Трампова „нова Америка“ и крај слепе љубави између Шведске и Сједињених Држава: Куда води „Шведски пут“ štampaj

Читање југословенских емигрантских листова који су у „давна времена“ (педесетих, шездесетих прошлог века) излазили у Шведској надреално је искуство. Док у читаоници Националне библиотеке у Стокхолму листате укоричене томове пожутелог папира које, видите то из регистра, нико годинама није тражио, па ни отварао, тешко је отети се утиску да су до вас стигле „поруке у боци“ које су – ко зна коме – слали бродоломници историје које су таласи избацили на шведску обалу.

Иако су завршили географски далеко, Југословени у Шведској (чији се први лист основан педесетих и звао „Југословен“) нису могли да побегну ни од своје отаџбине, ни од свог „историјског времена“, а ни од својих веровања и заблуда. Страсно су расправљали и водили жестоке идеолошке борбе, као да је само од њих зависило, и као да су се они за нешто (уопште) питали...

Као и у потоњим временима, тешко су долазили до консензуса. Ипак, у једној ствари били су сагласни независно од различитих погледа и светоназора: Швеђане треба држати у видном пољу, поготово у тренуцима (гео)политичких преламања. Сматрали су да ови, иако се држе и изјашњавају веома дискретно, знају да процене кад је куцнуо час да хватају кривину и евакуишу се „са брода који тоне“.

Као човечанство „имамо част“ да сада присуствујемо глобалном тектонском померању какво се дешава „једном у сто година“. У „лајвовима“ и „риловима“ посматрамо како неколицина људи највећу светску силу брзопотезно разбуцава и брише гумицом тековине грађене генерацијама. У пакету са Америком, коцку по коцку, деконструише се и читав међународни поредак – закони, установе, савезништва, начин комуницирања, пословања, трговања, вођења дипломатије…

Како рационални и сталожени Швеђани гледају на „нову Америку“ која џикља као чаробни пасуљ и радикално мења „природну околину“ на планети Земљи? Шта они на ово кажу, шта мисле и шта чине?

Шведски глас, истина је, није више „дистинктан“ као некад. Не постоји у њој широка „вољна сагласност“ којим путем напред, нити је вредносна кохерентност чврста као пре. Упркос томе, још постоји „шведски угао“ који и даље отвара особен поглед. Пружа понеки „искренут“ увид, а можда и понеки одговор.

Прве везе Шведске и Америке

Најјачу историјску карику између Шведске и Сједињених Америчких Држава представља више генерација шведске дијаспоре. Током друге половине 19. и на самом почетку 20. века из земље се иселило скоро милион људи, или око једне петине тадашње популације. Одлазили су због сиромаштва и глади, као и због мањка верских слобода (јер нису толерисана ни „таласања“ у оквиру протестантизма, а камоли нешто друго). Највише их се скрасило у САД.

Један број њих се касније вратио у отаџбину. По широко прихваћеном наративу са њима су стигла и искуства америчке демократије, предузетништва, верске толеранције; она су уграђивана у „систем у трансформацији“. У уџбеницима историје наводи се како су, уз масовни социјалдемократски покрет који је био spiritus movens великог преображаја земље, значајан импулс у том процесу дали и повратници из Америке.

Утицај је ишао и другом правцу. Шведски модел социјалне државе као пример „средњег пута“ између капитализма и социјализма представљао је конкретну инспирацију Френклину Рузвелту у доба Њу дила. Амерички председник „студирао“ је књигу „Шведска – средњи пут“ новинара Маркиза Чајдса (чувену управо због великог утицаја који је имала) и различите „шведске“ концепте пресађивао је у америчку праксу.

Од тада (вероватно) датира не само америчка фасцинација „шведским моделом“, него и „шведском памећу“ и „шведским вредностима“ који су изнедрили модел који је омогућио да једна мала земља заигра у истој лиги са неупоредиво већима и моћнијима од себе и да их у много чему надиграва. Та фасцинација није престајала чак ни и у временима када су у Белој кући седели они који су шведски систем доживљавали као претњу и у њему видели „трулу јабуку“ у окриљу капиталистичког света.

С друге стране, шведска виша класа – племство, а касније и буржоазија – вековима је била германоцентрична. Немачка обала била је и остала најближа обала континенталне Европе. Још од ханзеатских времена у стокхолмском Гамла стану (централном острву од кога је град почео да се шири) говорио се немачки; на немачком се мислило… Све до расплета Другог светског рата Немачка ће за већи део шведске елите представљати „Меку“. Са њом су одржаване најинтензивније политичке, економске и културне везе.

Иако (им) се централа „духовног вођства“ тек после рата преселила преко Атлантика, градиво ће бити брзо надокнађено. Послератне шведске генерације (про)говориће енглески као други језик боље од свих других на кугли земаљској. Америчка (популарна) култура постаће им такорећи интегрални део „културног ДНК“. Чак и када је политичка Шведска са Сједињеним Америчким Државама улазила у оштре колизије због рата у Вијетнаму и бројних других проблематичних акција широм света, „културна интимност“ нити је престајала, нити је довођена у питање.

Опстојавало је чврсто уверење о утемељености у истим фундаменталним вредностима  – демократије, слободе, једнакости, људских права…

Утишавање гласа Шведске

Шведска мудрост је да се – независно од (глобалне) климе тренутка – увек чвсто стоји на земљи; да се (по)узда у себе, сопствено знање, рад, „иновативност“, као и у лукавство и спретност у навигацији између Сцили и Харибди. Садашње тектонско померање довело је до тога да се и једном таквом актеру пуном самопоуздања и вере у себе, заљуљало под ногама.

Када следећи мудрост „наших старих у Шведској“ опсервирам „из прикрајка“ како се Швеђани тренутно носе са „светском ситуацијом која се интензивира“ (да парафразирам једног од јунака легендарног мађарског филма „Крунски сведок“ Петера Бача), делује ми као да уживо гледам психолошки трилер – „главни јунаци“ су напрасно постали таоци блиског рођака кога су доживљавали као „нај-кул лика“, коме су се ирационално дивили и којим су били чак и „инцестуозно“ опчињени, да би се овај, наизглед тек тако, од доктора Џекила претворио у Мистер Хајда…

Но, чак и кад им је маневарски простор „талачки“ сведен, Швеђани се труде да делују у складу са својом филозофијом живота и политике, и да конструктивношћу (која не искључује „сналажење“) извуку највише што је у датим околностима могуће. Покушавају то и сада; исход није баш тако предвидив и известан. На политичком плану нема чврстог, сопственом вољом дефинисаног „стратешког правца“. Као да политику више креирају прилагођавања и изнудице.

Мањинска влада (конзервативаца, хришћанских демократа и либерала) влада условљена подршком екстремно десних Шведских демократа (који формално нису власт, али намећу своје агенде) и то је, што би Васил Тупурковски рекао давне 1988, „непринципијелна коалиција“. И без најновијих глобалних турбуленција одавала је утисак ненаштимованости и озбиљног дефицита кредибилитета и компетентности. Алтернативни и визионарски гласови не чују се, међутим, ни са опозиционе стране.

Напрасним учлањивањем у НАТО, шведска политичка елита као да је памет и одговорност за велика глобална питања делегирала „бриселској надструктури“, суштински се одрекавши било какве значајније улоге на међународној позорници.

Зато се сада, за разлику од ранијих времена, у политичкој сфери више не чује шведски глас који има снагу и моралну продорност да (пре)усмери међународна кретања и представља фактор мира. У одсуству јасне и јасно декларисане оријентације, министарка иностраних послова се шаље Нетанјахуу на Каносу...

Прво „догађање Трампа“

Када се Доналд Трамп пре осам година први пут „догодио“ као председник Сједињених Америчких Држава, у Шведској је то доживљено као тежак земљотрес. Било је широко уврежено схватање да је тако нешто немогуће, јер се сувише косило са њиховим поимањем „рационалне функционалности“ иманентне функционалној демократији.

Програм Шведског јавног сервиса који је у новембру 2016. уживо пратио америчку изборну ноћ остаће као прворазредни историјски документ о „стању свести“ у тадашњој Шведској; упркос резултатима са изборних места који су пристизали, и јасно исказаним трендовима, водитељи и гости у студију константно су одбијали да перципирају очигледно, до јутра ишчекујући расплет какав им се снио. Кад је на крају и званично обзнањено ко је победио а ко изгубио, једна либерална политичарка из првог ешалона естаблишмента буквално је заплакала у студију, пред камерама…

Предосећало се још тада да то, поред свих могућих политичких консеквенци, може да значи и пуцање стратешке вредносне споне, што потенцијално ствара још дубљи јаз од дневнополитичких несугласица и зађевица. Доналд Трамп и труст мозгова око њега још тада су доводили у питање и негирали бројне вредносне фундаменте на којима буквално почива савремена Шведска. Шведске општеприхваћености – родна равноправност, заштита животне околине и планете Земље, поштовање мањина, друштвена инклузија итд. – новом америчком естаблишменту не само да нису значиле ништа, него је према њима исказиван отворен презир.

Упркос почетном шоку и неверици, први Трампов председнички мандат је, упркос одређеним трењима, како-тако „исхендлован“ без превеликих ломова. У то време премијер Шведске био је „шведски Буда“, социјалдемократа Стефан Левен, с којим је, гледано из данашње перспективе, земља проживљавала „лабудову песму“ старог поретка ствари.

Кад је Трампа наследио Бајден, опште олакшање било је више него евидентно. Постојала је (пре)јака жеља да се поверује како је Трамп председник био само случајна „системска грешка“, и да се ствари неминовно враћају „у стару добру нормалу“.

 Крај љубави према Америци?

Успут су, ипак, наилазили наговештаји да није баш тако. У међувремену се веома променила и шведска унутрашња констелација. Зато после прошлогодишњих америчких избора није било ни изненадног шока, ни суза. Пре бих рекао да се од тада проживљава и иживљава дубоко разочарење и интериоризовање спознаје да „Трамп председник“ није био једнократна случајност, већ материјализација много дубље вредносне и системске кризе.

У јавности се отворено говори и о крају Запада какав смо знали, и о крају америчке Републике старе два и по века; многи „обични грађани“ почели су, у знак протеста, да избегавају и бојкотују америчке производе и отказују планирана путовања „преко баре“; на јавном сервису се приређују дискусије под насловом „Да ли можемо да раскинемо са Америком?“.

Иако је закључак најчешће одречан „јер смо културно колонизовани и јер постоје бројне дубоке везе“, сама чињеница да се такво питање јавно поставља и да се о њему озбиљно дискутује, довољно је речита сама по себи. Швеђани су у Америку дуго били „слепо заљубљени“. Остајали су то и упркос све учесталијим и све озбиљнијим америчким „исклизнућима“, од Ирака и Авганистана па надаље. Изгледа као да је „љубав“ сада коначно прогледала.

Колумнисти најутицајнијих новина више се не устежу да оцене како Трамп саботира најважнији амерички ресурс – меку моћ.

„Иако су трезвени људи одувек били свесни недостатака Сједињених Америчких Држава и спољне политике коју је често карактерисало морално лицемерје, било је разумно видети Сједињене Америчке Државе као најјачи светски бренд дуго времена – не због војне и економске моћи, већ управо због меке моћи – Холивуда, Харварда и Силиконске долине. То објашњава зашто су чак и они који су у теорији мрзели Сједињене Америчке Државе често бивали очарани свакодневним аспектима земље у пракси“, пише (поред осталог) Мартин Гелин у „Дагенс нихетеру“.

„Шведски пут“

На међународном плану „шведски пут“ значио је, бар у новијој историји, прислањање на силу која се у датом тренутку процени као најјача. У даљој прошлости то је била Немачка, у ери после Другог светског рата, а поготово после пада Берлинског зида, то су постале Сједињене Америчке Државе. Кад није најјасније на коју страну ће претегнути, као што је био случај у Другом светском рату, Шведска је играла „двоструку игру“ – номинално је била неутрална, а практично је „шуровала“ и са Немцима и са савезницима.

Садашња ситуација можда мало подсећа на то. САД се ни на који начин званично не отписују, изражава се жеља и воља за договором, и јако се пази да се ни на који начин „не чачка мечка“. С друге стране, као главна платформа за практично деловање види се Европа, односно Европска унија.

У том смислу мишљење Карла Билта, политичара и дипломате који је деценијама словио за „америчког човека“ пар екселанс – веома је парадигматично:

„Видимо како се САД у економском смислу повлаче из света и покушавају да изграде своју малу тврђаву иза својих океана. За нас, Европљане, закључак мора бити да радимо супротно, да допремо до света. Осамдесет седам одсто глобалног увоза није у САД. У годинама које долазе две трећине раста глобалне економије биће у Азији и Пацифику. Дакле, САД раде своје, и Европа не може много да учини по том питању. Али морамо бити још више стратешки оријентисани, офанзивни, окренути будућности у допирању до остатка света. Развијати и очувати што је више могуће од отвореног глобалног трговинског система. То је пут до просперитета у будућности.“

На крају, немогуће је не присетити се чувене студије „О демократији у Америци“ француског друштвеног мислиоца Алексиса де Токвила. Обилазећи Америку пре скоро два века, Токвил је био уверен да гледа друштво будућности у коме је остварена идеја једнакости.

„Поступни развој једнакости дело је провиђења. Таква су му главна својства: свеопшти је, трајан, свакодневно измиче људској моћи, сва збивања и сви људи служили су томе развоју. Да ли би било мудро веровати да би једно поколење могло зауставити друштвено кретање које тече од давнина? Мислите ли да ће демократија, пошто је срушила феудализам и победила краљеве, устукнути пред буржоазијом и богаташима? Хоће ли се зауставити сада кад је постала тако снажна, а противници јој тако слаби?“, писао је Токвил.

Упркос протоку времена, Токвилова књига сматрана је актуелном и релевантном такорећи до данашњих дана. Америка је доживљавана као еманација друштва будућности. Рекло би се да се сада назиру коначне границе тада започете будућности. Нова будућност је, биће, на Пацифику. А Пацифик нема сећања, кажу Мексиканци…