Разочарани Трамп и амерички савезници у конфузији: Како Европа да спречи распад НАТО-а

Чак и када није присутан, он остаје у центру пажње. Штавише, чак и када објави неку одлуку, већина није сигурна шта ће их заправо дочекати. И да ли ће убрзо уследити поновни преокрет. Управо у таквом облаку конфузије око објаве америчког председника Доналда Трампа одржан је прошле недеље у Шведској састанак министара спољних послова држава чланица НАТО-а.

Након што је претходних недеља Трамп најавио кажњавање Немачке повлачењем 5.000 америчких војника из Немачке, а шеф Пентагонa Пит Хегсет објавио заустављање распоређивања борбене бригаде од 4.000 војника у Пољској, састанак у Хелсингборгу је више могао да се опише као дипломатско комешање него као уобичајени припремни самит за годишњи самит Северноатлантске алијансе, који се ове године одржава почетком јула у Анкари. Својеврсну дипломатску кошницу је пресекла Трампова објава на друштвеним мрежама у којој је напрасно најавио распоређивање 5.000 америчких војника у Пољској након „успешног избора садашњег председника Пољске, Карола Навроцког“.

Иако је Навроцки изабран још у јуну прошле године, Трамп је очигледно желео да савезницима у НАТО-у да до знања да увек подржава њему идеолошки и политички блиске политичаре у Европи. Одлука је била изненађење, како за европске савезника забринуте да се САД у потпуности повлаче из Европе, тако и за Пентагон који није био упознат са одлуком. Упркос томe што јачање америчких трупа на источном крилу НАТО-а заправо из перспективе Вашингтона и те како има стратешко оправдање у контексту својеврсног другог Хладног рата између САД и двојца Кина-Русија, многи у Европи су ову одлуку приписали непредвидљивом Трамповом карактеру. А управо то минулих годину и по дана мучи европске лидере, који непрестано изнова бивају стављени у расцеп између вазалног односа према Америци, борбе да спрече распад НАТО-а, покушаја да постепено преузму одговорност за сопствену одбрану, али и да истовремену не наљуте станара Беле куће.

Како избећи обрачун у Анкари

И док су се пољски министар спољних послова Радослав Сикорски и његове балтичке колеге захваљивали Трампу због јачања источног крила алијансе, остали европски савезници били су далеко скептичнији, не кријући да су поприлично збуњени.

„Заиста је збуњујуће. И није увек лако снаћи се у томе“, рекла је Марија Малмер Стенергард, министарка спољних послова Шведске, док се њен норвешки колега Еспен Барт Еиде са још неколико европских колега залагао за постепени прелазак на колективну одбрану коју ће све више да воде Европљани: „Важно је да се то дешава на структуриран начин како би Европа могла да се ојача када САД смање своје присуство.“

Заправо је конфузија око тога да ли ће Америка заиста послати тенковску бригаду у Пољску владала и након Трампове објаве, будући да је генерални секретар НАТО-а Марк Руте признао да „војни команданти разрађују све детаље“, док је амерички државни секретар Марко Рубио и даље бранио смањење броја америчких трупа стационираних у Европи.

„Мислим да је у алијанси добро схваћено да ће присуство америчких трупа у Европи бити прилагођено“, рекао је Рубио, истичући да неке земље „неће бити тиме одушевљене“ али и да та мера није казнена због „неких трења која смо имали последњих месеци“.

А „трења“ је било напретек. Након Педра Санчеза, Емануела Макрона и Ђорђе Мелони, немачки канцелар Фридрих Мерц је постао последњи лидер ЕУ који је изгубио Трампову наклоност, притом јавно изврнут руглу и кажњен повлачењем 5.000 америчких војника из Немачке. Лидери Шпаније, Француске и Италије су наљутили Трампа због одбијања да дозволе америчкој војсци да користи базе на територијама њихових земаља за бомбардовање Ирана. Мерц je, пак, пао у Трамповим очима због „гафа“, када је изјавио да „иранско руководство, посебно такозвана Револуционарна гарда“ у актуелном сукобу „понижава“ САД, те да изгледа да Вашингтон нема јасну стратегију како да изађу из овог рата.

И док је постало очигледно да је пао у воду протеклих годину и по дана примењиван Мерцов рецепт да повлађивањем и ласкањем остане у добрим односима са импулсивним станаром Беле куће, повлачење америчких војника у наредним месецима је у појединим анализама схваћено као драматичан потез, који угрожава послератну немачку и европску безбедносну архитектуру. Трaмпове претње да је то само почетак и да ће скроз да повуче америчку војску из Немачке само су подигли страховања појединих медија и политичара, а ова нова криза у трансатлантским односима је довела Европу у шизофрену ситуацију да расправе о европској безбедности иду од директног или посредног заговарања вазалне покорности Америци, до тога да се предвиђа распад НАТО-а и почетак борбе за стратешку аутономију Европе.

У сваком случају, послератна европска безбедносна архитектура заснована на НАТО-у и америчком војном присуству у Европи све више бива уздрмана и склона паду. Па је тако и састанак шефова дипломатија НАТО-а у Шведској одисао том атмосфером, али и настојањем европских савезника да изгладе неслагања са Трамповом администрацијом како би избегли да предстојећи самит у турској престоници претворе у обрачун. Њихов циљ је био да Рубију пруже довољно аргумената да убеди свог шефа у напоре Европе да преузме већи део колективне одбране и да подржи наставак пловидбе у Ормуском мореузу.

Осим тога, европски министри су настојали да покажу доказе у погледу потрошње на одбрану, те да су испунили обећања дата Трампу на прошлогодишњем самиту у Хагу.

„Европа већ ради више. Већ смо видели повећање одбрамбених инвестиција од 20 одсто ове и прошле године“, рекла је британска министарка спољних послова Ивет Купер, док је Рубио као неки школски учитељ поручио колегама да „постоје неке земље које су удвостручиле своје одбрамбене издатке у последњих неколико година, али постоје и друге које и даље заостају“.

Како се приближава самит у Анкари, очекује се да ће чланице НАТО-а такође објавити велике куповине оружја, посебно од САД, у настојању да се додворе Белој кући, премда се и америчка одбрамбена индустрија, попут свог европског ривала, бори да повећа производњу како би задовољила растућу потражњу.

Америчко блефирање

То што је Трамп од почетка свог другог мандата свако мало доводио у питање своју посвећеност НАТО-у и његовој клаузули о узајамној одбрани из Члана 5 Вашингтонског споразума, довело је до дуго очекиваног повећања европских издатака за одбрану. Својатањем Гренланда само је одржавао страхове европских лидера да би их поново распирио одлуком о смањењу броја трупа и отказујући испоруке крстарећих ракета европским државама.

Иако је дугогодишње савезнике у НАТО-у називао „кукавицама“ због недостатка подршке његовом рату против Ирана, Трампов бес се распламсао када су се Француска, Шпанија и Италија отворено супротставиле америчко-израелским војним операцијама одбивши да пруже логистичку подршку америчком бомбардовању Ирана, али и америчком трансферу наоружања и муниције Израелу.

Чак је и државни секретар Рубио, који је годинама као сенатор био један од најјачих заговорника НАТО-а, у разговору за ТВ Фокс њуз отворено истакао да ћe алијанса „морати да буде преиспитана“, иако је признао да је она деценијама Американцима „омогућила да имамо војне базе у Европи које су нам омогућиле да пројектујемо моћ у различите делове света када је наша национална безбедност била угрожена“.

„Ако смо сада дошли до тачке у којој НАТО алијанса значи да не можемо да користимо те базе, да заправо више не можемо да користимо те базе за одбрану америчких интереса, онда је НАТО једносмерна улица; онда је НАТО једноставно зато што имамо трупе у Европи да бранимо Европу, али када нам је потребна њихова помоћ – не њихова помоћ – не тражимо од њих да изводе ваздушне нападе, када нам је потребно да нам дозволе да користимо њихове војне базе, њихов одговор је не. Зашто смо онда у НАТО-у?“, упитао се Рубио прошлог месеца и додао да Вашингтон мора да постави себи питање „зашто имамо милијарде и милијарде долара, стотине милијарди долара, током година билионе долара, и све ове америчке снаге стациониране у региону“ уколико нам „у време када нам треба неће бити дозвољено да користимо те базе“.

Али, све ове поруке из Вашингтона су очигледно имале и намеру да се међу Европљанима изазове паника, а да Трампова Америка не намерава заиста да из Немачке измести сада свих укупно око 36.400 америчких војника, јер управо они заједно са још толико локално ангажованог особља и распоређеним наоружањем и даље чине кључ за пројектовање глобалне америчке моћи, не само у Европи, већ и на Блиском истоку и Африци.

Иако су некад ваздухопловне базе у Италији и Турској важиле за кључне за америчке мисије на Блиском истоку, заправо сва пројекција америчке моћи на Блиски исток критично зависи од војних инсталација у Немачкој и Великоj Британији: ваздухопловне базе Рамштајн, медицинског центра у Ландштулу и седишта европске и афричке команде америчке војске (ЕUCОМ и АFRICОМ) у Штутгарту, као и британских ваздухопловних база Лејкенхит и Ферфорд.

Ове базе нису првенствено намењене одбрани Немачке или Велике Британије, већ су стратешки, логистички и командни центри који омогућавају пројекцију америчке моћи ван Европе, посебно на Блиском истоку. То важи, не само за борбене и извиђачке авионе, већ и за све операције дроновима. Заправо, да Немачка и Велика Британија нису Вашингтону дале одрешене руке не би ни било америчког бомбардовања Ирана. Чак и сада у време примирја, масовни ваздушни транспорт између САД, британских и немачких база омогућава појачање америчког притиска на Иран и евентуалну обнову напада, и ту повлачење 5.000 војника из Немачке неће направити никакву разлику.

А да су свесни и у Европи да је и Америци потребан НАТО и да су многе претње заправо блеф, сведочи изјава финског председника Александра Стуба, који је недавно у једној дебати отворено рекао да САД не могу себи да приуште да буду ван НАТО-а из најмање два једноставна разлога.

„Први је нуклеарно оружје које Русија има сто километара од границе са Финском на Кољском полуострву у Мурманској области. Они који су у могућности не нужно да контролишу, али да знају шта се дешава на Кољском полуострву, jeсу Финци, Швеђани и Норвежани. Ниједна нуклеарна подморница не може да напусти Кољско полуострвo а да Норвежани не знају то. То нуклеарно оруже није уперено ка Виљнусу, Хелсинкију, Стокхолму или Ослу. Оно је уперено ка Вашингтону, Њујорку, Мајамију и Лос Анђелесу“, истакао је Стуб, додајући да ако сте Американац морате да се запитате да ли треба да сарађујете са Финцима, Швеђанима и Норвежанима у НАТО-у, те да на то питање позитивно одговорите.

Као други разлог, Стуб наводи то да САД, ако желе да пројектују моћ на Блиски исток, то не могу да чине без европских база.

Играње европским страховима

Међутим, да Вашингтон очигледно жели да изазове панику у Европи видело се и из меморандума Пентагона који је процурео у јавност, а у којем су изложене разне опције за одмазду против европских земаља због неучествовања у рату у Ирану, попут избацивање Шпаније из НАТО-а и оспоравање британског суверенитета над Фокландским острвима.

Штавише, Трампова администрација је очигледно нашла погодан тренутак да повлачењем симболичног броја војника заправо уцењује Европу на пољу трговине, јер зна за њен страх да би могла преко ноћи да остане без америчког нуклеарног кишобрана над Европом.

Трамп очигледно очекује понављање прошлогодишњег сценарија у којем се у трговинским преговорима Вашингтона и Брисела, како је неопрезно признала испред Европске комисије главна преговарачица Забине Вејанд, ЕУ предала не из страха од царина, већ из страха од губитка америчког безбедносног кишобрана и америчке подршке Украјини. Ову Немицу је коштало посла у Европској комисији то што се противила томе што је председница ЕК Урсула фон дер Лајен, зарад виших интереса, прихватила по ЕУ неповољан трговински споразум са САД.

Трампови коментари који сугеришу да САД можда неће поштовати своје обавезе према НАТО-у, као и претња брзим повлачење америчких трупа из Европе, непрестано увећавају страх код европских лидера да ли ће имати довољно времена да изграде сопствене снаге и замене виталне америчке „снаге“, као што су обавештајна и надзорна средства.

Парадокса ли, упркос честом покретању теме како је дошло време да Европа оствари стратешку аутономију од САД и изгради независну одбрану, на томе се врло мало ради. Штавише, упркос томе што се помиње и формирање европске војске, поједине земље настоје да та самосталност буде што мања и да се ипак све уради да Европу штити америчка војска.

„Налазимо се у бизарној ситуацији где европски лидери блокирају напоре за изградњу независне европске одбране, јер не желе да оштете институцију протектората која се користи као средство за њихово уцењивање и понижавање. Знамо да се НАТО користи за уцењивање Европљана, то можемо видети својим очима“, истиче дугогодишњи дописник из Брисела и аутор књиге „Поседовани континент: како ослободити Европу од америчке војне, економске и културе зависности“ Дејв Китинг, додајући да „не знамо да ли амерички безбедносни кишобран кроз НАТО уопште више постоји“. „Сви показатељи Трамповог режима говоре да га нема, чак и ако људи у Конгресу САД стално инсистирају на томе.“

Проблеми са Трампом натерали су европске државе да увелико раде на европском одбрамбеном прегруписавању па се у априлу у Хелсинкију на приватној вечери састало десет европских лидера, међу којима су били и Кир Стармер и Емануел Макрон, како би у интимној атмосфери разговарали о тешком стању трансатлантског савеза.

„Сви желимо да се рат заврши, али нисмо на истој страни као САД“, рекао је један званичник упознат са дискусијама, додајући да Европа пружа отпор Трамповим захтевима да дају подршку јер „већина Европљана није била унапред обавештена, а Залив нема никакве везе са НАТО-ом“.

И док лидери Француске, Велике Британије, Холандије, Исланда, нордијских и балтичких земаља покушавају да нађу нови модел безбедносне сарадње, уочљиво је да да Немачка и даље остаје веран амерички савезник те да немачка база Рамштајн, као највећа америчка база у Европи, без икаквих ограничења функционише као изузетно значајан сегмент америчког-израелског бомбардовања, од пребацивања наоружања за Израел до обавештајне и логистичке подршке америчким бомбардерима и ратној морнарици распоређеној на Блиском истоку. Питање ограничења за Американце није постављено чак и када је недавно у говору председник Немачке Франк-Валтер Штанмајер отворено осудио бомбардовање Ирана, рекавши и да верује да је рат незаконит.

Уздање у наоружавање Европе

Бивши комесар ЕУ за економију и финансије Паоло Ђентилони позвао је ЕУ да „узме бика за рогове“, те да „нема смисла улепшавати ово“.

„Најављено повлачење америчких трупа из Немачке, а можда и из Италије и Шпаније, може бити симболичан чин, али одбрана се гради на симболима. А ако Трамп исмева НАТО као папирног тигра, као да је то нека досадна мултилатерална организација, а не моћан војни савез којим доминирају саме САД, Европљани ће бити приморани да одговоре“, истакао је он у италијанском листу „Ла Република“, додајући да то не треба да буде тако што ће доприносити распаду алијансе, већ преузимајући одговорност за сопствену одбрану. „Дани када су Американци предводили никада се неће вратити: носталгија није стратегија.“

Према оцени уредништва британског листа „Индипендент“, најбољи курс за Европљане је вероватно да „остану мирни и наставе са било којим плановима које имају за циљ одбрамбени систем мање зависан од САД – и да то ураде што брже и што хармоничније могу“. И многи други европски аналитичари наду виде у обимном наоружавану Европе. Штавише, према њиховој оцени, поновно наоружавање Немачке је „најбоља нада Европе да постигне праву стратешку аутономију“.

Према оцени новинара Дејва Китинга, за Европу раскид од САД представља земљотрес попут совјетског колапса. Он истиче да се сада налазимо у новом периоду неизвесности за Европу, дубоком као онај који је доживела пре четири деценије.

„Тада се урушавао комунистички диктаторски систем суперсиле, која је контролисала источну половину Европе. Данас се урушава капиталистички либерално-демократски систем који је контролисао западну половину Европе. И баш као и тада, ова криза заправо може постати прилика све док Европљани не поричу стварност која се одвија“, истиче Китинг. „Давне 1989. године, било је много оних и у источној и у западној Европи који су је порицали. Данас их је још више.“

Француски министар спољних послова Жан-Ноел Баро рекао је да недавне најаве прерасподеле америчких трупа нуди Европљанима прилику да „развију сопствену визију, сопствене капацитете – укратко, да европеизују НАТО“.

План Б

Будући да се очекује да ће САД смањити неке војне капацитете доступне НАТО-у као део Трампове стратегије „Америка на првом месту“, неке европске оружане снаге праве тајне планове за борбу не само без америчке помоћи, већ и без већег дела инфраструктуре командовања и контроле НАТО-а.

„Криза у Гренланду била је позив на буђење“, рекао је за британски недељник „Економист“ један шведски званичник у области одбране, који није желео да желео да говори званично баш као и многи други европски званичници, због забринутости да би то могло да убрза одлазак Америке. „Схватили смо да нам је потребан план Б“.

Генерални секретар НАТО-а Руте је „буквално забранио разговор о томе јер верује да то може долити уље на ватру“, наводе упућени извори у алијанси. Ипак, поједине земље увелико разматрају како би заједничка одбрана изгледала без САД-а, будући да снаге НАТО-а сада функционишу тако што њима управља врховни командант савезничких снага у Европи, амерички генерал који такође командује америчким снагама у Европи.

Будући да је америчко вођство „лепак који држи алијансу заједно“, европски план Б захтева много више од обимне набавке оружја. Он подразумева стварање командне структуре под којом би се Европљани борили.

„Можда би се једна трећина чланица НАТО-а борила првог дана, без обзира на то да ли је Члан 5 активиран“, рекао је за „Економист“  Едвард Арнолд из британског Краљевског војног института (RUSI). „Нико не би чекао да се Португалци појаве у Северноатлантском савету (највишем телу НАТО-а за доношење одлука) да би расправљали.“

Као алтернативна командна структура често се помињу Здружене експедиционе снаге (JEF), одбрамбена војна коалиција за брзе кризне реакције коју чини десет углавном балтичких и нордијских земаља предвођених Великом Британијом. Како је пре три године рекао тадашњи командант Здружених експедиционих снага, британски генерал-мајор Џим Морис, ова структура „може да реагује на хитне ситуације без консензуса“.

„JEF је најстабилнија алтернатива“, сматра Арнолд, истичући да штаб JEF-а већ има капацитете у обавештајним службама, планирању и логистици, као и сопствене безбедне комуникационе мреже које су ограничене, али се не ослањају на НАТО.

Иако би ово могло да помогне нордијским и балтичким земљама које се највише плаше руског удара, проблем је што у JEF-у недостају велике силе, попут Француске, Немачке и Пољске, будући да британска војска има проблема са финансирањем. Такви проблеми би се могли ублажити ако би група укључила Немачку, која енормно повећава свој одбрамбени буџет.

Међутим, велико је питање да ли би Немци пристали на такву улогу, јер немачке политичке елите нису раде да замене америчке трупе неким обликом европског заједничког одбрамбеног оквира. Напросто, у Берлину су свесни да би прављење алтернативе америчком нуклеарном кишобрану над Европом коштало стотине милијарди евра.

Конкретно, висока цена стратешке аутономије Европе била би политички неприхватљива, нарочито земљама попут Немачке или Француске, јер би издвајања за одбрану морала да скоче са два на десет процената бруто друштвеног производа, што би на француских председничким изборима следеће године и немачким парламентарним изборима за три године збрисало са политичке сцене кандидате и странке који би предложили такво решење бирачима у мирнодопско време.

Управо због тога су многи европски лидери спремни да трпе Трампове увреде и понижења, настојећи да како-тако одрже функционисање НАТО-а.