или скоро смртоносне нивое етанола у крви. Пушење је било узрок запањујућих 26 процената свих смртних случајева мушкараца у Русији 2001. Године 1994. број самоубиства мушкараца старости од 50 до 54 годинe достигао је 140 на 100.000 становника – у поређењу с 39,2 на 100.000 мушкараца који нису хиспаноамеричког порекла и старости од 45 до 54 година у Америци 2015. године. Другим речима, „смрт из очаја“ Кејсове и Дитона нека је врста бледе имитације руске верзије од пре 20 до 40 година. 

Аутодеструкција хомо совјетикуса била је заиста гора. Па ипак, није ли сличност са аутодеструкцијом хомо американуса превише упадљива? 

Наравно, два система здравствене заштите, амерички и совјетски, површно гледано изгледају прилично различити. Совјетски систем једноставно није имао довољно ресурса. Насупрот томе, у средишту америчке здравствене катастрофе је огромна неусклађеност између расхода – који су међународно без премца у односу на БДП – и исхода, који су ужасни. Али, као и совјетски систем у целини, и здравствени систем САД је еволуирао тако да читава гомила утицајних кругова може да извлачи из њега добит. Надувана, дисфункционална бирократија, коју је „Саут парк“ сјајно пародирао у недавној епизоди – одлична је за номенклатуру, али лоша за плебс.

У међувремену, као у позном Совјетском Савезу, плебс – заправо радничка класа, али и добар део средње класе – пије и дрогира се до смрти док политичка и културна елита све више инсистира на бизарној идеологији у коју нико заиста не верује.

У Совјетском Савезу су велике лажи биле да Партија и држава постоје да служе интересима радника и сељака, а да су САД и њени савезници империјалисти тек мало бољи него што су били нацисти у Bеликом отаџбинском рату. Истина је била да је партијска номенклатура (која је чинила елиту) брзо формирала нову класу са сопственим, често наследним привилегијама, остављајући раднике и сељаке у сиромаштву и ропству, док је Стаљин, који је започео Други светски рат на истој страни с Хитлером, потпуно пропустио да предвиди нацистичку инвазију на Совјетски Савез, а затим је дао себи право да постанe најбруталнији империјалиста.

Еквивалентне лажи у позној Совјетској Америци јесу да су институције које контролише (Демократска) партија – федерална бирократија, универзитети, главне фондације и већина великих корпорација – посвећене унапређењу права маргинализованих расних и сексуалних мањина, и да су главни циљеви америчке спољне политике борба против климатских промена и (како то каже Џејк Саливен) помоћ другим земљама да се бране „без слања америчких трупа у рат“.

У стварности, међутим, политика промовисања „разноликости, једнакости и инклузије“ (Diversity, equity, and inclusion, DEI) не чини ништа да помогне сиромашним мањинама. Уместо тога, чини се да су једини који имају користи од ове политике хорда апаратчика, „DEI службеника“. У међувремену, ове иницијативе очигледно поткопавају образовне стандарде, чак и на елитним медицинским школама, и подстичу сакаћење хиљада тинејџера у име „родно афирмативне хирургије“. 

Када је реч о тренутном правцу спољне политике, САД се не бави толико тиме да помогне другим земљама да се бране, колико да се боре против наших противника као проксији, али тако да им не обезбедe довољно оружја како би имали много шанси за победу. Ова стратегија – највидљивија у Украјини – има неког смисла за Сједињене Државе, које су у „глобалном рату против тероризма“ откриле да њихова толико хваљена војска не може да победи чак ни одрпане талибане током двадесет година напора. Али веровање у америчко „тапшање по рамену“ на крају може одвести Украјину, Израел и Тајван на пут Јужног Вијетнама и Авганистана у заборав. 

Што се тиче климатских промена, свет је сада преплављен кинеским електричним возилима, батеријама и соларним панелима, који се масовно производе уз помоћ државних субвенција и електрана на угаљ. Некада смо покушали да се одупремо совјетској стратегији ширења марксизма-лењинизма на Трећи свет, а цену за то у људским животима је готово немогуће израчунати. Данашња заокупљеност наше политичке елите климатским променама резултирала је потпуном компаративном стратешком некохерентношћу, пошто је чињеница да је Кина од рођења Грете Тунберг (2003) одговорна за три четвртине од 34% повећања емисије угљен-диоксида и за две трећине од 48% повећања потрошње угља у истом периоду.

Да бисте видели колики је јаз који сада раздваја америчку номенклатуру од радника и сељака, размотрите налазе Расмусенове анкете из септембра прошле године, која је настојала да упореди ставове припадника Ајви лиге (коју чине дипломци осам најпрестижнијих приватних универзитета са североистока САД, прим. прев) и оне обичних Американаца. Анкета је дефинисала ове прве као „оне који имају постдипломске студије, приход домаћинства већи од 150.000 долара годишње, и живе у местима густине веће од 10.000 људи по квадратној миљи“, и који су похађали „школе Ајви лиге или друге елитне приватне школе, укључујући Нортвестерн, Дјук, Станфорд и Универзитет у Чикагу“.

На питање да ли би се залагали за „рационализацију потрошње гаса, меса и струје“ у борби против климатских промјена, 89 одсто Ајви лигаша одговорило је потврдно, наспрам 28 посто обичних грађана. Упитани да ли би лично платили 500 долара више у виду пореза и трошкова за борбу против климатских промена, 75 одсто Ајви лигаша је одговорило потврдно, наспрам 25 одсто свих осталих. „Наставно особље треба да одлучује шта ће ученици учити, а не родитељи“, била је изјава с којом се сложило 71 одсто Ајви лигаша, што је скоро дупло више од просечних грађана. На питање: „Да ли САД пружају превише индивидуалне слободе?“, више од половине Ајви лигаша одговорило је потврдно, а само 15 одсто обичних смртника. Елита је била отприлике двоструко више од осталих наклоњена члановима Конгреса, новинарима, синдикалним лидерима и адвокатима. Можда и није изненађујуће да је 88 одсто Ајви лигаша рекло да се њихове личне финансије побољшавају, за разлику од једног од пет у општој популацији.

Промовише се идеологија у коју ретко ко заиста верује, али сви морају папагајски да је понављају ако не желе да буду означени као дисиденти – извините, хоћу рећи „шака јада“? Проверите. Људи које патриотизам, религију, рађање деце или учешће у заједници више не сматрају важним? Проверите. Шта кажете на огромну катастрофу која разоткрива потпуну неспособност и лажљивост која прожима сваки ниво власти? Чернобил, читај: ковид. Иако не полажем право на правну експертизу, мислим да препознајем совјетску правду када у њујоршкој судници видим да се правни систем злоупотребљава у нади да ће се не само затворити већ и дискредитовати лидер политичке опозиције.

Питање које ме прогања је следеће: шта ако је Кина научила лекције из Хладног рата боље од нас? Бојим се да Си Ђинпинг није схватио само да мора, по сваку цену, да избегне судбину својих совјетских колега. Он је, што је суштински важније, схватио да можемо да постанемо Совјети. А има ли бољег начина да се то постигне него да се острво недалеко од обале пркосно „стави у карантин“, а затим нас се испровоцира да пошаљемо поморску експедицију да изврши његову деблокаду, са очигледним ризиком од почетка Трећег светског рата? Најгора ствар у вези с приближавањем кризе с тајванским полупроводницима је то што ће, у поређењу с Кубанском ракетном кризом из 1962, улоге бити обрнуте. Бајден или Трамп постају Хрушчов; Си Ђинпинг (СЂП) постаје ЏФК. (Само га посматрајте како припрема наратив, говорећи председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен како Вашингтон покушава да подстакне Пекинг да нападне Тајван.)

Можемо ми себи говорити како су многе наше савремене патологије резултат спољних сила које воде вишедеценијску субверзивну кампању. Оне то несумњиво чине, баш као што је ЦИА дала све од себе да сруши совјетску власт у Хладном рату.

Ипак, треба да размотримо и могућност да смо све то урадили сами себи – баш као што су Совјети себи урадили многе исте ствари. Уобичајена либерална забринутост током Хладног рата била је да бисмо могли на крају и ми постати немилосрдни, тајновити и неодговорни као Совјети због неопходности трке у нуклеарном наоружању. Мало је ко сумњао да ћемо на крају постати и дегенерисани као Совјети, и прећутно одустати од победе у Хладном рату који је сада у току.

Још увек се надам да можемо да избегнемо пораз у Другом хладном рату – и да ће економске, демографске и социјалне патологије које погађају све једнопартијске комунистичке режиме на крају пресудити и Сијевом „кинеском сну“. Али што је већи број смрти из очаја код нас – и што је већи јаз између америчке номенклатуре и осталих – мање сам уверен да ће наше сопствене патологије успорити.

Јесмо ли ми Совјети? Осврните се око себе.

Извор: The Free Press