Последњи Дон Кихот у времену злом: Папа који је проповедао о љубави која гради братство отворено за све, без изузетка

Када је у марту 2014. након годину дана на челу Римокатоличке цркве папа Фрања отишао на исповест у базилику Светог Петра, сви су очекивали да ће та такозвана покајничка служба бити заправо својеврсна симболика са намером да подстакне католике широм света да испуне своју обавезу да исповеде своје грехе пре Ускрса. „Сценарио“ је био да папа дође до једне од неколико исповедаоница распоређених у базилици, уђе у њу и саслуша грехе које му неко исповеда.

Међутим, први језуитски папа у историји Римокатоличке цркве је променио планове и у току службе прво отишао да исповеди сопствене грехе. Клекнуо је у једној од исповедаоница, прекрстио се и тихо око три минута разговарао са свештеником, запрепашћујући посматраче, који су очекивали да ће папа друге ослободити греха – али не и да ће исповедити сопствене.

Црква у културолошком рату

Не само што се мало ко сећа да се је иједан од неколико његових претходника у последњих неколико деценија исповедао тако у јавности, већ је и тај догађај заправо најсликовитије приказао његових 12 година на трону светог Петра. Управо та спонтаност, искреност, као и усмереност на суштину, а не толико на форму и католичку догму, показале су се као бит његовог понтификата. Јасно је ставио до знања да се скромна, лична потрага за правим начином живљења добро уклапа у католичанство 21. века, али и да је Римокатоличка црква као институција спремна да се отвореније суочи са нерешеним и контроверзним питањима, уместо да их одбацује и да се крије иза догме.

И док су му тврди традиционалисти замерали да је био исувише либералан јер је ублажио тврдолинијашке ставове својих претходника по питању развода и хомосексуалности, либерални прогресивци су му замерали што Цркву није отворио много више и што се заправо држао традиционалне католичке линије по питању абортуса, хомосексуалних бракова, па чак и контрацепције.

Међутим, заузимајући јасне и не увек општеприхваћене ставове о актуелним политичким питањима – од конзумеристички усмереног капитализма, преко глобалног загревања до ратова – папа Фрања је заправо радикално померио фокус Католичке цркве са сексуалне етике на морал који се тиче новца и моћи.

На овај фокус је аргентински кардинал италијанског порекла Хорхе Марио Бергољо указао и када је по избору за папу у марту 2013. одлучио да понесе име Фрања, по угледу на Фрању Асишког, средњовековног италијанског свеца познатог по „светом сиромаштву“. Као неки својеврсни Дон Кихот није се либио јавне борбе против ветрењача корпоративних и политичких моћника, али и ветрењача догматика у редовима Цркве.

Како политичко-идеолошки, тако и теолошко-етички приступ првог папе из Америке чинио се за многе ревоуционаран, изазивајући подигнуте обрве али и отворене критике, како тврдих традиционалиста, тако и либералних прогресиваца. Штавише, чини се да је покушао обе ове стране да помери делом ка идеолошком центру, не покушавајући да их помири у овом глобалном културолошком рату који се увелико прелио и у Цркву.

Његов понтификат је био пун изненађења, која су добрим делом изазвана његовим личним ставовима, духовним промишљањима и осећајем за правду. Једно од тих изненађења је било када је недавно открио како су му консултације са јеврејским психоаналитичарем помогле да се суочи са личним болом и омогућиле му да се укључи у духовни дијалог преко верских граница. Ово јавно показивање поштовања према различитим системима веровања и методологијама, чак и према онима са којима су његови папски претходници били отворено супротстављени, представља део те мале „револуције“ која је делом преобликовала фундаментални идентитет католицизма у 21. веку.

Живот као сценарио за филм

Баш као што би сада нека мува која лети ватиканским ходницима лако написала врхунски филмски сценарио о бескупулозној светској игри моћи, сујета и утицаја приликом припрема за избор новог папе, тако би Бергољов живот пре Ватикана могао да буде предложак за узбудљив трилер о личности која више личи на рок звезду него на догматика. То би била прича о револуцији, тангу, ноћним клубовима, фабрици чарапа, неузвраћеној љубави према лепој девојци и фудбалским сновима разбијеним равним стопалима.

Како је забележио Луис Росалес, један од његових неколико биографа, Бергољо је рођен у Буенос Аиресу у једној италијанској имигрантској радничкој породици у којој је отац железничар очекивао да ће његов син радити од малих ногу, док је мајка инсистирала на строгом католичком васпитању. У средњој школи је учио за хемијског техничара, док је истовремено радио као домар у локалној фабрици чарапа. Након средње школе радио је у одељењу за храну једне лабораторије, али и као избацивач у ноћном клубу, знатно пре него што ће у Ватикану мењати хемију душа милиона верника и покушати да сузбије утицај „лоших момака“ у Цркви и светској политици.

Као прави Аргентинац, доживотно је проповедао љубав према тангу и фудбалу, иако због равних табана није направио фудбалску каријеру. Додуше, и остале физичке активности биле су му све теже јер је у 21. години једва преживео тешку упалу плућа, када је изгубио део десног плућног крила.

Осим живота у крајњем сиромаштву у временима политичких превирања у Аргентини када је прескакао оброке и носио похабане ципеле, његова фимска прича има и романтике. Као дванаестогодишњак, написао је љубавну поруку девојчици, заједно са цртежом, са натписом: „Ово је кућа коју ћу да ти купим када се венчамо.“ Девојчицин отац ју је претукао због дружења са дечаком, прекинувши тако везу пре него што је и почета. „Ако се не оженим тобом, постаћу свештеник“, наводно је тада пророчки Борељо рекао на растанку девојци, која је била део његове групе пријатеља који су волели танго.

Политичке преокупације

Младост, која је била типична за сваког побожног, скромног и сиромашног Аргентинца након Другог светског рата, очигледно му је обликовала и папство проведено у неуобичајеној скромности, понизности и штедљивости, између осталог одбијајући да живи у луксузној папској резиденцији и носи луксузну папску обућу, коју дизајнира „Прада“.

Али и политичка и економска превирања у Аргентини његове младости очигледно су обликовали политичке и идеолошке ставове амбициозног свештеника, који је рано остао фасциниран политиком. Од времена када је као дечак сведочио политичким протестима стотина хиљада радника на главном тргу у аргентинској престоници, преко интензивног периода буђења класне свести и политичких преокрета у Аргентини, до познанства са признатим комунистом, који је подстакао његово интересовање за марксистичку идеологију и комунистичке публикације. Како је писао његов биограф, док је одрастао волео је „сваки чланак“ комунистичке штампе, која је утицала на његово „политичко формирање“.

„Али ја никада нисам био комуниста“, рекао је папа Фрања, који је због својих „политичких преокупација“ пуне четири године одлагао похађање богословије након што је одлучио да жели да постане свештеник.

Упркос томе што је тврдио да његова политичка уверења никада нису ишла даље од „интелектуалног нивоа“, још свештеничким службовањем у Аргентини стекао је репутацију паметног политичког оператера. Као вођа језуита, био је моћан играч који је балансирао на танкој линији у току периода војне диктатуре, док се касније око питања као што су једнакост брака и социоекономска неједнакост отворено сукобио са администрацијама бивше председнице Кристине Фернандез де Киршнер и њеног мужа Нестора Киршнера, који је претходно такође био председник Аргентине.

Ово политичко искуство аргентинског кардинала се показало као пресудно за успешно политичко маневрисање папе протеких 12 година у свету који обележавају тектонски поремећаји у геополитичким и геоекономских односима, као и кутуролошки рат између десничарског популизма конзервативаца и левичарске идеолошке искључивости прогресиваца, који су постали доминантни у САД и Европи.

Незадовољници

Његова политичка вештина у току папства се огледала у бројним темама, од односа према сексуалности, абортусу и свештеничком целибату, преко финансијске, полне и економске неједнакости у свету, до ставова према ратовима, климатској кризи и међуверском дијалогу. Папина повремена дрскост и темпераментност искомбинована са понизношћу према слабима, али и јасним сопственим ставовима шта је исправно, утицала је да целу Католичку цркву у 21. веку прикаже са хуманијим лицем.

Сваки његов потез се чинио неочекиваним. Од исповедања греха пре осталих и грљења болесних људи и деце чија су лица и тела деформисани, преко посете избегличким камповима у Грчкој и џамије у Централноафричкој Републици усред грађанског рата подстакнутог хришћанско-муслиманским сукобима, до осуде злочина у Гази и истицања „храбрости да се подигне бела застава“ у рату у Украјини. Од признања да је погрешио што је бранио чилеанског бискупа оптуженог за прикривање свештеничког сексуалног злостављања, преко налога свештеницима да покајницама приликом исповести опросте почињени абортус у „години милосрђа“, до изјаве да „ако је неко геј и тражи Господа и има добру вољу, ко сам онда ја да му судим“.

Укратко, папа Фрања је био прогресивнији него што су то желели тврди традиционалисти, а традиционалнији него што су се надали либерални прогресивци. Према оцени уредника и коментатора холандског дневника „Фолкскрант“ Петера Гизена, он је био важан глас морала у свету у којем људи свакога ко не припада њиховој групи све више доживљавају као непријатеља.

„Чак и под Фрањом, Црква је на крају остала конзервативна институција са архаичним погледима на жене, хомосексуалност и друга питања. Ипак, он је вратио одређени морални ауторитет Цркви својим позивима на мир и непоколебљој подршци за све слабе“, истиче Гизен, који се нада да ће и Фрањин наследник наставити у овом духу.

Анализе познавалаца прилика у Ватикану, пак, предвиђају да су у најужем избор заправо све кардинали тврдолинијаши. Фрања као својеврсни народни папа годинама је изазивао огорченост међу католичким традиционалистима, за које су Јован Павле Други и Бенедикт Шеснаести били светли примери папа који су се непоколебљиво држали црквене доктрине.

Фрањине (не)постојеће реформе

За разлику од њих, папа Фрања је инсистирао на дипломатском отварању према Кини и муслиманским земљама. Потом је у интервјуима и у сусретима ca верницима, као што су геј парови или транс особе, указивао да праве разлику између црквеног учења и пасторалне праксе, што је био приступ који је сугерисао да би Црква требало да преиспита свој приступ према темама као што су истополни бракови или абортус.

На крају крајева, он је подстицао међуверски дијалог са протестантима, православцима, Јеврејима и муслиманима, чак одбацујући идеју да католицизам представља једини прави и универзални пут ка спасењу, што је актуелна доктрина.

Рекавши да је Бог „искупио све нас... крвљу Христовом... не само католике... чак и атеисте. Све!“, папа Фрања је изазвао бес тврдих традиционаиста, од оних моћних у кардиналским одорама, преко политичара и аналитичара, до популарних десничарских подкастера. Напросто, то папино отворено прихватање легитимитета других путева ка Богу представљало је удар на историју Римокатоличке цркве која је вековима желела да доведе читаво човечанство у крило, што крсташким ратовима, што речима и мисионарством.

Та огорченост тврдих традиционалиста се види и у данима након његове смрти, када се на друштвеним мрежама читав низ десничарски оријентисаних подакстера, активиста и ботовских налога упиње да га представи као „опасног комунистичког реформатора Цркве“, „марксисту“ чије „папство никад није било легитимно и чија учења су редовно ишла против Библије и црквене догме“.

Но, како примећује коментатор аустријског „Кронен цајтунгa“ Гералд Швајгер, Аргентинац са италијанским коренима „неће ући у историју као велики реформатор“. „Али, урадио је праву ствар у право време: дао је пример понизности и скромности. Окривио је ароганцију црквених принчева. Грдио је самозаокупљене его-манијаке у курији. Дао је глас социјално угроженима и онима на маргини друштва. Пажљиво је служао црквену базу“, истиче Швајгер који сматра да је то прави пут који би могао да Цркви и у 21. веку да релевантност.

Црква у модрицама

Иако је почетком децембра 2013. године папа Фрања дао „апостолску подстек“ – званичан црквени документ – у којем позива на велике промене, укључујући преиспитивање дуготрајних али застарелих обичаја, независни коментатори су сагласни да протеклих 12 година ипак није било драматичних промена у доктрини.

„Више волим Цркву која је у модрицама, повређена и прљава зато што је била на улици, него Цркву која је нездрава јер је затворена и што се држи сопствене безбедности“, рекао је папа тада. „Не желим да се Црква брине о томе да буде у центру, а затим заврши тако што ће бити ухваћена у мрежу опсесија и процедура.“

Фрањина отвореност за поновно разматрање, па чак и ревизију црквених учења су га издвојиле од претходника, који су инсистирали на недодирљивости црквене доктрине, дисциплинујући католичке теологе и бискупе који су се бавили „осетљивим“ темама. Међутим, он није демонтирао пројекат традиционалиста, само је највише реторички и делом конкретним потезима донекле одступио од њега.

А конкретни потези нису били толико у сфери теолошке доктрине, колико у функционисању ватиканске администрације и целе Цркве, као и њихових тајни и грехова. Отворио је тајне архиве докумената који се односе на дипломатске махинације Ватикана током Другог светског рата, као и „пацовске канале“ којима су нацисти бежали. Покренуо је истрагу о раду Ватиканске банке која је дуго била осумњичена за корупцију и прање новца, настојао је да рационализује ватиканску администрацију и ојачао Синод бискупа као папино саветодавно тело, дајући до знања да неће владати самовољно већ да ће се консултовати са другима.

Америчког кардинала који се суочио са неколико оптужби за сексуално злостављање малолетника и одраслих папа Фрања је одбацио, при чему је кардинал екскомунициран из Цркве након што су оптужбе потврђене у истрази. Папа је успоставио и норме које захтевају од Цркве да саслуша људе који оптужују свештенике за сексуално злостављање, обезбеђујући да буду „добродошли, саслушани и подржани“ уместо да се одмах крене у одбрану. То се, међутим, није толико приметило када се са сличним оптужбама суочио један његов кардинал-саветник и још некоико бискупа, који су се одмах оштро бранили.

Бегијски лист „Ле Соар“ критикује недостатак одговарајућих мера за борбу против сексуалног злостављања. „Иако се јасно изјаснио против сексуалног злостављања малолетника и жена, открића која су оставила велику мрљу на његовом понтификату... папа Фрања и његова Црква нису учинили довољно у очима жртава и њихових адвоката“, истиче овај лист и додаје да је „Ватикан, који још увек признаје само своје законе, заштитио и склонио насилнике: свештенике и бискупе које су оптужили дубоко разочарани верници у бројним земљама, а који још чекају на обештећење од своје Цркве“.

За женску генијалност

Осим тога, именовао је први пут у историји Цркве једну жену – сестру Натали Бекар из Француске – на место подсекретара Синода бискупа, омогућивши и да први пут једна жена може да гласа у једном од најутицајнијих тела римске курије. „Женска генијалност нам је потребна где год да доносимо важне одлуке“, рекао је папа Фрања, али је уједно отворено говорио да жене неће моћи да буду свештенице у Римокатоличкој цркви иако их сматра суштинским делом Цркве.

Осим тога, он је члановима Папске академије наука рекао да подржава теорију еволуције и Великог праска. „Велики прасак, за који данас сматрамо да је порекло света, није у супротности са интервенцијом божанског творца, већ је захтева“, рекао је папа Фрања према тврдњама британског „Индипендента“, додајући да еволуција „није у супротности са појмом стварања“.

Ово нису били џиновски кораци и преволуционарни преокрети у доктрини, али су били кораци изнад оних које су, примера ради, његова два претходника укупно предузела за 34 година.

Према оцени једног од уредника аустријског „Салзбургер нахрицхтена“ Александера Пургера папа се заплео у контрадикције, те да Фрања за собом оставља слику која је „амбивалентна“. „Он је пркосио категоризацији у шеми 'конзервативци наспрам прогресиваца'. Отворио је цркву за хомосексуалце, али је осудио абортус као злочин и убиство. Он је именовао жене на највише административне положаје у Ватикану, али је кочио када је у питању рукоположење жена за свештенике. Он је указао на пут ка децентрализованој, синодској цркви, али је оштро прекорио Немце, који су били посебно жељни да следе синодски пут“, указује Пугер.

Дипломатско-политичке амбиције

С друге стране, папа Фрања је имао јасне амбиције да утиче на глобалну политику, од тога што је говорио против глобалних злоупотреба политичке и економске моћи, преко критиковања антиимигрантских политика и акција, до дубоког ангажовања у покушајима да се разреши политичке, еколошке и ратне сукобе широм света.

Захваљујући њему дошло до историјског састанка председника Кубе Раула Кастра и председника САД-а Барака Обаме, који је подстакао значајне промене у спољној политици. Осим тога, он се јасно заложио за укидање смтне казне у свим земљама, оштро се успротивио нуклеарном оружју у току посете Хирошими, а и изразио „срам и извињење“ домородачким народима широм света који су се у историји нашли на удару Римокатоличке цркве.

„Када човек мисли само на себе... и дозволи себи да буде заробљен идолима доминације и моћи..., тада се отварају врата насиљу, равнодушности и сукобу“, рекао је 2013. окупљенима који су се на његов позив молили за мир у Сирији.

Осим у Сирији, покушао је да утиче и на постизање мира у изреалско-палестинском и руско-украјинском сукобу, али ту је његов ангажман наишао на велике критике због његових ставова који cу сагледани као „пропалестински“, односно „проруски“, јер је сугерисао Украјинцима да рат зауставе предајом.

МАГА против папе Фрање

Међутим, чини се да је његов понтификат поприлично обележио однос према водећим политичарима Сједињених Америчких Држава. Док је увек добијао јасну подршку и похвале водећих људи Демократске странке – од протестаната Барака Обаме и Хилари Кинтон, преко Јеврејина Берниja Сандерса, до католика Џозефа Бајдена – Трампова Републиканска странка, а нарочито његов покрет МАГА (Учинимо Америку поново великом) сматрао га је „превише прогресивним“, „woke (идеолошким) активистом“, па чак и да његово папство „није било легитимно“ јер су „његова учења редовно ишла против Библије и црквене догме“.

Међу католичким тврдолинијашима из Трамповог табора, Роџер Стоун данас посредно каже да је папа Фрања сада у паклу, док га је бивши Трампов саветник и својеврсни идеолог МАГА Стивен Бенон раније оптуживао да користи религију за гурање страначких планова. Иронија судбине је хтела да последњи светски државник, којег је папа Фрања кратко сусрео неколико сати пред смрт, буде управо један од његових критичара из редова „МАГА католика“ –потпредседник САД-а Џејмс Дејвид Венс, који је прешао у католичанство 2019. године.

Управо се Венс нашао у жижи последњег сукоба Трампове Америкe и Фрањиног Ватикана, између којих већ дуже време постоје тензије, не само због тога што амерички неоконзервативци критикују папу због његових ставова о разведеним католицима, благословима за истополне бракове и заговарању борбе против климатских промена, већ због папине отворене критике Трампове антиимиграционе политике.

Папа Фрања је не само бранио америчке бискупе који су се нашли да удару Трампове администрације због подршке „илегалним мигрантима“, већ се није либио да у јавном писму америчким бискупима у фебруару ове године отворено критикује Трампову политику, али и поједине изјаве његовог потпредседника. Он је упозорио да ће се Трампови планови за масовну депортацију „лоше завршити“, критикујући то што администрација карактерише мигранте као криминалце, уз оцену да су депортације миграната „повредиле достојанство многих мушкараца, жена и читавих породица“.

Осим тога, он је директно истакао да је потпредседник Венс погрешио када је покушао да искористи стари католички теолошки концепт Ordo amoris (Поредак љубави) да оправда америчке масовне депортације миграната. „Волиш своју породицу, а затим волиш свог ближњег, а затим волиш своју заједницу, а онда волиш своје суграђане у својој земљи. И онда након тога, можете да се фокусирате на остатак света и приоритет“, рекао је Венс.

Папа је одбацио овакво тумачење, истичући у свом писму да „хришћанска љубав није концентрична експанзија интересовања која се мало по мало шири на друге особе и групе“. „Прави Ordo amoris који се мора промовисати је оно што откривамо непрестано размишљајући о параболи о 'добром Самарићанину', то јест, размишљајући о љубави која гради братство отворено за све, без изузетка.“

Оваква дипломатска размена ватре између Ватикана и Беле куће готово је без преседана у модерној историји, али је и доказ да је ствар изашла из оквира културолошког рата између прогресиваца и конзервативаца. Јер овде није реч о неслагању по питању брака, породице или сексуалних мањина, већ је по среди борба око (зло)употребе теологије у политичке сврхе, будући да је Венс покушао да искористи римокатоличку теологију како би оправдао политику Беле куће.

Нови папа „налик Трампу“?

Због свега тога не чуди да је Вашингтон изузетно заинтересован да утиче на резултат предстојеће конклаве, због чега многи очекују поприлично политизовану битку за Фрањиног наследника. „Они су већ утицали на европску политику, не би имали проблема да утичу на конклаву“, рекао је још у фебруару за амерички „Политико“ један помни посматрач ватиканске политике, мислећи на жеље Трампове администрације. „Можда траже некога мање конфронтираног.“

Трампу биски подкастери већ јавно говоре да се надају да ће следећи папа означити промену курса, те да траже „некога ко може да излечи раздоре унутар цркве и искорени неке од модернистичких тенденција које су се увукле“. Штавише, за њих је папина смрт прилика да се Ватикан „преобликује“ по узору на Трампову Америку, те да је дошло време за папу „налик Трампу“. 

„Свако ко је благ према абортусу, ко има марксистичке тенденције, ко је за хомосексуализам – морамо их се отарасити. Има бискупа који су марширали на прајд парадама... Они морају бити отпуштени“, рекао је католички конзервативни инфлуенсер Џеси Ромеро из Финикса, који је један од све веће групе америчких католика који се надају да ће Фрањина смрт означити одлучујући отклон од реформизма који је он персонификовао, ка доктринарном, традиционалистичком приступу вери. Или бар приступу који је у складу са Трамповом политиком.

Папа Фрања је једном искрено признао да је Црква непредвидива институција – динамична, при чему је са овог света отишао са јаким уверењем да зло никада неће победити добро. Ипак, за собом је, упркос покушајима да утиче позитивно, оставио свет у великом расулу – политичком, економском и вредносном – при чему је овај својеврсни Дон Кихот својевремено пророчки написао: „Нашем рањеном суживоту, Господе, у овом сломљеном свету, потребне су искрене сузе, а не случајне.“