Сенка Гадафијеве Зелене књиге над Либијом: Све је исто, само њега нема

Врели афрички ветар носио је много пута у претходним годинама нагарављене корице већ прилично заборављене Зелене књиге Моамера ел Гадафија – амбициозно замишљене као супериорни пандан свим осталим светским идеологијама. Пола века од настанка Гадафијевог манифеста и 14 година откако је најзначајнији лидер земље убијен, дубоко подељена Либија још увек покушава да окрене следећу страну историје. Углавном безуспешно.

Описивана као мешавина утопијског социјализма, арапског национализма и револуционарне идеологије, која је била превазиђена већ у тренутку када се 1975. године нашла у књижарама, Гадафијева књига је некако успела да преживи масовна спаљивања на ломачама револуције и остане последњи план за земљу која се од његове смрти распала на две велике и велики број мањих територија, којима владају самозвани генерали, корумпирани политичари или наоружани бандити, како је коме запало.

Некада обавезни део сваке породичне библиотеке у либијским домовима, Зелена књига је нестала са полица, али Гадафијеве речи о колективној богатству, директној демократији и организацији локалних власти и даље одјекују кроз слике бруталне стварности данашње Либије.

 „Колективно богатство“ о коме је Гадафи говорио прешло је у руке моћника који контролишу трговину нафтом, а идеју о уједињењу свих Арапа заменила је запаљива популистичка реторика унутар готово непостојећих институција.

„Истински суверен народ мора да буде наоружан. У противном, моћ остаје у рукама оних који поседују оружје“, наводи се у Зеленој књизи. Иронично, Гадафијева идеја о наоружаном народу заживела је тек у годинама након његове смрти, када су Либијом завладале локалне милиције чији је ауторитет је скоро искључиво заснован на оружју.

„И само постојање парламента, суштински, претпоставља изузимање народа из владавине... Осим Либије, на свету не постоји ниједна демократска држава“, писао је Гадафи у Зеленој књизи. 

Пола века касније, у великој мери испуњено је и његово виђење сувишности парламента, па новом Либијом сада владају привремене скупштине, чији утицај ретко излази изван зидова зграда у којима се седнице одржавају.

Теорија наоружаног народа

Пошто је Зелена књига 1975. објављена, милиони примерака су преплавили Либију. Налазиле су се у канцеларијама, кућама, таксијима, хотелима и школама, које су од ученика тражиле да Гадафије поруке записане у њој наизуст знају.

А онда су 2011. године побуњеници, здушно подржавани од западних и великог броја арапских држава, кивни на све што је имало било какве везе са нетом свргнутим режимом, одлучили да спале све Зелене књиге које су им пале у руке.

Књига зелених корица горела је у малим ватрама у либијским градовима, али и у спектакуларним ломачама на које су бацани десеци хиљада примерака. Некада јединствена држава се затим распала на територије којима управљају локални моћници над којима, по упрошћеним верзијама светских медија, слабу контролу имају две међусобно супротстављене владе, једна „светски призната“ од стране Уједињених нација, са седиштем у Триполију, друга у Тобруку, на истоку земље.

Само накратко после Гадафијевог пада тињала је нада да ће нафтом богата држава безболно прећи у еру стабилности и просперитета, али су вакуум безвлашћа брзо испуниле милиције које наоко представљају отелотворење Гадафијеве идеје о Народним комитетима. С тим што оне своју моћ заснивају искључиво на оружју и сили. 

Данас, на северу Либије, уз медитеранску обалу где живи највећи број њених више од шест милиона становника, готово свако насеље има локалну милицију која господари животом и смрћу. На југу земље, који чини 90 процената ове земље, локалне банде тероришу Туареге, црнопуте Либијце и избеглице из држава подсахарске Африке које пакленим путевима кроз Сахару покушавају да се домогну либијских обала Медитерана и потом некако стигну до Европе. Уз нафту, шверц људи ка Европи је постао једини исплативи бизнис у Либији у последњих 14 година.

Пут ка самоуништењу

Сенка Зелене књиге још увек промиче улицама Триполија, као знак сећања на политичара који је владао Либијом од 1969. до 2011. године и кога је америчка Централна обавештајна агенција својевремено описала као „човека на ивици лудила“.

Упркос наводном лудилу, баснословни приходи од трговине нафтом за време његове владавине преусмеравани су на инфраструктурне пројекте, образовање и здравствену заштиту. Држава је финансирала скоро све сегменте живота и Либија је под Гадафијем постала једна од најбогатијих афричких држава.

С друге стране, политички плурализам у земљи стављен је ван закона, а противници режима су затварани, мучени или су једноставно нестајали, укључујући и радикалне исламисте. Гадафијева подршка разноразним блискоисточним групама, попут Палестинске ослободилачке организације, резултирала је међународним санкцијама.

„Независан човек је слободан да се изражава. Макар се понашао као луд, има право да изрази и ту своју лудост... Када један човек испољава лудост, то не значи да су остали чланови друштва луди“, пише у Гадафијевој књизи.

Зелена књига је преведена на 30 језика и била је предмет најмање 130 научних студија. У међувремену је замењена новим уџбеницима у којима се више не критикују „фашистичка Италија, ционистичка Америка и ђаволски Запад“. Ломачама су измакли само ретки примерци књиге за коју је Гадафи тврдио да ће духовно ослободити Либијце. 

Пред Либијом се данас налази неизвестан пут изградње било каквих институција и праведне расподеле богатства која би, чему се оптимисти надају, овог пута била заснована на владавини права пре него на идеологији.

Годинама, а нарочито од краја 2021, као први корак ка стабилизацији најављивани су слободни избори, и то пошто је 650.000 Либијаца потписало петицију којом се тражи замрзавање активности свих привремених институција и стварање услова за одржавање избора. Њих су протеклих година покушали да издејствују и шефови америчких и турских обавештајних служби, Уједињене нације, као и изасланици египатских власти, али сва настојања да се локални лидери наговоре на било какву сарадњу у том смеру показали су се узалудним.