Зашто горе складишта руских онлајн компанија и дата центри у Персијском заливу: Уска грла дигиталног света као војне мете

У зиму 2009. године, ирански инжењери су се у подземном нуклеарном постројењу Натанз суочавали са загонетком. Центрифуге за обогаћивање уранијума квариле су се једна за другом, без икаквог видљивог разлога, а екрани у контролној соби тврдоглаво су приказивали да је све у савршеном реду.

Одговор је стигао тек када су стручњаци једне мале белоруске фирме за сајбер безбедност (VirusBlokAda) 2010. наишли на до тада невиђени рачунарски црв, који се, за разлику од вируса, самостално ширио кроз мрежу, без потребе да човек својом акцијом покрене заражени фајл.

Свет ће га упамтити као „Стакснет“ (Stuxnet): кôд који се неприметно увукао у управљачке системе, месецима терао центрифуге да се врте до саморазарања – и све време операторима пуштао унапред снимљене уредне бројке, као провалник који пред камерама врти јучерашњи снимак празне куће.

„Стакснет“, који се приписује америчким и израелским службама (иако никада није било званичног признања), je био први сајбер напад за који се поуздано зна да је изазвао физичко разарање индустријске инфраструктуре. И деловао је као најава целе епохе: ратови против непријатељске технологије убудуће ће се, чинило се, водити управо тако – нечујно, прецизно, без иједног испаљеног метка, и уз могућност да се све порекне.

Седамнаест година касније, догађаји говоре супротно. Одговор на најнапреднију технологију данашњице поново је постао, просто речено, пројектил који се зарије у зграду. Претходних дана и месеци горела су гигантска складишта онлајн трговине широм Русије, логистички центри у Украјини, дата центри у Персијском заливу – а међу нападачима се, иронијом историје, нашао и сâм Иран, некадашња жртва невидљивог кôда.

Сајбер ратови, наравно, нису утихнули. Напротив, никада их није било више. Вируси, крађе података, обарање сајтова, преузимање непријатељских система, све се то и даље дешава, свакодневно и свуда, злоупотребом софтвера и рањивости у апликацијама, на интернету, дарк вебу и „недодирљивим“ клаудима – односно облацима. Дакле, у оним помало апстрактним системима који као да лебде негде изнад наших глава.

Само што се, паралелно, отвара још један фронт. Јер тај дигитални свет, у који су се преселили и људи, и привреда, и државе, ипак стоји чврсто на земљи и почива на физичкој инфраструктури, од бетона, бакра и силицијума. И управо је она постала војни циљ, а нико је није градио да издржи рат.

Нову ситуацију можда најбоље илуструје стара компјутерска шала, која каже да се два основна дела сваког рачунарског система разликују овако: софтвер је оно што можете, када закаже и изнервира вас, само да oпсујете, а хардвер је скаламерија коју можете и да разбијете.

Данашњи господари рата, изгледа, решили су да пређу на ствар и да ништа не препусте случају, ни хакерима, и да сами узму оруђе у руке – али не тастатуру, него чекић.

Није до вашег телефона

Замислите следећу ситуацију. Уз прву јутарњу кафу посежете за телефоном да проверите где је пакет који чекате, наручен у највећој онлајн трговини у земљи. Апликација се отвара, али испорука обећана за данас одједном је „одложена“, а не пише до када. Цене у корпи преко ноћи су скочиле за трећину. На каси у продавници, плаћање картицом одбија да „прође“. Банкомат на ћошку не издаје новац. Онда отварате банкарску апликацију да платите рачун: точкић се врти, врти – и ништа. Ако водите фирму, дан вам је пропао пре него што је почео: платни промет је у прекиду.

Радите оно што у таквим ситуацијама сви радимо. Рестартујете телефон, сумњичите последње ажурирање, затим проверавате мрежу, поново покрећете рачунаре. Следећа помисао су, разуме се, хакери: неко је „оборио“ сервере, „пао“ је систем, преоптерећен је клауд. Међутим, овог пута објашњење се не крије ни у телефону, ни у сигналу, нити у било којој апликацији и софтверу.

Проблем је, заправо, знатно опипљивији и није на екрану: складиште робе у којем је ваш пакет чекао утовар ноћас је изгорело до темеља, а дата центар на чије се рачунарске капацитете ослања ваша банка погодили су ракета или дрон.

Ове сцене, у различитим варијантама, последњих месеци нису се одигравале у неком дистопијском роману, већ у градовима на истоку Европе и на Блиском истоку – у Кијеву, Москви, Дубаију, Абу Дабију, Техерану…

И није остало на ситним непријатностима. Штете се мере милијардама, а рачун су платили и глобални системи, и мали продавци, и обични купци.

Нова мета, ново одстојање

Јавност се одавно навикла на ударе по војним и енергетским постројењима, па напади на инфраструктуру која омогућава онлајн економију некако пролазе испод радара. А управо они исцртавају нову линију сукоба.

Логистика је на мети годинама: руске ракете и дронови разорили су терминале „Нове поште“, највеће приватне доставне службе Украјини.

Али у ноћи између 17. и 18. јула Украјина је почела кампању каква, по интензитету, до тада није забележена. Дронови су погодили два огромна дистрибутивна центра компаније „Вајлдберис“ (Wildberries) – највеће руске онлајн продавнице, коју и сами Руси зову својим „Амазоном“. Погинуло је најмање осам радника.

До почетка августа украјински дронови погодили су двадесетак објеката „Вајлдбериса“ широм Русије. Његов главни конкурент „Озон“ дошао је на ред 31. јула, када су дронови покушали да погоде складиште у Татарстану; радници су евакуисани, а комплекс, према саопштењу компаније, није оштећен. Мета, дакле, више није једна фирма, него цео сегмент привреде.

Последице су се брзо осетиле на касама. Цене на највећим руским платформама скочиле су за само неколико дана, према писању медија, између 10 и 30 одсто, а рокови испоруке продужени су са два до четири дана на десетак. Процене засноване на сателитским снимцима говоре да је оштећено или уништено више од 1,18 милиона квадратних метара складишног простора „Вајлдбериса“, више од петине укупних капацитета компаније.

Притом, треба истаћи чија је роба горела. Она у тим халама већином није припадала „Вајлдберису“, него десетинама хиљада малих трговаца који преко платформе продају све, од чарапа до електронике.

Аналитичка кућа „Дејта инсајт“ (Data Insight) процењује губитке продаваца на 2,7 до 3,5 милијарди долара. Мада су одређене мере помоћи већ предузете, трговци сумњају да ће добити пуну одштету.

Кијев своју рачуницу не крије, а мете је описао Володимир Зеленски. „Логистички центри укључени у снабдевање руске војске компонентама за дронове, навигационом и другом војном опремом“, навео је украјински председник.

Иза тога стоји стратегија коју у Украјини називају „санкцијама дугог домета“. Пошто западне санкције нису сломиле руску привреду, Кијев покушава да јој подигне трошкове непосредно, надајући се да ће незадовољство пословног света и потрошача направити пристисак на власт изнутра.

Иста логика, у супротном смеру

На одговор се није дуго чекало. У ноћи између 4. и 5. августа Кијев је погођен једним од најтежих удара од почетка године, са 24 балистичке ракете и око 115 дронова, при чему ниједна балистичка ракета није оборена. Погинуло је 17 људи.

Списак разорених објеката изгледа као пресек украјинске потрошачке привреде: сортирни центар „Нове поште“, главно складиште онлајн платформе „Розетка“, комплекс „Денка“, из којег су се снабдевале продавнице „Интертопа“, „Пандоре“ и „Самсунга“, хала у којој су горела складишта немачке „Пуме“, магацин „Тојоте“ – више од десет компанија у једној ноћи.

Занимљиво је како је нападе образложила друга страна. Руско Министарство одбране саопштило је да су погођени логистички центри укључени у складиштење и производњу дронова, наводећи и терминал „Нове поште“, за који тврди да је служио дистрибуцији робе двоструке намене.

Другим речима, обе стране употребљавају потпуно исто оправдање. Ниједна не тврди да су погођене компаније војне, већ да су то у међувремену постале. И ниједна у потпуности не греши.

Рат се води дроновима састављеним и од комерцијалних делова – батерије, камере и навигациони модули могли би да се дистрибуирају истим оним каналима као патике и веш-машине. Мета зато није само фабрика оружја, него и мрежа кроз коју пролазе компоненте за војну индистрију.

Шта када би горео „Амазон“ у САД

Да су дронови гађали складишта у земљи са мање развијеним онлајн пословањем, штета би остала локална. У Русији није, јер је руска трговина дигитализована знатно више него што се обично претпоставља.

Ипак, сама дигитализација није оно што ствара рањивост. Рецепт за катастрофу настаје тек кад се укрсти са централизацијом, односно великом концентрацијом капацитета на једном месту.

Амерички „Њузвик“ покушао је да замисли исти сценарио у САД и дошао до поучне разлике.

Док се „Вајлдберис“ ослања на мали број централизованих мегахабова, кроз које се прикупљају, пакују и отпремају поруџбине за целу Русију, „Амазон“ држи распршену мрежу од више од 600 објеката на око 41 милион квадратних метара – смишљено грађену тако да ниједан њен део не постане тачка чијим отказом све стаје. Кад би „Амазон“ изгубио, на пример, десет одсто капацитета, из погона би испала површина већа од њујоршког Централ парка, али би остатак мреже преузео посао.

Међутим, украјински дронови нису гађали насумично. Ударали су по кључним чворовима око Москве, Санкт Петербурга и Краснодара, дакле по објектима који опслужују највећа тржишта. У систему са 600 објеката то би било непријатно, али у систему у којем неколико хала носи читаве регије, то је потенцијални слом.

Треба, притом, имати на уму и удео ових компанија на тржишту. Клијентска база „Вајлдбериса“ обухвата отприлике две трећине одраслог становништва земље, а његов промет, заједно са „Озоном“ и „Јандекс маркетом“, чини више од пет одсто руског БДП-а. Напад на неколико хала тиме постаје удар на свакодневицу две трећине одраслих Руса.

Сличан проблем, можда још изразитији, имају и са друге стране фронта. Када су руске ракете погодиле складиште „Розетке“ у Броварима код Кијева, суоснивач компаније Ирина Чечоткина написала је да је објекат био јединствен.

„Био је највећи, најаутоматизованији. Наш понос“, написала је Чечоткина о украјинском складишту отвореном почетком 2017. године. „Овде смо обрађивали више од сто хиљада поруџбина дневно. Не може да се обнови.“

Уништен је и велики комплекс „Денка“ у украјинском селу Чајки, који је од 2009. године био главни логистички чвор групе Ем-Ти-Ај која држи 238 продавница. Поново се, дакле, ради о обрасцу централизације.

Кад дрон погоди облак

Ако су магацини са робом тело онлајн економије, дата центри су јој нервни систем. То су простори са хиљадама моћних рачунара, које компаније, банке и државе граде или изнајмљују за своје податке, сајтове, програме, друштвене мреже, е-трговину и, све чешће, за инсталирање модела вештачке интелигенције.

Кључни глобални играч и на том нивоу пословања јесте „Амазон“, који поседује велики број дата центара и изнајмљује њихове капацитете другима. Ми им онда приступамо на даљину, преко интернета, не помишљајући где се и у којој земљи те машине заправо налазе. Свакако нису у неком недодирљивом „облаку“, већ у великом објекту, тачки на мапи која има координате, и лепо се види из ваздуха.

Пред зору 1. марта, само дан пошто су САД и Израел почели рат против Ирана, ирански дронови „шахед“ погодили су два дата центра „Амазон веб сервиса“ (Amazon Web Services) у Уједињеним Арапским Емиратима, док је трећи, у Бахреину, оштећен експлозијом у непосредној близини.

Био је то први пут у историји да су комерцијални дата центри намерно гађани у рату.

Штета је била вишеслојна: оштећена конструкција, прекинуто напајање, а системи за гашење пожара додатно су водом уништили опрему. Отказивале су банкарске апликације, платни сервиси, регионална платформа за такси и доставу.

Најзанимљивије је, међутим, било образложење за овај напад. Иранска Револуционарна гарда преузела је одговорност, наводећи да ти центри подржавају „непријатељске војне и обавештајне активности“.

Да америчка војска покреће своје системе вештачке интелигенције на „Амазоновој“ инфраструктури, није спорно – Пентагон је у мају склопио споразуме са седам технолошких компанија, укључујући „Амазон“, о њиховој примени у поверљивим војним мрежама.

И није остало на једној ноћи. Иран је потом објавио списак америчких технолошких компанија и њихових објеката у региону које сматра легитимним војним циљевима – међу њима „Мајкрософт“, „Гугл“, „Епл“, „Мета“, „Оракл“, „Интел“, ИБМ, „Циско“, „Палантир“ и „Енвидија“, али и „Тесла“, „ЏП Морган“ и „Боинг“. Удари на дата центре у Заливу наставили су се све до јула, а претња је упућена и комплексу „Старгејт“ компаније „Open AI“ у Емиратима.

Дигитална инфраструктура није, наравно, била поштеђена ни у Ирану. Средином марта, ракета je у Техерану погодила дата центар банке „Сепах“, задужене за исплате војсци и Револуционарној гарди.

Дакле, дата центар није гађан зато што у њему стоје нечије фотографије, рачуни и апликације, већ зато што се ради о индустрији која опслужује и цивиле и војску. То је, у другом руху, потпуно иста логика употребе робе двоструке намене којом обе стране правдају ударе на складишта у Русији и Украјини.

Можда и важније, Иран је применио своју стару тактику: пошто са Америком не може да се мери војно и директно, Техеран подиже цену савезништва са САД и удара тачке чије рушење се истог дана осети на улици и свакодневном животу земаља које су домаћини америчким базама, дата центрима, инвестицијама…

Иран је тако разорио симболе технолошког савезништва заливских држава са САД. Додатно, њихова обнова биће изузетно скупа.

Праве одбране, испоставља се, нема. Дата центри су у суштини огромна складишта са врло скупом опремом, и врло је мало тога чиме би се могли ојачати против бомби и дронова.

Слом без испаљеног метка

За колапс система, међутим, рат уопште није потребан. Довољна је иста она централизација као у Русији, само на другом нивоу – не у просторима са робом, него у онима са серверима и суперкомпјутерима. То је показао сâм „Амазон“.

У ноћи 20. октобра прошле године, у његовом највећем и најстаријем комплексу дата центара у америчкој држави Вирџинији, проблем је настао у систему који интернет-адресе преводи у бројеве које рачунари „разумеју“ и знају да пронађу (DNS).

Два програма су се надметала да у истом тренутку упишу исти ДНС запис – у суштини, унос у телефонском именику интернета – због чега је запис остао празан. То је више „Амазонових“ сервиса бацило у расуло.

Ништа драматичније није се могло десити: није била реч ни о дрону, ни о ракети, ни о хакерима – само софтверски баг.

За неколико минута стале су, широм света, ствари које међусобно немају никакве везе: банкарске апликације и видео-игре, авио-резервације и друштвене мреже, стриминг сервиси, чак и сајт британске пореске управе. Пали су „Снепчет“, „Редит“, „Воцап“, „Зум“, „Њујорк тајмс“, „Мајкрософт 365“, „Нетфликс“, „Мекдоналдс“, Банка Шкотске. Био је погођен и сајт „Амазона“.

Људи нису могли да наруче храну, да комуницирају с болничким мрежама, да приступе мобилном банкарству нити да се повежу са својим безбедносним системима и паметним уређајима у кући. Опоравак је, у пуном обиму, трајао око петнаест сати.

Квар је, дакле, све време био на једном месту. Иако погођене компаније раде у целом свету, у Лондону, Сингапуру, Франкфурту и другде, мозак њихових платформи налази се у Вирџинији.

Иако свако мало у вестима чујемо да је „пао“ „Фејсбук“, „Инстаграм“ или нека друга велика платформа, треба напоменути да постоји суштинска разлика у односу на ове случајеве. Кад падне „Фејсбук“, падне само „Фејсбук“. А кад падне онај ко другима изнајмљује рачунарске капацитете у дата центрима, настане домино ефекат и стају хиљаде фирми које међусобно немају никакве везе.

Различити политички системи, исте слабе тачке

Инфраструктура дигитализоване економије има исте слабости и у земљама са, мање или више, различитим идеологијама или политичким системима.

У Кини је, у новембру 2023. године, дан после највеће светске онлајн распродаје назване „Дан самаца“, квар у „Алибаба клауду“ (Alibaba Cloud) је на три и по сата оборио „Таобао“ (Taobao), „Динг ток“ (DingTalk) и „Сјанју“ (Xianyu) – е-трговину, пословну комуникацију и апликацију за куповину половне робе за стотине милиона људи одједном.

Годину дана раније, у Јужној Кореји запалиле су се литијум-јонске батерије у једном дата центру јужно од Сеула, у којем су стајали сервери „Какаоа“ (Kakao), суперапликације коју је користило више од деведесет одсто становништва. С њом је истовремено стало дописивање, плаћање, позивање такси возила и део банкарских услуга. Опоравак је трајао данима. Један од извршних директора компаније поднео је оставку, а парламент је потом усвојио закон који великим платформама налаже да имају резервне системе.

Моћ скривена на дну океана

Рањивост инфраструктуре дигиталног света заправо је још и већа – иде буквално до дна океана, где се налазе подморски каблови који преносе око 99 одсто међуконтиненталног интернет-саобраћаја. То су артерије глобалне економије без којих би све стало.

Тема рањивости мреже подморских каблова поново је отворена пошто је Иран у мају најавио да ће великим технолошким компанијама наплаћивати накнаду за каблове положене испод Ормуског мореуза, тражећи уз то и да поправке и одржавање препусте искључиво иранским фирмама – што је схваћено као претња да би интернет саобраћај, ако накнаде изостану, могао у том делу света и да се прекине.

Претње су се чуле и раније, и то оштрије.

„Ако пођемо од доказаног саучесништва западних земаља у рушењу ‘Северног тока’, онда нам не преостаје никакво, па ни морално ограничење, да не уништимо комуникационе каблове наших непријатеља положене по дну океана“, поручио је још 2023. године на „Телеграму“ заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев.

Каблови, савремена складишта и мегахабови, фабрике чипова и сами чипови, дата центри, ретки метали и друге стратешке сировине и технологије – постали су уска грла глобализованог протока робе, новца и података, и, самим тим, тачке надметања главних геополитичких супарника, али и ратне мете.

Савремена друштва, испоставља се, највеће опасности производе управо оним чиме се највише поносе – сопственим развојем.

„У развијеним модерним друштвима производњу богатства систематски прати друштвена производња ризика“, написао је један од најзначајнијих социолога савременог доба Улрих Бек у „Ризичном друштву“ још 1986. године.

Што је систем ефикаснији и повезанији, то га је лакше зауставити. Свет „на клик“, изгледа, стоји на стакленим ногама.