Књига о Западу и Русији: Како је Немачка опет постала кућа рата

„Дуги пут у рат. Русија, Украјина и Запад – ескалација уместо попуштања“, наслов је књиге Гинтера Ферхојгена и Петре Ерлер, објављене код минхенског издавача Heyne раније ове године.

Главне тезе: Запад у Украјини води представнички/proxy рат против Русије. Тај рат је могао бити лако избегнут. Кад је већ избио морао је бити брзо завршен, али Запад није хтео, јер циљ није мир, већ стратешки пораз Русије. Руси су прекршили међународно право, али САД су га кршиле чешће. До рата је дошло да би НАТО имао шта да ради, а САД чиме да доказују Европској унији да је наивна, неспособна и размажена просперитетом. Западна политика и медији нуде потпуно искривљену слику сукоба, коју Европљани прихватају без поговора, јер им је систематски избијен смисао за реалност. Динамика води ка Трећем светском рату. Немачка је за туђе интересе ушла у рат с Русијом, а да Немци и не знају да су у  рату. Москва је потценила шта је Западу вредан рат с Русијом – све.

Књига се игнорише од стране великих медија, рецензије се броје на прстима једне руке.

Накнадна памет

Најпре да се рашчисте две ситуације које би непотребно одвлачиле пажњу са праве теме – како спречити Немачку, у ширем смислу ЕУ, да уђе у отворени војни сукоб са Русијом. Остављене неизговорене, оне би могле да компромитују вредност те књиге, што би била штета.  

Прва је приватне природе. Ферхојген је у периоду 1999-2010. био ЕУ комесар, најпре за проширење код Романа Продија, онда за индустрију код Жозе Мануела Бароса, плус потпредседник ЕУ Комисије. Петра Ерлер је била чланица прве демократски биране владе ДДР-а под Томасом де Мезијером, после уједињења представљала Бранденбург у централној влади у Берлину, а 2006. је постала шефица Ферхојгеновог кабинета.

Скандал због којег је Ферхојген 2010. напустио велику политику тицао се следећег – да ли је с Ерлеровом почео везу пре 2006, што би био јасан случај протекције, или после, што би био случај који се никог другог не тиче.

Друга ситуација има везе са политичким и индивидуалним моралом. У првом кабинету канцелара Герхарда Шредера, од 1998. до преласка у европске институције септембра 1999, Ферхојген је био државни секретар у Министарству спољних послова, по рангу први испод Јошке Фишера. Није, наравно, Ферхојген бомбардовао Србију 1999, али у време када се одлучивало о немачком суделовању у казненој НАТО операцији, био је високо позициониран у немачкој дипломатији. Због тога се сада осећа кривим, па тим догађајима даје упадљиво мали простор, иако су они битан део НАТО трансформације ка пракси тзв. опортунистичких операција. То би биле интервенције згодне прилике.

Само на неколико страница (63-65) спомиње се бомбардовање 1999. као „тест“ којим је НАТО проверавао еворпску толеранцију на деловање ван међународног права. Ферхојген преноси епизоду из Шредерове посете Вашингтону у јесен 1998. (с. 64), непосредно након што је постао канцелар. Клинтонов тим је неуморно притискао госте из Берлина да се прикључе интервенцији јер је то, цитат неименованог Клинтоновог саветника, „фантастична прилика да се испразни право вета Руса и Кинеза у Савету безбедности УН-а“.

„Гледано унатраг, била је то фатална одлука“, каже Ферхојген о пристанку Берлина да се подвргне жељама америчке администрације. Оно што не каже, бар не директно, је то да је и гледано унапред та одлука била фатална. И да је он и тада знао да је фатална, јер иначе не би сада писао књигу о хронологији процеса у коме су САД растегнуле Монро-доктрину на читаву земаљску куглу и претвориле свет у једну, недељиву САД интересну зону.

То све треба споменути како би се код читалаца из Србије предупредио рефлекс „сад је паметан!“. Ових дана је заиста важно да неко буде паметан, без обзира кад је почео. Такву ургентност Ферхојген и Ерлер саопштавају овако (с. 267):

„Док Запад битку између демократије и аутократије стилизује у одлучујућу битку нашег времена, потпуно губи из вида право питање: Хоће ли човечанство достићи крај 21. века, и ако да, у ком стању?“

Замке представничког рата и победничког мира

У девет тематских поглавља, са девет временских линија које се на крају спајају у једну јединствену хронологију најављеног рата, аутори траже смислено објашњење за апсурдни европски моментум: Како смо се нашли у замршеној ситуацији из које једини излаз води у нуклеарни сукоб? Ко је европске нације довео до тога? Самe од себе, тврдоглаво и глупо, или су сиренски заведенe са стране, или грубо натеранe комбинацијом фактора који се лажно представљају као неопозиви диктат историје?

У првом поглављу се актуелни рат у Украјини објашњава као представнички рат Запада са Русијом, који нема много везе са самом Украјином. Основни разлог да он пролази кроз стално нове кругове ескалације је да се за главне носиоце, САД и НАТО, тај рат показао као „добра инвестиција“.

Друго поглавље бави се НАТО пактом од момента кад је распад Совјетског Савеза схватио као „фантастичну“ прилику за коначни обрачун са Русима, те систематски разрадио опције „заштитничке одговорности“ рођене из бомбардовања 1999. Треће описује украјински „Мајдан“ из јесени 2013. и зиме 2014. као противуставни regime change изведен уз помоћ Сједињених Држава.

Тема четвртог поглавља је политички и медијски процес у коме је Запад корак по корак буквално произвео Путина, подарио му демонске карактеристике и прогласио га за реинкарнацију Хитлера и Стаљина у једној особи, чије рушење оправдава свако средство. Пето се бави распадом Совјетског Савеза, када је 25 милиона Руса остало ван државних граница, кризна тачка и лак плен за вирулентно националистичку атмосферу новонасталих/обновљених држава дуж руског западног обода. У шестом се анализирају односи ЕУ и Украјине.

Једно он најинтересантнијих поглавља, седмо, ставља рат и мир под лупу и посматра не као догађаје по себи, већ као идеологије рата и  мира у парадоксалном преокрету: рат као исправну свест, мир као искривљену свест. САД су прогласиле читав свет за своју интересну зону (с. 231) и сходно Монро-доктрини неће у њој трпети ниједну страну силу.

Нови моменат је да је Русија проглашена „страном силом“ на властитој историјској територији. „Интервенционистички рефлекс САД је постао незајажљив, без икаквих кочница, осим бриге о властитим жртавама“ (с. 232), али и ту је пронађено решење представничких, заменских, „proxy“ жртава, пишу аутори.

Тема осмог поглавља су процеси униполарности и мултиполарности од 1945. до данас. САД су имале свој униполарни моменат деведесетих година и никад нису схватиле да је са 21. веком развој поново кренуо ка мултиполарности. Ухваћен у лажном наративу добра и зла, Запад не примећује да демографски шест пута већи „остатак“ света стиче нову самосвест, директно пропорционално са растом западних мера, улога и инвестиција у рату с Русијом.  

Последње поглавље, девето, бави се улогом Немачке у рату Запада са Русијом. Ту су аутори применили неуобичајену композицију која у датом случају изврсно функционише. Тамо где у публицистичко-политичким делима тог типа стоји завршно поглавље које сумира све до тада речено, овде стоји рекурс на Немачку. Очекивани епилог, односно читава листа закључака којима је логично место у епилогу, пребачен је на почетак, у пролог. Књига Верхојгена и Ерлерове поседује структуру обрнуте музичке композиције – најпре се одсвира неопозиви крај коме хита европско-руска соната, а онда се одатле ставка по ставка ваде рефрени за плакање. 

„Немачка је наша кућа“, кажу аутори у прологу, изражавајући наду да још могу имати неки утицај барем ту, у властитој кући. Од утицаја другде су дигли руке као од узалудног посла и још само посматрају ратни воз како јури у минирану станицу.

Но, емоције које бљесну у прологу и последњем поглављу не треба да варају. То није књига „мржње, беса и туге“ (с. 9), исплетена од ламента античке драматургије. Она се темом бави трезвено, на моменте с иронијом. На 300 страница текста долази још четрдесетак страна густо напакованих изворима и линковима. Сваки линк је засебна епизода, са предавањима, говорима, документима и медијским чланцима, који су нас Европљане, корак по корак, довели у ситуацију из које једини излаз води у нуклеарни обрачун.

Из дијагоналног пресека целокупног садржаја су за потребе ове рецензије издвојена четири тематска сета: хегемонија, вазалство, пропаганда и реалност.  

САД, хегемон непослушне планете

Рат у Украјини има више лица, због чега аутори виде варијације у његовој структури. Најпре, ратују САД и Русија, при чему се (с.51) „са стране САД ради о осигурању њихове хегемонијалне позиције, са стране Русије о осигурању њихове егзистенције. То су две потпуно различите интересне категорије. Ко то не схвати, неће пронаћи политички излаз из рата“. 

Друго, није истинито да се Русија бори „против Украјине“ (с. 23-24): „Драмско пумпање кофликта око Украјине долази из рефлекса самоодржања САД-империје. Тај рат је чиста империјална прича настала у мозгу глобалног алфа-мужјака који све што сам мисли и жели претвара у упутство за акцију, те властиту глад за контролом препознаје код других. Већ сам опис рата није коректан. Не ратује Русија против Украјине. На страни Русије боре се Украјинци: Крим и Донбас против централне власти. То је братоубилачки рат који извире из домаћег украјинског етничког конфликта.“

Санкције против Русије нису казна за одбијање Москве да на својим границама прихвати постојање „демократске државе Украјине“. Напротив, оне су део усавршене империјалне политике за уништење непријатеља.

Доказе за такву тврдњу су аутори улинковали у дугом низу, од којих ће на овом месту бити споменута само два: наступ Аналене Бербок у Бриселу 25. фебруара 2022. и Бајденов говор у Варшави 26. марта исте године. Из Беле куће су касније стигли деманти за поједине делове Бајденовог говора, али они се не односе на изречено, како и би, већ санкционишу право конзумената вести да чују шта су чули: да су западне санкције политика моћи у ефекту једнака војној сили у рату. 

Истина је да САД вођене западне интервенције никада немају излазну стратегију. Уђе се у неку замршену констелацију као Индијана Џонс у Петру, на крају Петра стоји у рушевинама, а професор Џонс је већ у следећем филму. Идеја је увек „улазимо, некако ћемо“, механизам који аутори описују у четвртом поглављу, у чланку „Што ми смемо, ви не смете“ (с. 132-138).

У конкретном случају, међутим, излазна стратегија постоји, иако само за САД, не и за Европљане. Она је постала реалистична оног тренутка када су САД успеле да наговоре, натерају, уцене, или обрадују Европљане, како које, да суделују у митској борби добра против зла.

Без жеље да се некоме кваре очекивања о постојању тајних докумената, њих сигурно има, али у овом рату нема ничег тајног. Ако се систематски преслишају говори америчких званичника, или предавања америчких академика, а аутори јесу, ратне карте стоје потпуно отворене. Ту америчка страна говори Европљанима – обећали смо вам рат за ваше добро, и ево, испунили смо обећање.

Једино добро је (с. 152) „да није дошло до директног обрачуна две нуклеарне силе, већ 'само' до представничког рата. За то заправо морамо бити захвални и истовремено се надати да ће та црвена линија издржати.“ Будимо срећни док можемо.

ЕУ, вазал тријумфалног Запада и властитог истока  

На делу је развој праћен погрешним ратним наративом, опасним ратним циљем и таласом пропаганде која денунцира свакога ко жели да заустави рат, кажу аутори у прологу. Од врха ЕУ се тражи безусловна послушност службеном наративу да руски напад на Украјину нема никакве, али апсолутно никакве везе са проширењем НАТО.

После Путиновог говора на Минхенској конференцији 2007. у сали су владали „агресија, шок, констернација“, НАТО шеф Јап де Хоп Шефер је био „љут и разочаран“ и најавио последице. Шефер: „Како неко уопште може да се љути кад се демократија и правна држава приближавају његовим границама!“ Једини проблем у тој бајци, Русији се није приближавала демократија, него НАТО.

„Позната нам је теза да НАТО није претња ни за кога. Понекад се портретира као чиста политичка структура, која се обавезала слободи и демократији. Али НАТО је војна алијанса и њена присутност је свима који јој не припадају безбедносни проблем.“ (с. 139)

У таквом политичком контексту, ЕУ се прогласила следбеником атлантског стратешко-војног циља, и како је рат напредовао, од симпатизера и навијача постала вазал. „Ми  примећујемо код Немачке вољу за мировним решењем само до марта 2022“, констатују аутори у прологу. После тога је само рат, рат, рат, ескалација. Стратегија „једино победнички мир је мир“ (Siegfrieden) исписана је на НАТО заставама. Емисије које је објављивао немачки АРД 2014. и 2015, као ове чији се линкови преносе на крају књиге, данас би биле немогуће и ауторима би као консеквенцу донеле политички и друштвени остракизам.

Исто би данас прошао и сваки немачки политичар који би довео у питање наратив „рата без алтернативе“, „уносио несигурност у јавност“ спомињући грешке Запада, или изјављивао да „Кијев суделује у разарању властите земље“ (с. 46) и „чини све да испровоцира директан улазак Запада у рат“ (с.43). Ако таквих има у садашњој немачкој власти, вероватно мисле као Ферхојген 1999. да ће се и овај рат „унатраг гледано показати као фатална одлука“, али ћуте и надају се да ће или победити, или погинути, па неће морати да гледају унатраг. 

„Успутни ефекат марцијалне политике санкција лежи у прокламованом јединству Запада, које се посматра као вредност по себи. На тај начин хегемон покушава да вазале држи под контролом.“ (с. 29) Као један од доказа за однос хегемон-вазали, аутори наводе Бајденов говор пре десет година пред студентима Харварда, где он, тада Обамин потпредседник, објашњава како су Американци извршили страховити притисак на Европљане не би ли их приволели да се прикључе правим, а не декоративним санкцијама. Верхојген/Ерлер: „САД су своје европске савезнике истералe као псе у лов.“ (с. 201)

Да ли су Европљани заиста „истерани као пси у лов“, нека процене читаоци. Видео је дуг, овде само неколико хегемонски освештених фраза: „Окупили смо свет, окупили смо НАТО (...) Ставили смо Путина пред једноставни избор – поштуј украјински суверенитет, или ћеш имати озбиљне последице. (...) Истина је да они (ЕУ, прим. нов) то нису хтели, али била је то америчка водећа улога и амерички председник који су инсистирали, више пута морали да их постиде како би се заиста супротставили Путину. (...) Наша је задња реч, увек. (...) Свет се мења, без обзира да ли ми то желимо или не, али за воланом су наше руке.“

Тон који долази из америчког академског миљеа је сличан. У додатку књиге је линк предавања које је пре девет година у Чикагу одржао Џорџ Фридман на тему – време је да Европљани иду у рат, то им је судбина. Фридман прави пресек кроз европску историју и, сасвим тачно, закључује да су тамошње државе неуморно ратовале једна с другом. Након тога цинично додаје – а зашто сада неће, зашто им је сад одједном стало до мира? Сад је то рат за добру ствар, чему онда опирање судбини? Отварање линка се топло препоручује.

Медијска пропаганда као енергент рата

За ратни циљ је Запад прогласио слом Русије, управо ту једину ствар која по руској војној доктрини Москви допушта употребу нуклеарног оружја. Победио не победио, то за Запад значи крај Европе. Вероватно и крај Русије, али Европљана сигурно. 

Како се из тога извући? Да би ЕУ почела да разговара о миру с Русима, било би неопходно да, под један, има политику која је спремна да гледа унапред, не само унатраг; под два, медије који ће стално пропитивати учињено. Како, међутим, изаћи из спирале ескалације, у којој ратна политика и ратни медији чувају једни другима леђа, међусобно се контролишу и стално траже још јачи одговор Москви? Никако.

Једино што нас још спашава је неки deus ex machina који би се спустио на светску бину. Западним медијима чак недостаје и базична логика из искустава блиске прошлости. Према великим европским медијима, констатују аутори (с. 127), „Русија и њено вођство су изоловани, параноидни, психопатски, гоњени мрачним силама, неспособни за сваки рацио, уз то лажови. Газда у Кремљу је час Иван Грозни, час Стаљин, нови Хитлер или сам сотона у људском облику. На све то је Русија слаба, обична Горња Волта са нуклеарном бомбом, бензинска станица која се прави да је држава, заостала, неразвијена, и у ужасном страху да ће је демократски модели владања код првих суседа уништити. Руска војска је застарела, нема појма о стратегији и тактици, и ускоро ће остати без оружја, које уосталом и ништа не ваља“.

А кад се све то извергла у коментарима једног дана, онда се сутрадан пишу анализе с цитатима Бајдена, Столтенберга или сада Рутеa, да ће Русија, чим победи Украјину, коју иначе не може да победи, кренути у освајање Европе са својим инфериорним оружјем. 

„Не знамо како ће се до изаска књиге развијати рат у Украјини, али знамо како ће се развијати западна пратећа музика: од стилизације Русије као државе која лежи на земљи 2022, пропале економије, застарелог оружја и ниског морала, одједном је постала Русија која само што није напала НАТО. Од победничке Украјине која ће сваког момента сломити Русе, постала је земља која неће опстати без западне помоћи“, закључује се у прологу (с. 16) који је ауторском игром добио функцију епилога.   

Мир као руска манипулација реалности

Све до сада речено у књизи није ништа ново, само се нашло на једном месту документовано цитатима и линковима. Права новина је у нечем другом – у томе да се у читавом развоју открива конституисање нове реалности из које западни актери објашњавају, правдају и делују. Али пажња, не нове реалности у конкретном смислу да је сад нешто другачије, зимско рачунање времена уместо летњег. Не те тривијалне реалности, већ темељног схватања да је оно што се види само привид иза којег се скрива права реалност.

Манипулације реалности почеле су са првим назнакама да санкције не делују по плану. ЕУ је згрануто схватила да не може да руинира Русију, а да истовремено не руинира и саму себе; да не може да је победи а да и сама не буде поражена. Софисти би рекли, цена победе је пораз. Одатле је изведен закључак, ништа зато, ако се чињенице не поклапају са стварношћу, редефинисаћемо стварност.

Перцепција Русије као јанусовске државе, час моћне и агресивне, час куће труле и рушевне, има катастрофалне последице. Критичари Русије се понашају као некад Инквизиција (с. 128) – ако оптужена умре у тесту с водом, онда је исправна; ако изрони, онда је вештица коју чека смрт на ломачи. У аналогији, све што се не уклапа у унапред дефинисану истину о митској борби добра и зла у Украјини, проглашава се за руску манипулацију реалности.

Ако европске јавности посустану у ратним напорима, ако се економски финансијски сектори не пребаце на ратну привреду онако како САД, НАТО и његов источни обод очекују, онда се то догађа само из једног разлога – зато што су Руси манипулисали реалност.

Аутори такву тврдњу подкрепљују са више докумената, ни најмање тајних, свима доступних. На пример хронологијом немачког уједињења из архива НСА, из које се јасно види да су Русима итекако даване гаранције да, са изузетком ДДР-а, неће бити даљег НАТО ширења на исток.

Још сликовитије чланком „Висока цена губитка Украјине“, који је прошлог децембра у два дела објавио амерички Institute for the Study of War (ISW). Ту се констатује да су Руси опасност по демократску Европу, да као некад Совјети разумеју само језик моћи, стога на њих треба ударити свом снагом. „Али права руска претња лежи у нечем сасвим другом, заправо у демонском карактеру – у руској победи над смислом за реалност Сједињених Америчких Држава“, препричавају аутори (с. 244) други део чланка ISW и прилажу директан цитат:

„Ако се помоћ Запада Украјини сломи, то ће бити само зато што је Русија успела да амерички смисао за реалност тако искриви, да САД добровољно изаберу да делују против властитих интереса и вредности, а да то и не примете. На тај начин би Русија манипулисала САД да одустану од властитих интереса у тој борби која би иначе могла бити добијена.“

Другим речима: мир је пораз. Мир је нежељени продукт искривљене реалности. Сваки европски пацифиста је продукт руске манипулације.  

„Која је последица када више нико није сигуран да ли је реалност стварна или само руска манипулација?“, питају се аутори (с. 245). Одговор је једноставан. За све што не одговара пројeцираној слици у медијима, Руси су искривили реалност. У таквом моделу мишљења демократски дискурс је унапред онемогућен, јер се и само спомињање мировног решења дифамира као пактирање са царством зла. „Скоро треба скинути шешир из поштовања, како им је нешто тако креативно пало на памет.“ (с. 246)

Аутоматика ситуација води ка страховитом рату. Сваки покушај да се о томе рационално разговара проглашен је за искривљену свест. Актери који би радили против таквог развоја су политички или морално одстрањени са јавне сцене. Једина нада је да ће неко у Америци стати са одбројавањем, а неко у ЕУ почети да мисли.