Ирански нуклеарни физичар, најопасније занимање на свету: Још четрнаест убијених научника у Техерану štampaj

У петак ујутру, недуго пошто су утихнуле детонације првог ваздушног удара израелске авијације на Иран, пет снажних експлозија одјекнуло је улицама Техерана. Када се прашина слегла, неколико тела лежало је око спаљених шкољки уништених аутомобила. Најмање две жртве ових експлозија били су научници укључени у контроверзни ирански нуклеарни програм, који је, поред свега осталог, био један од разлога због којег је Израел распалио по Ирану.

Током прва 24 часа израелске операције у Ирану убијено је укупно 14 нуклеарних физичара, чиме је број научника који су страдали у две деценије дугом тајном или отвореном рату две државе добрано прешао бројку од 20.

Прва жртва овог „нуклеарног“ рата био је Ардешир Хосеинпур, један од оснивача Центра за нуклеарну технологију у Исфахану, који је убијен 15. јануара 2007. године, у наредних десетак година убијено је најмање још шесторица атомских научника, да би се од пре неколико дана њима придружили још њих четрнаесторица.

Ирански нуклеарни програм је обезглављен, објавили су славодобитно израелски медији, дан пошто је почела најновија и могуће последња епизода у неколико деценија дугом сукобу вера, идеологија и народа Израела и Ирана. Разлог славља у Јерусалиму лежао је у тврдњама да је у серији ваздушних удара, напада дроновима које су лансирали командоси и у експлозијама аутомобила-бомби страдао сам врх иранског нуклеарног програма, односно научници који су некако преживели две деценије дугу Мосадову операцију истребљивања атомских физичара у Ирану.

„Друга најспектакуларнија операција у историји Мосада“, како су је назвали израелски медији, укључивала је слање дронова на иранске лансере пројектила земља-земља, навођење ласерски вођених бомби ка противваздушним системима, али и постављање бомби под аутомобиле нуклеарних физичара. 

Лов на шпијуне

У акцији иранских служби, која је уследила после ликвидација челника војске, Револуционарне гарде и нуклеарног програма, похапшено је више од 70 наводних агената Мосада, а у једном од затвора у престоници обешена су два наводна израелска шпијуна.

Уз проглашавање „огромне победе над ционистичким агентима“, објављена је и серија фотографија везаних мушкараца побацаних по бетонском поду неког градилишта.

Два вешања и десетине хапшења резултат су прве фазе прилично паничне реакције иранских власти на агенте израелских тајних служби, домаће издајнике и дефетисте, који су током првог дана рата дроновима, пројектилима и експлозивом уништили лансере балистичких пројектила и побили низ високих званичника режима у Техерану.

„Издајници су се претворили у плаћенике“, изјавио је шеф иранске полиције, генерал Ахмад Реза Радан позивајући грађане да пријаве све необичне активности, укључујући чудно понашање, краткорочни најам станова или било шта што би се могло повезати са акцијама израелских шпијуна у тој држави.

Иранским контраобавештајцима требало је тридесетак сати да успоставе контролу над ситуацијом и покрену лов на шпијуне. Јурећи улицама Техерана и још неколико градова успели су да пронађу неколико скровишта и заплене већи број расклопљених дронова, те нешто наоружања и експлозива.

Мосадови дронови, тврде обе стране, представљали су врх копља израелског напада и сматрају се директним кривцима за око 80 одсто штете нанете иранској противваздушној одбрани и лансерима балистичких пројектила.

Делове дронова и експлозив израелске службе су допремиле у Иран месецима пре почетка напада. Пребацивани су наводно у пртљагу обичних путника, скривени у резервоарима и товарима камиона, те маскирани у комерцијалне пошиљке једноставно слани поштом.

Када су сви делови доспели до Ирана, локални агенти су их склапали и остављали на локацијама у близини иранских положаја или зграда у којима су становали шефови Револуционарне гарде или нуклеарни физичари. Мете су, тврде Израелци, биле унапред одређене и експлозије су уследиле непосредно пре него што су борбени авиони Ф-35 улетели у ирански ваздушни простор.

Као резултат ове операције, уследиле су сахране команданта Револуционарне гарде, генерала Хосеина Саламија, начелника генералштаба Мохамaда Бакерија, једног од Хамнеијевих кључних саветника Алија Шамханија. Страдали су и шеф обавештајног одељења Револуционарне гарде и његов заменик, али и 14 научника укључених у нуклеарни програм.

Листа мртвих нуклеарних физичара укључује Мохамада Махдија Техрнашија, Акбара Моталебија Заду, Саједа Барјија, Амира Хасана Фахахија, Абделхамида Минушера, Мансура Асхарија, Ахмада Резу Дарјанија, Ферaјдуна Абасија и Алија Катримија.

Врховни верски лидер, ајатолах Али Хамнеи избегао је за сада судбину команданата Револуционарне гарде и атомских физичара само зато јер се за његов случај заузео лично амерички председник Доналд Трамп. 

Иранска бомба

Имена још петорице убијених иранских научника још нису објављена, али израелски извори тврде да се међу њима налазе и особе кључне за везу са украјинским научницима, који су, наводно, омогућили да Иран још 2003. године у оквиру Пројекта „Амад“ изведе „хладну пробу“, односно детонацију бомбе чије је језгро чинио природни, а не обогаћени уранијум, на шта су израелске власти објавиле да по сваку цену немају намеру да дозволе да се режим у Техерану дочепа атомске бомбе.

Остало је, међутим, нејасно да ли је Иран наставио овакве нуклеарне пробе и после 2003. године, када је програм усмерен ка стварању атомског оружја званично обустављен.

Иранске власти, још од времена председника Махмуда Ахмединежада пре две деценије, тврде да је нуклеарни програм намењен искључиво цивилној употреби, те да Техеран нема намеру да створи атомско оружје.

Истраживачки центар „Мариван“, где су атомске пробе наводно обављене, био је ван домашаја међународних инспекција до 2020. године. Осим „Маривана“, Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) тражила је приступ објектима у Лависан Шијану, Варамину и Туркуз Абаду, сматрајући да ове четири локације представљају мрежу тајног иранског нуклеарног пројекта на којима се налази део „непријављеног нуклеарног материјала“.

ИАЕА је, у посебном извештају, објавила и да је Иран у стању да обогати уранијум готово до нивоа потребног за нуклеарно оружје, те да је гро уранијума у Исламској републици обогаћен знатно изнад 3,67 одсто, колико је договорено данас мртвим нуклеарним споразумом из 2015. године. 

Мете у Ирану

Од 2007. до 2020. ликвидирано је у атентатима најмање седам иранских научника повезаних са иранским нуклеараним програмом. „Очекивани животни век иранских нуклеарних физичара није мој проблем“, изјавио је пре десет година, шеф израелског генералштаба и министар одбране Моше „Буги“ Јалон, одговарајући на питање новинара Шпигла да ли је његова земља умешана у серију убистава научника у Ирану. Израел по сваку цену неће дозволити да Иран направи атомску бомбу и има право да се брани, понављају последње две деценије израелски званичници.

Од 2003, с оптужбама да Техеран развија нуклеарни програм не у циљу производње нуклеарне енергије како ирански званичници тврде, већ с намером да начини атомску бомбу, две америчке републиканске администрације, Бушова и Трампова, у неколико наврата су најављивале одлучни ударац на Иран, призивајући уз то и одмазду за понижење које су власти у Техерану приредиле Америци током талачке кризе 1979. године.

Још у време мандата Џорџа Буша Млађег, планери Пентагона су исцртали на мапи Ирана потенцијалних 1.100 мета, спремајући се за неизбежан, како се тада чинило, рат са Ираном. Међу потенцијалним метама биле су листом све иранске научне институције и нуклеарни центри, укључујући Ерак, Бушaхр, Дарховин, Фордо, Натанз и Исхафан, али и стотине положаја и објеката повезаних с иранском Револуционарном гардом. Мапу су, на притисак неоконзервативаца, начинили планери Пентагона, а њих је пратио и једнако амбициозан пројекат унутрашње промене власти у Ирану, чије су архитекте били Доналд Рамсфелд, Дик Чејни, Џон Болтон, Њут Гринич и Руди Ђулијани.

Упркос бомбастичним најавама, напад на Иран је тада изостао, а уместо њега покренута је другачија акција обуздавања иранског нуклеарног програма – убијање научника. Акције израелских тајних агената одвијале су се по сценаријима налик онима из филмова Играј своју игру с Џорџом Клунијем и Шакал с Брусом Вилисом.

Смрт научника у Техерану

Серија убистава почела је 15. јануара 2007. године, када је у прилично магловитом сплету околности страдао Ардешир Хосеинпур, један од оснивача Центра за нуклеарну технологију у Исфахану.

Након његове смрти, власти у Техерану су најпре саопштиле да су Хосеинпур и још неколико научника умрли од последица тровања гасом, али је обавештајна компанија Стратфор убрзо објавила да их је убио Мосад. Сестра иранског научника Махмубе Хосеинпур је из Турске, где је побегла, касније рекла да је њен брат радио на развоју атомске бомбе, и то, како је рекла, „12 пута снажније од оне која је бачена на Хирошиму“. Према њеној верзији догађаја, развој иранског нуклеарног програма су надгледали стручњаци из Северне Кореје и неименовани руски физичари, али је њен брат одбио да даље учествује у пројекту, због чега су га припадници иранске Револуционарне гарде убили.

Три године касније, јануара 2010. убијен је Масуд Али Мохамади, кога су обавештајци описивали као једног од најталентованијих иранских научника. Убијен је испред своје куће у Техерану док је улазио у аутомобил, тако што је активирана бомба постављена на мотоциклу паркираном у непосредној близини.

Иран је за ово убиство најпре окривио Америку и Израел, али је нешто касније на списак потенцијалних криваца додао и неименовану „издајничку група коју чине Иранци у егзилу“. Иако она није експлицитно именована, на листу сумњиваца уврштена је организација „Мoђахедин-е Калк“, некадашњи врх копља Исламске револуције, чији су припадници после серије волшебних преокрета некако завршили у Албанији. Иран је потом похапсио десетак особа с оптужбом да су за рачун Мосада учествовали у овом убиству, а један од њих, Мађид Ђамали Фаши, осуђен је на смрт и погубљен.

Крајем новембра 2010. године страдао је Мађид Шахријари, још један од важних научника укључених у ирански нуклеарни програм. Њему су неидентификовани нападачи на аутомобил закачили бомбу у чијој је експлозији страдао.

Истог дана тешко је рањен и Ферaјдун Абаси Давани, у готово идентичном бомбашком нападу. Давани се, иначе, од 2007. године налазио на црној листи Уједињених нација због учешћа у иранском нуклеарном програму и развоју балистичких пројектила. За ова два напада тадашњи ирански министар унутрашњих послова Мoстафа Мохамад Нађар оптужио је Израел и америчку Централну обавештајну агенцију.

Абаси је један од четрнаесторице научника убијених 13. јуна 2025.

Крајем јула 2011. године убијен је тридесетпетогодишњи Дарjуш Резаинеђад, експерт за високонапонске прекидаче који су кључни делови нуклеарних бојевих глава.

У њега су наоружани нападачи на моторциклима испалили пет метака, када се са супругом враћао из вртића из кога су покупили ћерку; њих две су у овом нападу и рањене. Власти у Техерану су за смрт научника оптужиле Мосад.

Следећа жртва био је Мoстафа Ахмади Рошан. Јануара 2012. убијен је пошто је активирана бомба постављена испод његовог аутомобила. У експлозији је рањен и његов возач.

У полицијској акцији која је уследила ухапшено је двадесетак особа, с оптужбом за сарадњу са Американцима, Мосадом и британском службом MI6. 

За разлику од Бушове републиканске администрације, Барак Обама, који на власт долази крајем 2012, одлучио се за мање насилан приступ Ирану, полажући наде да ће кроз преговоре ограничити његов нуклеарни програм.

Серија атентата на иранске научнике тада је прекинута, да би 2015. био потписан и нуклеарни споразум с Ираном, чиме је рат, бар на неко време, скинут са дневног реда. Неколико година касније, Доналд Трамп је овај споразум с Ираном раскинуо.

Томе је претходила спектакуларна акција израелских обавештајаца. 

Мосадових 11

Наиме, крајем јануара 2018. године агенти Мосада упали су у једно тајно стовариште у Техерану, где су иранске власти у тридесетак сефова сакриле више од пола тоне документације везане за „преосетљиве“ детаље нуклеарног програма, укључујући дизајн бојевих глава, планове за њихову производњу и места на којима би такво оружје могло бити испробано. Иранци су документацију у ову халу пребацивали скоро година дана – тајно, како су веровали – не знајући да сваки њихов корак снимају агенти израелске обавештајне службе.

Уљуљкани проценама да је документација ваљано скривена, Иранци су неколико месеци пре упада укинули ноћне чуваре, па је тајне нуклеарног програма од Израелаца делило свега неколико препрека – аларми и тешки челични сефови у чију су се непробојност поуздавале власти у Техерану.

Али 31. јануара, тачно у 22:30, двадесетак маскираних особа онеспособило је аларме и упало у стовариште смештено међу хангарима десетина трговачких компанија. Релативно брзо су провалили блиндирана врата и бренерима способним да достигну температуру од око 3.600 степени целзијуса отворили 32 челична сефа, затим натоварили око пола тоне докумената и 163 диска с подацима, и шест и по сати касније нестали у непознатом правцу.

Чувари који су ујутру стигли на посао, могли су само да беспомоћно констатују да су врата и сефови проваљени, огласе узбуну и на ноге дигну десетак хиљада полицајаца, војника и обавештајаца, који су наредних неколико дана без успеха покушавали да уђу у траг провалницима.

Већина украдених докумената, тврдили су Израелци, представљала је доказ да је Техеран, упркос тврдњама да је нуклеарни програм намењен искључиво производњи енергије, паралелно и систематски настојао да прикупи све елементе потребне за производњу атомског наоружања. 

Део документације представљен медијима односио се на преписку иранских званичника о неколико кључних питања, пре свега о могућностима да се нуклеарна бојева глава монтира на пројектил „Шахаб 3“, затим на расправу о локацијама где би се могле обављати подземне атомске пробе, те на размену идеја о производњи пет бојевих глава.

Ови документи сматрају се кључним аргументом којим је премијер Израела Бенјамин Нетанјаху успео да наговори Доналда Трампа да САД иступи из иранског нуклеарног споразума. Када је Трамп то и објавио, дошло је до згражавање Русије и западноевропских држава, чије су дипломате уложиле силну енергију не би ли приближили ставове Вашингтона и Техерана.

Независном истрагом, међутим, утврђено је да Иран никада није направио бојеву главу, што различити извори приписују широком спектру фактора – од страха Иранаца да ће њихов покушај бити откривен и могућих последица, до сталних напада на водеће стручњаке укључене у нуклеарни програм.

Испоставило се и да је добар део документације стар најмање 10 до 15 година, односно да потиче још из времена Пројекта „Амад“, који су власти у Техерану обуставиле још 2003. Тел Авив је годинама тврдио да наводно обустављање тог пројекта представља обичну превару, те да је програм прављења атомске бомбе пребачен на други, тајнији ниво, чиме је цео процес додатно утонуо у сиву зону. С друге стране, и Техеран је читаву операцију назвао преваром, смишљеном како би држави ионако осакаћеној санкцијама биле уведене нове казнене мере. Део представљених докумената потписао је физичар Масуд Али Мoхамади, убијен у јануару 2010. године.

Неколико ствари је, ипак, постало јасније: до 2003. године, када је Пројекат „Амад“ обустављен, Иранци су имали озбиљну помоћ Пакистанаца, односно Абдела Кадира Кана, који је у том периоду технологију којом се Исламабад докопао атомске бомбе нудио бројним странама, од Северне Кореје до Либије, Ирака и на концу Ирана. Амерички обавештајци тврдили су да је Техеран имао помоћ стручњака и из још неколико страних држава, признајући да не постоје докази да су они радили према налогу својих влада.

Међу фотографијама украденим из складишта у Техерану налазиле су се и оне које приказују постројења за тестирање високоексплозивних средстава у бази Парчин код Техерана, која је годинама била ван домашаја међународних инспектора јер су иранске власти тврдиле да ова војна база нема никакве везе са нуклеарним програмом. Шеф Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), Јукија Амано је тек 2015. године добио приступ овој бази, али је она до тада била потпуно испражњена, што доказују и сателитски снимци који су претходиле посети. 

Епизода „Шакал“ 

Крајем новембра 2020. године, тадашњи шеф иранског нуклеарног програма Мохсен Фахризаде изашао је из блиндираног аутомобила како би проверио штету која је, како је веровао, настала тако што је његов возач закачио неку џомбу на путу.

Када је изашао из возила, погодило га је пет метака испаљених из митраљеза скривеног у „нисановом“ комбију паркираном неколико десетина метара даље. Након рафала, комби је одлетео у ваздух. Митраљез из кога је пуцано био је даљински управљан. 

Заменик команданта иранске Револуционарне гарде Али Фадави рекао је тада да је на Фахризадеа испаљено укупно 13 метака, од којих је пет погодило иранског физичара пробивши његов панцирни прслук.

Пре Фадавијевог наступа, иранске власти тврдиле су да је убиство извела екипа од 12 оперативаца, укључујући и двојицу снајпериста који су после акције мистериозно нестали. Логистичку подршку, наводно, пружало им је још педесетак агената. У близини места где је Фахризаде убијен пронађени су напуштен „хјундаи“ и четири моторцикла, који су, наводно, припадали атентаторима. Умешаност Израела у овај догађај Њујорк тајмсу су потврдила тројица америчких и западних обавештајаца.

Седморици убијених научника пре неколико дана придодато је њих још четрнаест. Бити атомски физичар у Ирану је најопасније занимање на свету