Рат у Европи и његови актери: О чему преговарају Америка и Русија док разговарају о Украјини

У роману „Шагринска кожа“ Оноре де Балзак писао је о младићу који је, да би се решио беде, одлучио да себи одузме живот. Лутајући улицама Париза, наишао је на антикварницу са необичном робом из свих крајева света. За последњи новчић с ликом Наполеона купио је шагринску кожу (chagrin је на француском нештављена магарећа кожа, али и реч за тугу). Уз магични предмет дошло је и упозорење: сваки пут када власнику испуни жељу, кожа ће се смањити, заједно са његовом животном снагом. Немоћан да обузда сопствене жудње, јунак је непрестано „скраћивао губер“, док га, на крају, то није довело до – смрти у сиромаштву.

За том параболом посегао је руски председник Владимир Путин да опише како, по његовом мишљењу, копни снага политичко-економске елите окупљене у Групи 7 (САД, Британија, Француска, Немачка, Канада, Јапан, Италија). У интервјуу за „Индија тудеј“ 5. децембра је рекао:

„Г7 је и даље важна платформа: они раде, о нечему расправљају, доносе одлуке. Желим им све најбоље, али Русија не тежи да се врати у Г7… Удео Г7 у светској економији из године у годину се смањује – као шагринска кожа.“

Путин се вероватно није случајно сетио шагринске коже баш пред свој одлазак у Њу Делхи, јер је порука на кожи, о испуњењу жеља уз откидање од живота, исписана на санскриту, древном језику Индије.

Посета индијском премијеру Нарендри Модију 4. и 5. децембра истовремено је слала поруку да се Русија стратешки ослања на шири евроазијски поредак, као и када је у августу, убрзо после самита са Трампом на Аљасци, Путин најпре одлетео у кинески Тјeнђин, на самит Шангајске организације за сарадњу, па затим и на војну параду у Пекингу поводом 80. годишњице завршетка Другог светског рата.

Баш као што је и у Индију руски председник отпутовао само два дана пошто је из Москве испратио главног Трамповог „миротворца“, њујоршког бизнисмена Стива Виткофа, и Џареда Кушнера, зета америчког председника. Са Путинове стране стола, током петочасовног састанка, седели су саветник председника Јуриј Ушаков и главни економски емисар Кирил Дмитријев. На столу је био нацрт мировног плана за Украјину.

План у 27 тачака и четири пакета

Американци су у Кремљ донели предлог од 27 тачака и, по речима руског председника, „разбили их у четири пакета и предложили да се о њима разговара, aли суштински, то је и даље оних истих старих 27 тачака“.

После састанка, Путинов помоћник Ушаков новинарима је, уз констатацију да нису дошли до компромиса већ су се задржали на анализи докумената, члан по члан, рекао: „Конкретно смо разговарали о територијалним питањима, без којих се, по нашем мишљењу, ова криза не може решити.“

У каснијем интервјуу за индијску телевизију Путин није откривао кључне детаље поверљивог разговора са Виткофом и Кушнером, али се у одговору на питање који је руски крајњи циљ у Украјини најпре вратио на почетак рата у Донбасу 2014. од када је све до, како каже, „специјалне војне операције“, Запад куповао време да јача украјинску војску, док је Русија осам година преговарала, пре него што је кренула у „заштиту становништва, језика, Цркве и својих интереса на том простору“.

„Или ћемо ми те територије преузети силом, или ће се украјинске трупе на крају повући“, изјавио је руски председник.

„Прерано је рећи шта нам тачно не одговара или око чега бисмо могли да се сложимо, јер би то могло да наруши сам формат рада који председник Трамп покушава да успостави. То је 'шатл дипломатија'. Разговарали су са украјинским представницима, затим са Европљанима, дошли овде, па опет имали састанке са Украјинцима и Европљанима. Мислим да би требало да учествујемо у тим напорима, а не да им правимо препреке“, додао је Путин.

„Спирала мира“ или трка у лавиринту

„Украјина неће одустати од своје територије. Према нашим законима, према међународном праву и према моралном закону, немамо право да било шта поклањамо. Управо за то се боримо“, тако је украјински председник Володомир Зеленски прокоментарисао једно од питања на коме се ових дана ломи мировна понуда Доналда Трампа.

Све то, као и да Кијев неће попустити под притисцима Москве и очекивањима Вашингтона, Зеленски је рекао новинарима 8. децембра на лету од Лондона до Брисела, док је путовао са састанка на састанак – од европске тројке, премијера Британије, Француске и Немачке, до шефа НАТО-а Марка Рутеа и водећих људи Европске уније, Урсуле фон дер Лајен и Антонија Коште.

Састанци Зеленског са Европљанима уследили су после два дана раније завршене рунде преговора на Флориди, на којој је тим Стива Виткофа разговарао са украјинском делегацијом коју је предводио Рустем Умеров. Заменик министра спољних послова Украјине Сергиј Кислица тада је оптимистично оценио: „Можда изгледа као да се вртимо у круг, али вртимо се навише. Назовимо то спиралом мира.“

Коначно, Кијев је преломио да Вашингтону испостави, за украјинску страну прихватљиву, мировну понуду у 20 тачака, па је све наново заличило на трку у лавиринту.

Ако Украјина не одустаје од Донбаса, а Русија не иде испод својих црвених линија, међу којима су територије кључно питање, да ли мировна иницијатива америчког председника Доналда Трампа пада у воду после шест рунди преговора у протекле две недеље? Речима Доналда Трампа Јуниора, изговорених недавно на Форуму у Дохи, могуће је да се амерички председник једноставно удаљи од Украјине и посвети Латинској Америци и супарништву са Кином.

Трампова доктрина

Бела кућа је 5. децембра објавила нову Националну безбедносну стратегију, документ који даје оквир спољне политике актуелне администрације. Трамп га је дефинисао као сопствени додатак Монроовој доктрини из 19. века, по угледу на председника Теодора Рузвелта, који је исто учинио почетком 20. века.

Трампови претходници дефинисали су да је мешање Европе у послове на Западној хемисфери неприхватљиво, а да, са друге стране, Америка с правом обликује политику Латинске Америке, свог „задњег дворишта“. Трамп је, наравно, посвећен супарништву са Кином, у ком Америка стоји уз Тајван не више због одбране демократских вредности, већ сада нескривено због интереса оличених у полупроводницима и несметаном протоку робе у Јужном кинеском мору.

Чини се да Трампов фокус на Западној хемисфери дели логику сфера утицаја са руском политиком „блиског суседства“, према којој Москва има посебна права и безбедносне интересе у постсовјетском простору: велике силе у свом географском окружењу не трпе „туђе заставе“. Док Вашингтон у новој Стратегији националне безбедности отворено каже да Западна хемисфера мора да остане простор у којем Америка има преимућство и право вета на присуство ривала (посебно не толерише кинеску контролу над стратешким ресурсима), Москва слично говори о Украјини, Белорусији и Кавказу, као о зони својих виталних интереса.

У коментару који је пренео руски „Комерсант“ Максим Суцков, директор Института за међународне студије при МГИМО универзитету у Москви, након што нотира да је текст нове америчке Националне стратегије стилом ближи Трамповом митингу у Охају него класичном државном документу, пише да амерички председник улогу САД-а у свету своди на два принципа – прихватљиво је све што служи суштинским америчким интересима, а ако баш и не служи, други принцип је – може ли од тога да се заради, па ако нема ни профита, одлази на „ђубриште историје“.

Сучков је тексту дао наслов „Трампова Америка је љута и сабрана“, парафразирајући писмо које је министар спољних послова царске Русије Александар Горчаков, после пораза Русије у Кримском рату 1856, послао у европске престонице: „Русија се не љути, Русија се сабира“, којим је најавио период руског повлачења и концентрације на сопствене интересе.

На ту формулу је више пута подсећао и Сергеј Лавров када је описивао спољну политику под Путином, а Сучков је сада пребацује на Вашингтон, сугеришући да Трампова Америка више не глуми чувара поретка, већ да се сабира око „голих“ интереса.

Избори и корупција

„Фајненшел тајмс“ je 9. децембра објавио да су Трампови изасланици дали Зеленском „неколико дана“ да одговори на предложени мировни споразум, а Трамп је изјавио да би украјински председник требало да се „сабере и прихвати ствари“, и позвао га да организује изборе у Украјини.

Амерички мировни план за Украјину, иначе, предвиђа да се председнички и парламентарни избори у Украјини одрже у року од сто дана од потписивања споразума. Володимиру Зеленском је петогодишњи мандат истекао 2024, као и Врховној ради, такође изабраној 2019, али су избори, како украјински Устав налаже, одложени због ратног стања. 

Владимир Путин већ две године говори да „кијевски режим“ нема легитимитет, што тврде и МАГА републиканци у Вашингтону. А Зеленски ових дана поручује да је спреман на изборе, али уз услов да му Доналд Трамп помогне да обезбеди да Украјинци не гласају „под дроновима и ракетама“.

Усред рата и препуцавања о условима мира, у Кијеву откуцава и друга темпирана бомба – корупција, која је већ коштала функције бар два министра. Истрага у државној компанији „Енергоатом“, у оквиру „Операције Мида“, сугерише да су приватни извођачи плаћали 10-15 одсто „провизије“ на велике уговоре, а кроз систем је, према истражитељима, опрано око 100 милиона долара.

Ток истраге довео је до претреса стана Андрија Јермака, „неизабраног потпредседника“ Украјине, шефа председничке администрације и главног човека за преговоре са Американцима и Русима, који је под притиском истраге и протеста поднео оставку на све функције, па и „главног преговарача“, где га је заменио Рустам Умеров. Због афере у енергетици и осећаја да „ратни милиони“ цуре кроз провизије, демонстранти су поново пунили Мајдан. 

Све скупља цена мира за Украјину

„Проблем са овим, као и са свим другим мировним плановима последњих година, није у добрим или лошим условима, већ у томе што ће следећи план бити гори“, писао је на свом Фејсбук налогу Николај Капитоњенко, професор међународних односа из Кијева и редовни саговорник РТС-а током извештавања из ратне Украјине претходне три године, када је 21. новембра тек објављен мировни план за Украјину, представљен као понуда америчког председника Доналда Трампа.

„Са истом дилемом се суочавају исти људи изнова, и сваки пут је решавају на исти начин. Политичарима је тешко да поступају другачије: најчешће постају таоци сопствене прошле реторике или донетих одлука. Могао бих готово да саосећам са њима, али у овој земљи има превише људи којима је емпатија потребнија него гомили демагога који прецењују сопствено знање, вештине и снагу“, додао је Капитоњенко.

Тада тек објављени нацрт у 28 тачака, већ на први поглед подсећао је на детаље о којима се говорило после августовског самита Трампа и Путина на Аљасци, који су касније названи „платформа из Енкориџа“: Украјина би се одрекла целог Донбаса, и чврстих упоришта око Славјанска и Краматорска које Руси још не успевају да освоје; трајно би одустала од уласка у НАТО и ограничила број војника; безбедност би јој била гарантована по узору на члан 5 НАТО споразума што би, по угледу на Појас Газе, надгледао Савет за мир, са Трампом на челу; Русија би, уз територије, добила постепено укидање санкција и повратак у глобалну економију… 

Укратко, нити би се Украјина вратила на границе из 1991, нити би Русија остварила све циљеве с почетка рата.

Година пропуштених шанси

Када је у Кијев, три месеца пред четврту годишњицу почетка рата, под сталним ваздушним ударима ноћу и са свега пет сати струје на дан, стигла поменута америчко-руска мировна понуда, Капитоњенко је писао и о 2019. као години пропуштених шанси: „Било је то време у којем је цена мира за Украјину изгледала сасвим другачије и када су верници у НАТО морали да поставе питање шта би било када би Украјина из Устава избрисала неизбежност евроатлантског курса.“

По чему се та 2019. разликовала од претходних пет ратних година у Украјини? У Донбасу су и тада гинуле хиљаде људи, са артиљеријом у рововима дуж 400 километара дуге линије фронта, Крим је већ пет година био у саставу Русије. Председник Петро Порошенко завршавао је петогодишњи мандат, освојен у мају 2014. на револуционарном таласу Евромајдана, када је протестима на главном тргу у Кијеву, уз бројне жртве и хаос на улицама, из земље најурен проруски председник Виктор Јанукович, после чега су уследиле руска анексија Крима и рат у Донбасу.

Порошенко је земљу повео „евроатлантским курсом“, па је пред силазак са власти 2019. НАТО аспирације уписао у Устав. Изнутра је Порошенко, уз помоћ савезника са Запада, јачао војску, помогао аутокефалност Православне цркве Украјине, као идентитетски отклон од руског утицаја оличеног у Цркви под окриљем Московске патријаршије; увео је законе који у школама, институцијама и уопште у јавној сфери признају једино украјински језик; Кијев је у Донбасу водио антитерористичку операцију, а Москва је слала оружје и добровољце у самопроглашене републике Доњецка и Луганска. Са тог простора се милион и по људи раселило у друге делове земље и у пограничне делове Русије.

Председнички избори

Те 2019. већини Украјинаца ипак је важније било чишћење државе од корупције него идентитетска политика, од које се не живи од првог до првог у месецу. На председничким изборима Украјинци су гласали за Володимира Зеленског, комичара који је у серији „Слуга народа“ глумио обичног човека „случајно изабраног“ за председника, а у кампањи је обећавао да ће корупцију напасти у стварном животу. У другом кругу освојио је више од 70 одсто гласова, а његова странка, названа „Слуга народа“ по серији, освојила је самосталну већину у Врховној ради.

Имао је довољно политичке снаге да може да преиспита комплетно наслеђе претходника Порошенка. Уместо тога, само је евроатлантски курс остао нетакнут. „Нормандијски формат“, који је поново изнедрио изневерене Минске споразуме из 2014. и 2015. који је требало да окончају грађански рат на истоку Украјине, те 2019. на кратко је оживео у Паризу, где су се први и за сада једини пут састали Володимир Зеленски и Владимир Путин.

Зашто је, по мишљењу професора Капитоњенка, 2019. година пропуштених шанси? „Одговор је у овом или оном облику гласио да бисмо тада (у случају брисања уставног амандмана о евроатлантском курсу, прим.нов) имали 'недоследну' спољну политику, што је наводно штетно. Данас разговор о штети, и о томе шта је добро а шта лоше, изгледа потпуно другачије, као и недоследност спољне политике. Заправо, чини ми се да би тешко личности попут Ришељеа, Талерана или Бизмарка сматрале доследност и предвидљивост спољне политике неком посебном врлином. Али, добро, нека је и тако. За шест година је бар постало мање-више јасно колико је Запад заиста спреман да плати нашу 'доследност'“, сматра он.

Капитоњенкова горчина долази из искуства човека који се сећа претходно изневерених безбедносних гаранција и јалових мировних преговора, почев од Будимпештанског меморандума из 1994, када је Украјина одустала од трећег највећег нуклеарног арсенала на свету у замену за безбедносне гаранције Русије, САД и Британије, преко каснијих руско-украјинских споразума о Црноморској флоти, дугова за гас крајем деведесетих и тзв. „гасних ратова“ раних двехиљадитих.

Од почетка рата у Донбасу 2014, свака нова рунда преговора у Нормандијском формату губила је дах брже него што се потроши артиљеријска муниција на линији фронта. Украјина, растрзана између „прозападних“ и „проруских“ елита, доживљавана и као тампон-зона између геополитичких тектонских плоча, тонула је у таласе сиромаштва и корупције, наслагане деценијама.

Последњи састанци у нормандијском формату на нивоу делегата, после девет сати разговора, закључени су без резултата две недеље пре него што је Русија 24. фебруара 2022. кренула на Украјину са севера, југа и истока. Већ у првим данима рата делегације Русије и Украјине су се састајале, додуше на техничком нивоу, у резиденцијама председника Александра Лукашенка у Белорусији.

Непотписана Декларација из Истанбула

У пролеће 2022. године преговори су се преселили у Турску. Док је свет још бројао ратне дане, трљајући очи од чуда што се у Европи опет ратује, Русија и Украјина су се, парадоксално, нашле најближе мировном споразуму.

Руски званичници сматрају да су ти преговори пропали због директног наређења са Запада, када је тадашњи британски премијер Борис Џонсон дошао у Кијев и охрабрио Зеленског да, уз широку помоћ, може до победе. Украјинци су говорили да се повлаче из преговора на првом месту због мањкавости безбедносних гаранција, које су управо током истанбулских рунди дефинисали као дугорочни аранжман. Анализа објављена у „Форин аферсу“ реконструисала је тај процес.

У Декларацији из Истанбула, Украјина се обавезала да би прихватила статус неутралне, ненуклеарне државе, без уласка у војне савезе, без страних база и трупа на својој територији. Заузврат, био је предвиђен систем мултилатералних безбедносних гаранција, иза којих би стајало пет сталних чланица Савета безбедности УН, укључујући Русију, плус неколико кључних европских и регионалних актера, који би у случају нове агресије реаговали конкретним корацима, попут испоруке наоружања, забраном летова, па чак и директном војном интервенцијом гарантора. Питање Крима би се решавало за 15 година, а судбина осталих територија под руском контролом остала би отворена до поновног сусрета Зеленског и Путина. Русија се у нацрту обавезала да „олакша“ пут Украјине ка чланству у ЕУ.

Међутим, убрзо су се појавиле пукотине. У каснијим верзијама Москва је тражила да интервенција гарантора буде могућа само ако све државе постигну консензус, чиме би, како су тумачили Кијев и украјински савезници, добила право вета на сопствену будућу агресију. Уз додатке о забрани пропагирања „фашизма, нацизма и агресивног национализма“, које је украјинска страна наводила као повод за одбијање даљих преговора.

„Форин аферс“ је писао да су и западни савезници били хладни према идеји гаранција које би могле да их доведу до директног сукоба са Русијом. Истовремено, тадашње руско повлачење са делова фронта, украјински војни успеси и обећања масивнијег прилива оружја са Запада, уливали су Кијеву нову наду да може добити више на бојном пољу него за преговарачким столом.

До маја 2022, после суморних вести о злочинима у Бучи и Ирпињу, кључни људи у Украјини су говорили да споразум са Русијом није могућ, једино је пожељна руска капитулација.

Од Дана достојанства до Дана захвалности

Било је у мају ове године састанака представника Русије, Украјине, Америке и Турске у Истанбулу, али на „на ниском нивоу“ и без великих одлука, мада је разговора заинтересованих страна ван ока јавности сигурно било и после тога. Онда су, према писању „Аксиоса“, на састанку 18. новембра ове године потпредседник САД-а Џ. Д. Венс и државни секретар Марко Рубио сигнализирали председнику Трампу да је ветар повољан да се покрене нови талас преговора.

Све је остало на шпекулацијама до 21. новембра, датума који се у Украјини обележава као Дан достојанства и слободе, у сећање на две побуне без којих савремена украјинска политика не може да се разуме. Прво, на Наранџасту револуцију 2004, када су грађани, уверени у изборну крађу, недељама пунили кијевски Мајдан, изборили поништавање другог круга избора и коначну победу проевропског кандидата Виктора Јушченка.

Друго, на Евромајдан девет година касније, када је протестима на главном Тргу у Кијеву, уз бројне жртве и хаос на улицама, из земље најурен проруски председник Виктор Јанукович, после чега су уследиле руска анексија Крима и рат у Донбасу.

Истовремено, свет је слушао и снимак пресретнутог телефонског разговора у којем помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд, фрустрирана недовољно оштрим европским приступом украјинској кризи, практично псује Европску унију („Fuck the EU“) – реченица која је остала као подсетник ко заправо вуче конце.

Баш на украјински Дан достојанства и слободе, у четвртој години рата, Трамп је Кијеву дао рок да прихвати мировни план до америчког Дана захвалности, 27. новембра, уз јасно упозорење да ће, у супротном, остати без америчке подршке. И Москва и Брисел су у први мах оценили план као добру основу за преговоре.

Дрон дипломатија Денијела Дрискола

После неколико дана буре у медијима, у Кијеву је јавно наступио амерички војни ауторитет. Предлог у 28 тачака у Украјину је донео Денијел Дрискол, амерички секретар за војску, заљубљеник у најмодерније наоружање, због чега је добио надимак „господин дрон“. Новинари су Дрискола, од слетања у ратни Кијев, прозвали Трамповим „изненадним изаслаником“. Актуелни, генерал Кит Келог, на тој функцији ће бити још само месец-два, до почетка 2026. Келог је у двојцу са Трамповим главним миротворцем Стивом Виткофом важио за „доброг полицајца“.

Сложена ситуација, представљана и као последња шанса за мир, налагала је да та улога буде поверена Дрисколу, колеги са Јејла америчког потпредседника Џ. Д. Венса који је, као и Венс, био у рату у Ираку. „Фајненшел тајмсу“ је детаље са напетог састанка пренео неко од присутних западних званичника. По описима, све је подсећало на разговор Трампа и Венса са Зеленским у Овалном кабинету Беле куће крајем фебруара ове године, када су украјинског председника први и други човек Америке наизменично оптуживали за незахвалност, неуспех и немоћ.

Девет месеци касније, Ден Дрискол је иза затворених врата Зеленском, наводно уз псовку, рекао: „Морамо ово да окончамо“.

„Састанак из ноћне море“, тако је британски „Гардијан“ оценио „процуреле“ разговоре.

Суштински, оно што је Дрискол у Кијеву ставио на сто у медијима се већ увелико анализирало. Свих 28 тачака на „Иксу“ је већ био објавио Олексиј Гончаренко, украјински посланик опозиционе Европске солидарности, партије некадашњег председника Петра Порошенка.

Зеленски се огласио дилемом: „Украјина је пред тешким избором између достојанства и губитка кључног партнера, без ког следи најтежа зима.“

Гаранције из Мајамија на платформи из Енкориџа

План у 28 тачака је покушај да се на папир стави и тренутни мир и безбедносни и политички поредак после рата. У Мајамију, на Трамповој Флориди, крајем октобра су га са америчке стране састављали Стив Виткоф и Трампов зет Џаред Кушнер, а са руске Кирил Дмитријев. Сви са педигреом по Трамповом укусу – без класичне дипломатске биографије, али са смислом за склапање бизнис-дилова.

Кирил Дмитријев је рођен у Кијеву 1975, школовао се у Америци (Станфорд, Харвард), а каријерно је везан и за Америку и за Русију (радио је у Мекинзију и Голдман Саксу, пре него што се вратио у Москву). Од 2011. је шеф Руског фонда директних инвестиција од најмање 10 милијарди долара, преко којег се повезивао са заливским монархијама, Кином и другим партнерима.

Од почетка рата у Украјини 2022. и он и Фонд су под америчким санкцијама. Путин га је 2025. и формално поставио за специјалног изасланика за страна улагања и економску сарадњу. Укратко, човек у Путиновом најужем кругу. Ожењен је Наталијом Поповом, блиском пријатељицом и сарадницом млађе Путинове ћерке Катерине Тихонове. Још у првом Трамповом мандату имао је контакте са људима најближим америчком председнику, попут Џареда Кушнера.

Пре састанака на Флориди, Дмитријев је у интервјуу за Телевизију Фокс дефинисао кључне тачке преговора – територије, неширење НАТО-а, али и безбедносне гаранције.

Ремонт у Женеви

Британски, француски и немачки представници су 23. новембра у Женеви разговарали о предлозима са америчким државним секретаром Марком Рубиом. После Кијева, у Женеву је дошао и „изненадни изасланик“ Ден Дрискол. Украјинску страну представљао је Андриј Јермак, тада још увек на месту шефа кабинета Зеленског, главни украјински делегат у преговорима са Русијом још од Нормандијског формата 2014.

Док је састанак трајао, Доналд Трамп се на друштвених мрежама оглашавао о украјинској незахвалности: „Или ће план прихватити или ће се борити до краја снагом свог малог срца.“ Када се састанак завршио, Марко Рубио је говорио о видним помацима и никад садржајнијим разговорима.

Од вечерњег састанка до следећег дана, амерички мировни план, коригован европским и украјинским захтевима, сведен је на 19 тачака. Избрисани и преформулисани редови крију главне разлике између првобитне руско-америчке верзије и онога што је Кијев прихватио и пре него што је истекао рок, на амерички Дан захвалности, наводно већ на састанку у Женеви – нема одустајања ни од територија ни од чланства у НАТО-у, са корекцијама по питању безбедносних гаранција, тако да Бела кућа не буде једина која може да укључи прекидач украјинске безбедности.

Укратко, Трампов план је у Женеви ремонтован на меру кључних европских актера, оличених у европској тројци Немачка-Француска-Велика Британија. Или, речима председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, ЕУ мора имати „централну улогу“ у обезбеђивању мира у Украјини, јер само то гарантује „праведан и трајан мир и суверенитет Украјине“.

Руски званичници говоре и пишу о „европској саботажи америчког мировног плана“. A сага о преговорима се наставља.