Шведска после највећег масовног убиства у својој историји: Масакр у Оребру и последице

Када је 7. априла 2017. године радикални исламиста Рахмат Акилов камионом улетео на Дротнингатан – стокхолмску Кнез Михаилову улицу – и газио све пред собом, убивши петоро и осакативши још 14 људи, један мој шведски колега, велики светски путник и критичар шведске провинцијалности, коментарисао је како се Стокхолм тога дана уздигао у ранг Њујорка, Лондона и Париза. Његове речи биле су горко-циничне – наравно да му ни најмање није било до такве славе за свој град и да би му драже било да Стокхолм вечно остане заборављен на периферији Европе, него да у друштво највећих светских метропола улази као жртва (исламског) тероризма. Али, ожиљак тероризма градове несумњиво „осветљава“ и повезује на посебан начин.

Слично је са масовним пуцњавама, поготово школским, када жртве поремећених убица бивају ђаци, деца... Још почетком двехиљадитих, када је Мајкл Мур снимио свој чувени документарац „Жеђ за насиљем“ („Bowling for Columbine“, 2002) о масакру у средњој школи у Колораду, на такве догађаје гледало се као на аберацију својствену Сједињеним Америчким Државама; практично нигде другде се то није дешавало. Двадесетак година касније, пуцњаве и вишеструка убиства по школама умногоме су постала глобални феномен.

Масакр у Оребру

То је постало толико учестало, и толико се у међувремену променио глобални праг осетљивости, да чак ни такве трагедије не побуђују нужно постојанију пажњу међународне јавности, уколико нема довољно крви и драматичних сцена. О томе на свој начин сведочи највеће масовно убиство у историји Шведске, које се догодило 4. фебруара у образовној установи у Оребру, седмом највећем граду у земљи (са око 150 хиљада становника), око 200 километара северно од Стокхолма. (У српској „историји“ Оребро је забележен по томе што је у доба својих „младалачких несташлука“ ту „живео и радио“ Жељко Ражнатовић Аркан.)

У току преподнева тог дана у Комвукс-школу унутар кампуса Рисбергска ушетао је младолики мушкарац од тридесетак година, носећи преко рамена торбу налик тениској. Отишао је у тоалет, пресвукао се у зелену униформу, из торбе извадио и откочио пушке, и око 12.30, тачно пред почетак поподневне наставе, изашао на ходник и кренуо да решета. Убио је 10 људи, још шесторо ранио, да би, према званичној верзији, на крају пресудио и себи. Убица је касније идентификован као Рикард Андерсон (35).

Неки од полицајаца који су касније радили увиђај изјављивали су да у својим дугим каријерама никад нису сведочили страшнијем призору; кажу да је патос буквално био клизав од крви. Али, иако се у ходницима и учионицама школе одигравао хорор, камере су биле далеко, па драматичних призора који су дошли до телевизија и новина скоро да није било. Следствено томе, пажња међународних медија експресно је отишла даље, тим пре што су се са „званичних места“ у Шведској информације од старта пуштале веома контролисано, са несумњивом намером да се одуговлачењем стишавају узбуђење и публицитет.

У коначници, мало коме изван Шведске је јасно шта се то тамо уопште десило. Да ли је то било „обично“ масовно убиство у школи, чин усамљеног помахниталог лудака, или су подтекст и мотив можда политички, идеолошки, расистички? Какве ће бити последице? Истини за вољу, ни у Шведској то није јасно. Односно, интерпретације се поприлично разликују у зависности одакле долазе.

Несумњиво је, ипак, да је после десетак дана интензивног „кризног менаџмента“ криза донекле смирена и да се живот „на површинском нивоу“ наизглед враћа у своје нормалне токове. Али, несумњиво је, такође, да испод површине и даље ври. Неповерење, забринутост, страх, али и љутња, незадовољство и бес, готово да су опипљиви.

Атмосфера у друштву

Премијер Улф Кристерсон се неколико дана после убиства обратио нацији и хињено помирљивим тоном апеловао на заједништво, међусобно разумевање и саосећање. Таква обраћања нацији у Шведској су раније практикована изузетно ретко, само у екстремно ванредним и кризним ситуацијама; на пример после потонућа брода „Естонија“ (крајем септембра 1994. године) када је страдало више стотина људи, после убиства министарке иностраних послова Ане Линд (11. септембра 2003), за време епидемије короне. Откад је у октобру 2022. ступио на премијерску функцију, ово је већ трећи пут да се Кристерсон обраћа нацији. То на посредан начин такође илуструје атмосферу у друштву.

Премијеров говор био је вешто срочен и он га је прилично уверљиво „изнео“. Признају му то чак и критичари. Али, они ипак нису могли да не примете да Кристерсон ни речју није споменуо допринос своје владе, као и свој лични, за генерисање никад поларизованије друштвене атмосфере. 

Комвукс-школе, попут те несрећне у Оребру, нису класичне вечерње школе, већ управо један од изданака златног доба шведске „социјалне државе“, чија је мисија била интеграција и реинтеграција у друштво. Полазници тих школа су старији од 20 година (неретко су и у својим педесетим и шездесетим), могу ту да употпуне оно што им фали од основног или средњег образовања (или што им недостаје из шведског курикулума), као и да стекну неке нове образовне специјализације. Поред свега тога, у Комвукс-школама одржавају и СФИ-курсеви, односно курсеви шведског за досељенике. Из медијских извештаја дало се закључити да је највећем броју жртава „пресуђено“ у деловима зграде где се одржава настава шведског и обука за помоћне медицинске сестре.

То на посредан начин говори и о пореклу и о социјалном статусу жртава.

Свако ко иоле познаје шведски контекст, зна да те школе похађају махом или скоро искључиво досељеници. Управни и наставнички кадар може да буде мешовит, али то је другачије од града до града и од школе до школе. Швеђани се, у принципу, не отимају за те скромно плаћене послове, поготово не у школама по имигрантским предграђима; у њима врло често раде „дођоши-џомбе“, који у земљи живе дуже и добро владају језиком. 

Иако је тај миље свакоме у Шведској познат, упадало је у очи да у првим извештајима са лица места, али и касније, остаје неизречено управо то што је очигледно и што се логично да закључити – у школи, па тако и међу жртвама, морали су да буду понајвише или искључиво досељеници, странци, имигранти (како год их назвали). ТВ-гледаоци су то могли да претпоставе и закључе по лицима и акценту саговорника телевизијских репортера са лица места, али тај детаљ – да у школи, као жртве, могу да буду превасходно имигранти – није бивао ни гласно изречен, а камоли апострофиран као могући мотив.

Национално-етничка структура студената, управног и наставничког кадра школе сигурно је могла прилично једноставно да се установи, али нико од медија или државних органа није ишао тим правцем. То се не ради, јер се у Шведској из неког разлога сматра „политички некоректним“ и табуом. Онда се и у ситуацијама попут ове када је нешто очигледно радије следи импулс (ауто)цензурисаног мишљења, затварања очију и недирања табуа.

Сасвим је, међутим, политички коректно да се у јавној дебати после злочина дистрорзира фокус, тако што ће се дати простор и дежурним феминисткињама да елаборирају како, ето, не може да се зна да ли је убица био расиста, али је несумњиво да је био мушкарац. Но... да не скрећемо много у дигресије.

Претходни сценарији

Вест о пуцњави у Оребру сазнао сам далеко од Шведске и, не знајући још никакве детаље, у први мах су ми на памет дошла два могућа сценарија – убица је „дођош“ или „дођошког порекла“ и оружја се латио због крвне освете или због нерашчишћених криминалних рачуна. Обе верзије су познате од раније.

Пре десетак година, на пример, у једној од великих Икеа продавница у граду Вестеросу, усред дана убијено је више људи. Иницијална вест о томе истог тренутка је постала светска, јер је личило на терористички чин. Икеа је симбол Шведске и уједно једна од ретких „институција“ где залазе баш сви, независно од социјалног статуса и порекла. Као таква, потенцијално је идеална симболичка мета евентуалних терориста. Врло брзо се, међутим, испоставило да иако су нападачи били муслимани није реч о тероризму; радило се „само“ о крвној освети „на сомалијски начин“, извршеној хладним оружјем, у Икеа амбијенту, пред масом света...

Било је, такође, прегршт случајева да се пиштољем „овери“ неки ђак, понекад чак и наставник, али скоро искључиво по проблематичним имигрантским насељима. Ипак, ни тамо се то није дешавало у школама. Где год да се убиство догодило, није се пуцало насумично, у случајно изабране мете, него циљано. Понекад су се догађале „колатералне штете“, али појединачне.

Случаја да имигрант дође у дођошку школу и 10-12 минута пуца у кога стигне и убија „на ангро“, у Шведској до сада није било. У децу, ђаке и студенте тако је пуцао Брејвик, али то није било у Шведској него у Норвешкој, и није било у школи него на острву Утоја, али... „Ово мора да је неки брејвиколики праведник“, била је моја претпоставка вече пре него што је шведска полиција објавила идентитет убице.

Спора реакција

Пуцњава у школи је пријављена полицији око 12.30, и прве полицијске јединице испред школе биле су већ неколико минута касније. Стигли су и специјалци, надлетали хеликоптери, али сама акција – испоставља се – није била баш муњевита. Пуних сат времена је прошло од алармирања полиције до тренутка кад су полицајци дошли до убице који је, каже се у званичној верзији, лежао мртав крај три комада наоружања.

Два дана после трагедије, вереница једног од студената који је био у школи у време пуцњаве посведочила је за медије како ју је несуђени супруг (заказали су били венчање за јун) позвао телефоном и рекао јој да је упуцан, да крвари, и да је много воли... После тога се није више јављао. Нису га касније нашли у болници, претпостављали су да није више међу живима, али ни она, ни породица, до тог часа нису добили никакву званичну информацију о његовој смрти.

Дотична жена је поставила и питање зашто полиција, кад је већ била на лицу места, није реаговала брже. Иако није то вербализовала до краја, могао је да се стекне утисак да је веровала да је њен вереник можда могао да преживи, уместо што је искрварио, да је помоћ стигла раније. И ту провејава нешто „тешко исказиво“ у мејнстриму – сумња у једнакост приступа „државних органа“ према свим грађанима. Није политички коректно рећи да би полиција, упркос процењеном ризику, вероватно мање меркала и брже реаговала да су у школи били Јохансони, него неки Башари и Самири, али и тако нешто се дâ прочитати на арапским страницама у виртуелном простору, кога баш интересује. (Као што на неким другим може да се види слављење убице.)

Глас са снимка

На телефонском снимку који је на дан школског масакра пуштан у свим информативним емисијама чују се пуцњи који звуче као рафални. Снимак је нејасан, у „Догма“ стилу, и направљен је изван саме зграде, док се масакр догађао унутар ње. Један стручњак за оружје детектовао је то као пуцње из полуаутоматског оружја. Већ из дотичног снимка, а и из каснијих исказа очевидаца, било је евидентно да је пуцњава трајала и да се муниција није штедела.

Убица (по исказима очевидаца) није пуцао баш у сваког на кога би наишао, него би поред неких само прошао поштедевши их, док неким другим није праштао. То ми је оживело сећање на јануар 1992. године у Стокхолму. Град је живео у параноји, јер се непознати нападач, кога су медији прозвали Ласерман, с времена на време појављивао у потпуно различитим квартовима и пуцао у живе мете – искључиво тамнопуте! Нико није био у стању да утврди идентитет нападача, полиција је безуспешно трагала, али се тада бар није превиђало очигледно, то јест да су мете „црноглавци“, што је погрдан, расистички израз за „расно инфериорне странце“. Када је нападач коначно идентификован и ухваћен, на видело је испливала још једна бизарност – био је то човек који је у Шведску дошао из Немачке, као дете, у време када у Шведској још није било странаца и другачијих. Као странац и другачији, често је због тога бивао исмејаван и малтретиран...

Парадигматична је још једна сличност са „духом времена“ које је изнедрило „Ласермана“. И тада је (почетком деведесетих) дошло до бујања анти-имигрантског и отворено расистичког расположења које ће еманирати и у политичку партију; тада се звала Нова демократија и попут комете је улетела у парламент.

У погледу утврђивања могућег мотива злочина у Оребру, веома је интересантан вишеминутни телефонски снимак који је дошао до комерцијалне ТВ-станице ТВ4. Направио га је човек који се за време пуцњаве крио иза затворених врата неке од школских просторија. На снимку се види само унутрашњост просторије, али се зато чују пуцњи који долазе из ходника, и између пуцњева чује се људски глас. Пошто је глас био неразговетан, новинари су у помоћ позвали техничаре звука да покушају да дешифрују шта је тачно изговорено. „Ni ska bort fran Europa!“ – „Одлазите из Европе!“, заповедна је реченица коју „непознати“ глас изговара.

Руководећи се новинарским принципима, уредник ТВ4 (који је случајно тамнопут) одлучио је да тај снимак објави. За један део јавности, то одмах постаје круцијални доказ о идеолошком мотиву злочина. За политички и медијски естаблишмент то није неки доказ, јер званична истрага траје, и трајаће најмање годину дана, па ни тај снимак наводно ништа конкретно не доказује...

Безимене жртве

Идентификација жртава завршена је тек три дана после масакра и тек тада су сродници званично обавештени о смрти својих ближњих. Изузев у једном случају, сродници жртава су били потпуно невидљиви за медије и јавност.

Посебно је индикативно што су и после завршене идентификације, имена жртава и даље остала „јавна тајна“, односно нису објављена у мејнстрим медијима. Знало се само да је (споменути) вереник био Самир (без презимена), да је радио као „лични асистент“, и да се један други настрадали звао Башам, да је радио као пекар и био отац двоје деце. О судбинама њих двојице медији су извештавали и пре идентификације, и њихова лица приказана су у јавности. Али, ни у њиховом случају нису објављена презимена. Накнадно је објављена још и слика једне шездесетогодишње наставнице сиријског порекла, али и то без презимена.

У случају свих осталих убијених, у мејнстрим медијима првобитно је објављено само ког су пола и колико година су имали, тако да је само из „секундарних“ података могло да се закључи о њиховом (страном) пореклу, пре свега из тога што су похађали курс шведског за досељенике и обуку за помоћне медицинске сестре, што је један од оних тешких и слабо плаћених послова које раде искључиво дођоши.

Пун идентитет и порекло убијених могао је да се пронађе само на друштвеним мрежама. На њима то што су скоро сви убијени досељеници – из Сирије, Ирака, Ирана, Авганистана, Сомалије, Еритреје, Босне – очигледно није такав табу, као што очигледно јесте за велики део мејнстрима. Питање „зашто?“ просто се намеће само по себи.

„Домаћи тероризам“

Убица је, саопштено је, тридесетпетогодишњи Рикард Андерсон. Из приложене слике види се да је белопут, плавоок и „аутохтони Швеђанин“. Речено је како није од раније познат полицији, није осуђиван, није имао везе са криминалним бандама и миљеом. Живео је сам, и од 2014. није имао приходе пријављене Пореској служби. У Шведској се све легално зарађене паре аутоматски региструју код Пореске службе, што ће рећи да Андерсон није имао никакав званичан посао најмање 10 година, што га опет није спречило да путује на Тајланд и у Америку...

Изнет је податак како је још од деветог разреда практично испао из школског система, а онда су се на то надовезивале приче како се одавно осамио, да је био чудан, да није прошао на регрутацији, да је вероватно имао психичке проблеме и слично. Упркос свему томе, очигледно није било системских препрека да Рикард добије уредну и легалну дозволу за четири „пуце“, и то две полу-аутоматске.

Само неколико дана после трагедије парламентарна већина је брже-боље изашла са предлогом  рестриктивнијег закона о  издавању дозвола за ватрено оружје. Министарка образовања најавила је како ће убудуће све школе у земљи бити закључаване. Медији су извештавали о курсевима „одбране и заштите“ на које се шаљу директори и особље школа, како би спремни и обучени дочекали неки евентуални будући напад сличан овом у Оребру. Очигледна је била тежња да се фокус јавности преусмери даље од најосетљивијег питања. Структурални или институционални расизам, како то у Шведској обично зову, спомиње се врло стидљиво. То је слон у ормару. 

У актуелној шведској влади, која је у трећој години свог мандата, седе конзервативци, хришћанске демократе и либерали. Њен такорећи интегрални део представљају и Шведске демократе, десничарска странка, изразито и доследно анти-имигрантска. Оно што је са Шведским демократама било проблематично од почетка јесте што они семе вуку из нео-наци миљеа (што их разликује од практично свих других сродних десничарских анти-имигрантских странака у Европи; ниједна друга није никла директно из тог семена). Шведске демократе номинално не седе у влади, али пошто јој дају пресудну већину, у позицији су да у много чему намећу своју агенду.

У исто време, њихов висок рејтинг, заслужен доследним анти-имигрантским ставом, узроковао је да се и друге партије угледају на њих, покушавајући да сличном реториком бирачко тело Шведских демократа привуку ка себи. Пре свих других конзервативци и хришћанске демократе својски се труде да буду веће „шведске демократе“ од „шведских демократа“. Али, на таласу анти-имигрантског сентимента покушавају да јашу и други, додуше не тако отворено и директно.

Поред тога што су обећавали радикално пооштравање услова за боравишне дозволе, усељавање, држављанство и слично, владајуће партије су, што појединачно што заједно, самоуверено обећавале како ће проблем ескалирајућег криминала решити очас посла: увешће ригорозније законе, градиће нове затворе, депортоваће... Иако су се несумњиво трудили да спроводе то што су пре избора обећавали, или можда баш због тога, Шведска је за време њихове владавине постала бојно поље као никада пре. Било је и раније пуцњава и експлозија, али никад толико као за вакта актуелне владајуће коалиције.

Једна од „политичких победа“ ове владајуће гарнитуре огледа се у томе што је успела да наметне да се у језик званичне комуникације уведе термин „домаћи тероризам“ као референца за сва та „интерно-шведска“ пушкарања и експлозије, који се, то такође треба нагласити, најчешће дешавају у приградским миљеима и са особама имигрантског порекла као уобичајеним протагонистима.

Критичари десничарских „инстант-лекова против криминала“ одавно су упозоравали и наглашавали да је криминал у Шведској првенствено социјално индукован, јер су та имигрантска предграђа сувише често у ствари гета сиромашних где се млађим мушкарцима као најпримамљивији пут социјалне покретљивости на горе указује управо пут криминала. Упркос таквим гласовима, парадигма приступа криминалу је промењена – масовна имиграција и спора интеграција мање-више су уздигнути у врховни узрок свих највећих друштвених зала и дисфункционалности.

Именовање појма

У случају масакра у Комвукс-школи у Оребру од самог почетка било је индикативно што се упркос броју жртава и томе што чин неодољиво подсећа на терористички, дотични термин „домаћи тероризам“ упадљиво  заобилази и избегава. У том смислу, могло би да се каже да се последњих дана главни спор у јавном простору водио око „именовања појма“, односно шта би био адекватан термин за то што се догодило.

За владајућу коалицију, већи део политичког естаблишмента и мејнстрим медија, то је била ужасна „школска пуцњава“ и „највеће масовно убиство у шведској историји“. Не и тероризам. За тако нешто, тврдило се и тврди са пиједестала званичности, нема доказа. „Тероризам би био да је убица имигрант, кад је Швеђанин онда то није“, чује се „одоздо“. Од самог почетка кризе била је више него очигледна намера „одозго“ да се контролише зацртани damage control наратив, како је реч само и искључиво о школској пуцњави и страшној трагедији чији је мотив непознат или га уопште нема, али „истрага је још у току...“

Од самог почетка исто тако је јасно да масовно убиство у школи у Оребру не може да нема анти-имигрантску и расистичку конотацију, упркос томе што убица овај пут наводно није оставио за собом некакав манифест или писмо, а није ни преживео своје „животно дело“ па да човечанство, попут Брејвика, „просветли“ својим дубокоумним размишљањима и мотивацијама и као „инфлуенсер“ стекне хиљаде пратилаца, верника и обожавалаца.

Стара и нова Шведска

Дан после трагедије у Оребро су, поред осталих, дошли шведски краљ и краљица да искажу пијетет жртвама и пошаљу поруке о неопходности јединства и солидарности. Краљица Силвија је том приликом изговорила и неколико пригодних реченица чија је суштина, отприлике, „шта се то догодило са нашом добром, старом и мирном Шведском, требало би њој да се вратимо“. У потоњим данима многи су се са различитих страна политичког спектра позивали на исто – од премијера, конзервативца Улфа Кристерсона, преко проминентног интелектуалца и новинара социјалдемократске провинијенције Јорана Греидера, до многих других.

Свима је јасно да је нарушен друштвени еквилибријум на коме је Шведска почивала скоро читав век, као и да даље продубљивање јазова може да одведе у још дубљу поделу и кризу друштва. Јасно је, такође, да стари рецепти нису више примењиви, или бар не у потпуности. Јер контекст се променио – променио се свет, променила се Шведска, променили су се економија, природа рада и радништва, дух времена...

Послератни узлет (западно)европских друштава заснивао се на индустрији и на широком политичком и друштвеном консензусу да је „социјална држава“ најадекватнији модел за развој, стабилност и друштвену кохезију. Јаке социјалдемократске и социјалистичке партије и покрети представљали су можда и најважнији гарант тог и таквог поретка. Од краја осамдесетих наовамо социјална држава и на њој заснован поредак континуирано су у осеци.

И у Шведској, где је „шведски модел социјалне државе“ успевао да се одржи дуже него другде у Европи, дошло је последњих година до његове убрзане ерозије и демонтаже. Јаз између врха и дна друштвене пирамиде није био тако дубок као данас још од раних педесетих. Вести о крађама основних животних намирница по супермаркетима постале су свакодневне. У том смислу, веома утемељено звучи аргумент да се распламсавањем анти-имигрантског расположења у ствари само потхрањује конфликт на социјално-економском дну.

Независно од тога да ли је „највеће масовно убиство у шведској историји“ било инспирисано расистичким и анти-имигрантским мотивима или није, Шведска је после њега дошла до „ивице жилета“, када и најтривијалнија ствар може да распали пожар. Зато ће бити знаковито пратити како ће се друштво кретати даље. Јер, далеко од тога да је Шведска једина која се са сличним изазовом суочава. Можда се, као што кажу, ера глобализма завршила, али то по свој прилици не значи да „варница“ за потпалу не може да стигне и са „глобала“.