Четвородневни рат две нуклеарне силе, Индије и Пакистана: Сукоб који одувек траје

„Побијте их, побијте их, не дајте им да ни центиметар уђу у Пакистан!“, порука је коју је у ноћи 7. маја пилотима борбених авиона упутио командант ратног ваздухопловства Ахмед Бабер Сиду. Неколико тренутака касније, пошто је са удаљености од безмало 190 километара погођен индијски „рафал“, штабом авијације проломило се „Алаху eкбер!“.

Већ наредног јутра, гомила деце и војника скакала је око пилота Камрана Башира, којег су на склепаном престолу носили кроз ваздухопловну базу у Пакистану, славећи новог хероја нације – човека који је, први на свету, оборио скупи „рафал“ и то пилотирајући много пута јефтинијим, кинеским ловцем Ј-10Ц.

Пакистан је, размећући се снимцима крхотина индијског „рафала“ и „сухоја“, славио величанствену победу над бројнијим противником и дан када је акција окончана прогласио националним празником названим Youm-e Marka-e Haq, или Дан битке за истину, током којег ће се, од сада па надаље, Пакистанци клањати Богу у знак захвалности због успеха на бојном пољу.

После четири дана дугог рата, у земљи на обе стране пакистанско-индијске границе остало је по двадесетак кратера, а лидери две државе сложили су се да примирје траје најмање до 18. маја. Током ракетирања, бомбардовања и артиљеријске паљбе потврђена је смрт најмање 70 људи са обе стране границе.

Индијске власти тврде да су у нападима на Пакистан убиле око 100 припадника група радикалних исламиста из група Џаише-е Мухамед и Лашкар-е Таиба и четрдесетак припадника пакистанских снага безбедности. Пакистан је губитке ограничио на 11 војника и 40 цивила, укључујући и безмало целу породицу Масуда Азара, лидера Џаиш-е Мухамеда.

Крв и вода

Све је почело 7. маја када је Индија, после силне галаме и најава, испалила салву пројектила на наводне положаје радикалних исламиста, које је претходно окривила за терористички напад у којем је две недеље раније у индијском делу Кашмира убијено 26 туриста. И док су Индија и Пакистан полако заоштравали реторику, прво дипломатски, а одмах затим и експлозијама, остатак света је прилично збуњено посматрао како се наизглед само један од низа безбројних терористички напада у претходним деценијама полако претвара у сукоб који би две нуклеарне силе могао довести на ивицу свеопштег рата.

Други човек Беле куће, Џеј Ди Венс је рекавши да спор Индије и Пакистана, суштински, није амерички проблем унео додатну забуну, што су власти у Делхију схватиле као прећутно одобравање за осветнички напад на пакистанске положаје. Реторика шефа Стејт департмента Марка Рубија и потпредседника Америке драматично се променила када су индијске бомбе почеле да падају у близини складишта нуклеарног оружја у Пакистану.

Напад на Пакистан симболично је назван „Операција Синдор“ по јаркоцрвеној тачки коју Индијке цртају на челу, јер су власти у Делхију обзнаниле да су терористи у Кашмиру одвојили све туристе који нису муслимани и потом их побили. Одмах затим, индијски премијер Нарендра Моди театрално је најавио да се Индија повлачи из споразума о заједничком коришћењу воде из слива реке Инд, наводећи да „вода и крв не могу да теку заједно“. О води и крви говорио је и пакистански министар спољних послова, Билавал Буто који је Индијце упозорио да ће „тећи вода, или ће потећи крв“.

Обе изјаве односе се на Споразум о заједничком коришћењу воде који је постигнут 1960. године и који је неизмењен некако преживео три индијско-пакистанска рата – 1965, 1971. и 1999. године. Овим споразумом Индији је омогућен приступ водама три реке из источног дела тока Инда – Рав, Беас и Сутлеј. Пакистанцима је, тим документом, омогућена експлоатација западног дела басена, односно река Инд, Хелум и Ченаб. Таква подела, бар теоретски, омогућава Индији да ограничи или чак потпуно обустави водотокове који теку у Пакистан, због чега је Исламабад одлуку Делхија да суспендује тај споразум назвао „ратним чином“.

Улога кинеског оружја

Потоци крви, о којима су говорили лидери две земље, волшебно су заобишли Кашмир, иако су обе стране испалиле десетине пројектила и артиљеријских граната по непријатељским положајима, хвалећи се како су збрисали противничке противваздушне одбране и масу других објеката. Готово сви потврђени напади пакистанске и индијске војске наводе на закључак да је употребљавана прецизна муниција, што би, уколико се ове тврдње покажу истинитим, представљао први рат у историји Азије у којој сукобљене стране пазе где пуцају. Укупно, на пакистанској територији погођено је 26, а на индијској 22 мете.

Прве ноћи сукоба, 7. маја, укупно 125 индијских и пакистанских борбених авиона се сукобило у борби која је названа највећом ваздушном битком још од Другог светског рата. Следећег јутра, појавиле су се фотографије скршених авиона идентификованих као индијски „рафал“ и Су-30. Пакистанци широм света су почели да славе величанствену победу, док су истовремено акције француског „Дасоа“, који је направио „рафале“, пале за безмало 15 одсто. Једнако драматичан био је и скок акција кинеске компаније „Ченгду“, произвођача авиона  ЦЈ-10 и пројектила ПЛ-15 којима су индијски авиони оборени.

Већ око четири сата изјутра у пакистанско министарство спољних послова стигла је свеже пробуђена кинеска делегација, коју су дипломате и генерали обавестили о успеху кинеског наоружања. О састанку је већ неколико сати касније посланике у згради парламента обавестио шеф дипломатије Ишак Дар. „Наши борбени авиони оборили су три индијска „рафала“, три француска „рафала“. Наши ЦЈ-10“, рекао је пакистански министар, хвалећи кинески борбени авион који је у први пут тестиран у борбеним условима.

Кинеско оружје, о чијим могућностима се већ годинама воде жучне расправе, добило је публицитет какав није виђен још од када је амерички „невидљиви“ Ф-117, током „нашег“ рата 1999. године, треснуо у ливаду код Буђановаца. И мада су кинески авиони и пројектили показали озбиљан квалитет, противваздушни систем HQ-9 прилично је подбацио јер су индијски пројектили просто пролетели кроз пакистанску одбрану и погодили 26 мета. Иако су две земље испалиле у најмању руку једнак број пројектила, пакистански балистички пројектили нанели су Индијцима тек симболичну штету, углавном јер су налетели на руске системе С-400.

Ко је шта гађао и погодио

Јасно је, међутим, да су обе стране претрпеле губитке – Индија је обзнанила да је убијено пет војника, док је Исламабад број страдалих проценио на 11. Индијцима је најтеже пало уништење авиона, јер је више извора, укључујући француске обавештајце и америчке аналитичаре, потврдило обарање најмање две летелице.

Циљеви које су погодили Пакистанци су прилично ограничени, пошто се на сателитским снимцима индијских база штета готово и не може видети. Исламабад је тврдио да је уништио индијску војну базу Удампур, али анализом сателитских снимака није било могуће открити било какве промене.

Пакистанска операција названа је „Челични зид“ („Bunyan Marsoos“). Гађане су базе и положаји ваздухопловства у Дрангјарију, Удампуру, Урију и Негроти у Кашмиру, али и три базе у индијском Пенџабу и једна у Гуђарату, држави из које потиче премијер Моди.

Индија је, пак, победу однела у обрачуну балистичким пројектилима, гађајући ваздухопловне базе и војна постројења. База Болари око 150 километара од Карачија погођена је најмање једним пројектилом, и то право у хангар у којем су се, наводно, налазили авиони.

Индијске ракете нису експлодирале само у градовима Музаферабад и Котли у пакистанском делу Кашмира, већ и у пакистанској провинцији Пенџаб, односно у Бахавалпуру, Мурдикеу, Шакар Гарти и сеоцету код Сиалкота. То је био индијски први напад на Пенџаб још од рата 1971. године. Пројектили и дронови добацили су чак и до Карачија и Лахореа, далеко ван граница Кашмира.

Уз истинску пуцњаву, две стране су покренуле и медијски рат, драматично преувеличавајући сопствену моћ и губитке ривала. Сателитски снимци, пак, потврђују да је упркос великом броју напада штета била драматично мања него што су генерали и политичари обе стране тврдили.

Светска узбуна подигнута је када су ракете експлодирале у бази Нур Хан, двадесетак километара удаљеној од седишта пакистанског генералштаба, канцеларије премијера и јако близу објектима у којима се, наводно, чувају нуклеарни пројектили. Свет је са стрепњом гледао препуцавање две нуклеарне силе, па је могућност да неко погоди складишта нуклеарног оружја у огромној мери бацила сенку на борбу против тероризма, коју после почетних удара више нико није ни помињао.

Амерички фактор

И онда је амерички председник Доналд Трамп обзнанио да је издејствовао прекид ватре, иако остаје нејасно да ли његова администрација на било који начин учествовала у преговорима. Како се чини, земље које су никада нису сматрале пријатељским саме су договориле услове примирја, али и мање или више намерно оставиле отворену пукотину која ће у будућности непрестано претити да се претвори у кањон, који дипломатија вероватно неће моћи да премости.

Како год, Трамп је, помињући „хиљадугодишње проблеме“ међу државама које постоје од 1947. године, рекао: „Хајде да зауставимо рат. Уколико то урадимо, покренућемо трговину. Уколико се рат настави од трговине нема ништа... И изненада обе стране су рекле – мислимо да ћемо престати. Због много чега али трговина је један од најважнијих разлога.“

Индијски званичници тврде да ништа од оног што је Трамп изјавио није истина. „Било је контаката између индијских и америчких лидера о војној ситуацији. Питање трговине никада није ни поменуто“, објаснио је портпарол индијског министарства спољних послова Рандир Џаисвал. Трампово наводно мешање није баш најрадосније дочекано у Делхију, пошто Индија већ деценијама успешно одолева покушајима бројних страних сила да се укључе у преговоре око Кашмира.

Пакистан, који је тврдио да је Индија после обарања „рафала“ затражила помоћ да се конфликт што пре оконча, је одмах захвалио Трампу због заслуга на постизању примирја.

Индијци, пак, тврде да је Пакистан затражио прекид ватре одмах након што су пројектили попадали око њихових складишта нуклеарног оружја. Премијер Моди је рекао да сукоб није окончан већ само привремено обустављен. Трампа није ни помињао. Таква Модијева изјава ће, наводе локални аналитичари, додатно повећати могућност избијања истинског рата, иако је примирје потписано 2011. године са мањим изменама успело да се одржи све до протекле седмице.

Сукоб који траје одувек

Индија и Пакистан су на различитим странама историје још од повлачења Британаца 1947. године и поделе подконтинента на две државе. Од тада су избила укупно четири рата, од којих су три вођена због Кашмира.

Проблеми око Кашмира су почели недуго после поделе. Владар Кашмира, хиндуиста, одлучио је да ову област прикључи Индији, иако су већина становништва чинили муслимани. Пакистан до данас није признао Кашмир као део Индије, а после тешких сукоба је 1948. године установљена линија прекида ватре која је поделила Кашмир на северни, пакистански и јужни, индијски део. У овом региону  интересе има и Кина, која од 1962. године контролише две дела ове области на Хималајима.

После раздвајања 1947, други значајан споразум Индије и Пакистана потписан је после рата 1971. године и стварања државе Бангладеш, која је до тада била део Пакистана (Источни Пакистан). Споразум назван Симла укључује и став у којем се наводи да су „две државе одлучне да разлике решавају мирно путем билатералних преговора“.

Кашмирско питање у светлу тог споразума суштински никада није постало међународни проблем. Пакистан је у неколико наврата покушао да га интернационализује, док је Индија инсистирала на дефиницији која се односи на билатералне односе.

Ипак, администрација Била Клинтона је 1999. године убедила пакистанског премијера Наваза Шарифа да повуче трупе из Каргила, после „Каргилског рата“ који је трајао од маја до јула те године. Сукоб је избио због упада пакистанске војске и кашмирских сепаратиста на индијску страну „линије контроле“. Вашингтон је, ипак, избегао да ствар буде схваћена као интернационализација, наглашавајући да у овом случају није био посредник већ је само помагао у смањивању тензија.

Тренутно, Индија и Пакистан, две нуклеарне силе, налазе се на граници амбиса на чијим ивицама готово да нема никакве ограде за коју би се дипломатија, у случају потребе, могла придржати. Регион, али и читав свет страхују да би и последња црвена линија лако могла бити прегажена у случају неког новог терористичког напада. Претходна граница избрисана је неколико дана раније, када је Нарендра Моди рекао да Индија убудуће неће правити разлику између терориста и пакистанске владе, за коју власти у Делхију ионако годинама тврде да на најразличитије начине помаже неколико главних организација радикалних исламиста.

Од тренутка када је оружје утихнуло, акције француског „Дасоа“ скочиле су ипак десетак одсто. Кинеска војна индустрија, пак, ликује јер је вредност „Ченгдуа“ порасла за више од 60 одсто, и о набавци њихових авиона и пројектила сада размишља пола света.

Први ће профитирати Пакистанци, којима су Кинези наводно обећали убрзану испоруку авиона Ј-35, борбеног авиона пете генерације који још увек није изашао из ваздушног простора Кине.