Шта после неолиберализма: Песимизам, ратоборност, ограниченост ресурса и изазови идеолошке хегемоније

Данас је широко распрострањено мишљење да је ера неолибералне глобализације при крају. (О томе сам писао овде.) Много је мање јасно која врста међународног и унутрашњег система ће наследити неолиберализам. Има много кандидата који се привиђају јер, да парафразирам чувеног играча бејзбола Јогија Беру, тешко је давати предвиђања, нарочито о будућности. Економска историја, међутим, ту може помоћи. Нова књига француског економисте Арноа Орана води нас у том правцу посматрајући цикличну природу светског капитализма у протекла четири века. Према Орану, ми улазимо у један од периода поновног подешавања капитализма, од слободне трговине ка „оружаној трговини“, карактеристичноj за меркантилизам. У Орановом тумачењу капитализма, епохе меркантилизма су биле чешће од времена laissez-faire-a и слободне трговине. Три таква меркантилистичка периода по Орану била су: европско освајање света (у 17. и 18. веку), период од 1880. до 1945, и данас.

Најважнија карактеристика меркантилизма јесте да се трговина, а можда и економска активност генерално, посматра као игра са нултом сумом, стварајућу свет који никада није у пуном миру нити у пуном рату. Нормално стање меркантилизма је дакле стални сукоб, било да се води оружјем или мноштвом других средстава принуде (пиратеријa, етничко чишћењe, ропствo или нештo друго).

Меркантилизам подразумева (1) контролу начина на које се роба транспортује, што, како у прошлости тако и сада, значи контролу океана и поморских путева, (2) склоност вертикалној интеграцији производње и трговине која подразумева монополе и монопсоније, и (3) борбу за земљу било као извор сировина и хране (нарочито када малтузијанске идеологије преузму власт), било као земљу у форми лука и ентрепотова (претоварних места) за допуну поморске моћи. Књига је сходно томе подељена на три дела (свако се састоји од два поглавља) који сукцесивно разматрају поморску конкуренцију, монополе и отимање земље у две претходне меркантилистичке ере. Реч је o борби за мора и копна; отуда и наслов књиге Le monde confisqué.

Једна од главних идеолошких улога у књизи додељена је америчком поморском стратегу Алфреду Махану који је формулисао оно што Оран дефинише као два „Маханова закона“.

Први се односи на то да државе које су велики произвођача робе, као што је Кина сада, природно имају потребу да ту робу испоручује у иностранство, а самим тим и да контролишу поморске путеве. Таква земља мора постати поморска сила или, идеално, поморски хегемон. Она такође треба да осигура систем ентрепотова (претоварних места) као подршку свом поморском развоју.

Други Маханов закон је да не постоји јасна разлика између трговачке и ратне морнарице. Пошто је и сама трговина „наоружана“, разлика између тe две врсте морнарицa у великој мери се брише. Оран за то даје многе историјске примере, на основу којих се види да су холандске, енглеске, шведске, данске и француске било трговачке или ратне флоте, играле обе ове улоге. То успоставља општу атмосферу „ни рата, ни мира“. Ратови су, могло би се рећи, „tous azimuts“, посвуда, али без дубине.

Меркантилизам је „капитализам коначности“, веома леп термин који је Оран увео (или можда сковао?), а који се односи на спознају да су природни ресурси ограничени или да се економска активност доживљава као игра са нултом сумом. (Вратићу се на ово касније.) Слободна трговина би, подразумева се, одговарала епохама када је наш поглед на свет експанзивнији, шири и оптимистичнији: склони смо да верујемо да ће (на крају) свега бити довољно за све. Меркантилизам је пак свет у коме „неће бити довољно за све“ – завршна је реченица књиге.

Оран у књизи даје изузетно богату историјску слику европских освајања и унутаревропских „полу-ратова“ на страним територијама током 17. и 18. века. Кључну улогу у томе играле су холандске, британске и француске компаније у источној Индији, западној Африци и другде. Оран наглашава да су ове компаније често преузимале владине функције (најпознатији је случај Источноиндијске компаније), тако што су одузимале „краљевска“ права од матичних влада и владама покорених земаља наметале се силом. Иако сам познавао опште контуре тадашњег поморског надметања, у прва два поглавља књиге нашао сам много тога што ми је било ново (посебно у погледу француског освајања западне Африке), а за чије познавање је требало више од успутног бављења поморском стратегијом.

Данас се сматра да Кина и њене државне компаније (посебно COSCO Shipping) настављају истим путем као некада холандски VOC и британске и француске источноиндијске компаније. Кина се такође, према Орану, повинује првом Махановом „закону“: од континенталне индустријске силе она мора да прошири свој прекоморски утицај како би отпремала и продавала своју робу. Скреће са пажња на квантитативно поморско повећање разних кинеских флота (у броју пловила и њиховој интероперабилности између комерцијалних и ратних функција) и одговарајући пад америчке флоте: од седам америчких бродоградилишта способних за производњу великих бродова током 1990-их, данас је остало само једно.

Сада бих се фокусирао на два питања. Најпре, у књизи је дато потпуно другачије читање историје економске мисли које подразумева поглед на капитализам као меркантилистички систем. Ту су француски предфизиократски аутори као што је Форбоне; затим Хуго Гроцијус, правни саветник VOC-а који је оправдавао оружану трговине укључујући заплену бродова у страном власништву; Густав Шмолер и Немачка историјска школа сада су кључне референце. Из ортодоксног канона, ту је само Адам Смит (који је, мислим, неизбежан јер његови радови стоје на тачној идеолошкој и хронолошкој граници између слободне трговине и меркантилизма), као и „преживели“ Карл Маркс и Јозеф Шумпетер. Дејвид Рикардо, Алфред Маршал, Леон Валрас, теоретичари опште равнотеже, Кејнс и многи други једва да се помињу, или се не помињу уопште.

Ово није хир аутора. То директно следи из његовог тумачења капитализма као система принудне производње и оружане трговине. Конвенционално образовани економиста улази у потпуно другачији свет: као у дворани искривљених огледала, многе карактеристике су познате али су приказане на нов и наизглед искривљен начин, док су многе друге потпуно нове.

Моја једина недоумица (али oнa није мала) тиче се Орановог објашњења преласка на меркантилистичку „коначност“, посебно на крају књиге где се бави контролом територија: то је представљено као последица исцрпљености ресурса. Сматрам да је ово неубедљиво. Тренутни прелазак са слободне трговине на меркантилизам и на перцепцију трговине као игре са нултом сумом, није последица неке видљиве промене у доступности природних ресурса. Свет није изненада у протеклих пет или седам година открио да неће бити „довољно за све“ у физичком смислу. Он је то открио пре у идеолошком смислу. Зашто?

Мој аргумент је да се транзиција ка „капитализму коначности“ догодила не због спознаје о предстојећим стварним оскудицама у ресурсима, већ због успона Кине и Азије генерално. Успон Кине, новог и великог играча на међународној сцени, са политичким системом другачијим од западног, представља хегемонистички изазов. Одржавање неолибералне глобализације као до сада – Запад је то схватио – значи осигурану коначну доминацију Кине. Перцепција пада Запада (ако се ништа не промени) померила је Запад на радикалнији и ратоборнији став по коме се свет заиста види као ограничен, јер „ако има више за Кину, мање има за нас“. Еволуција коју Оран тако прикладно описује није последица „праве“, физичке промене у количини ресурса, већ старомодног стратешког такмичења за примат у свету. Узроци који стоје иза преласка на меркантилизам нису „објективни“ и физички већ политички.

P.S. Ова последња тачка је, иначе, тема моје књиге која ускоро излази, Велика глобална трансформација: Либерализам националног тржишта у мултиполарном свету, Penguin's/Alen Lane, новембар 2025.