О новом филму о самиту Реган-Горбачов у Рејкјавику 1986. године: Апокалипса, када?

Захваљујући пријатељу који је добио две бесплатне улазнице, имао сам прилику да погледам На ивици рата (The Brink of War), нови филм Мајкла Расела Гана, свега неколико дана пре званичне премијере. Филм говори о чувеном и судбоносном сусрету Роналда Регана и Михаила Горбачова у Рејкјавику, октобра 1986. године.

Горбачов је дошао на власт годину дана раније, а са Реганом се већ састао у Женеви 1985. У то време тек је разрађивао идеје гласности и перестројке, чије значење још није било сасвим јасно. У спољној политици, Горбачов, његов кључни саветник Александар Јаковљев и министар спољних послова Едуард Шеварднадзе (који се такође појављује у филму) заступали су такозвано „ново мишљење“. Састанак у Рејкјавику требало је да том „новом мишљењу“ да конкретан садржај –  или да га стави на пробу.

Реган је, с друге стране, био у шестој години свог председничког мандата и преостале су му још само две. Тако је Горбачов, на неки начин, био на почетку своје владавине, док се Реган приближавао крају своје. Разлика у годинама између двојице лидера била је знатна: Реган је био двадесет година старији.

Прича о самиту у Рејкјавику прилично је добро позната. Филм се ослања на транскрипте разговора и мемоаре учесника како би готово документарно приказао два дана интензивних преговора – неке вођене у четири ока између Регана и Горбачова, а друге уз присуство читавих делегација. Раиса Горбачова и Ненси Реган такође имају своје место у причи, мада је њихова улога у филму можда нешто мања него што је била у стварности.

Самит у Рејкјавику остао је упамћен по томе што су двојица лидера дошла надомак договора не само о ограничавању нуклеарног наоружања, већ и о томе да свака страна у наредних десет година уништи половину свог нуклеарног арсенала. То је био Горбачовљев предлог. А онда је Реган, у изненадном налету смелости, отишао још даље и предложио потпуно укидање нуклеарног оружја.

Његови саветници су, разумљиво, били запрепашћени. И Горбачов је остао затечен. Пошто је управо изнео већ крајње радикалан предлог да се уништи половина нуклеарног арсенала, одједном га је Реган надмашио. „Све?“, упитао је у неверици. Реган је климнуо главом: „Да, све.“

Ипак, читава замисао пропала је због једног питања око којег двојица лидера никако нису могла да постигну компромис – питања Стратешке одбрамбене иницијативе (Strategic Defense Initiative, SDI), Регановог програма противракетне одбране, познатијег као „Ратови звезда“.

Када је Горбачов у Рејкјавик дошао са радикалним предлогом да се нуклеарни арсенали преполове, учинио је то свестан да Совјетски Савез више није у стању да издржи трку у наоружању са Сједињеним Државама. Није могао да настави да троши 15 одсто БДП-а на наоружање и да истовремено подиже животни стандард становништва. Морао је да превазиђе Брежњевљеву „стагнацију“.

Али није могао ни да свом војно-индустријском комплексу не понуди ништа – комплексу који је, као и сви такви комплекси, жудео за још оружја и још новца. У замену за пристанак на драстично смањење нуклеарног арсенала, обећао им је да ће издејствовати обустављање рада на америчком програму SDI, којим су совјетски маршали и генерали били опседнути. Зато је за Горбачова заустављање развоја SDI било услов о којем се није могло преговарати. Од тога је зависио читав договор.

За Регана је SDI био нешто што је желео да остави у наслеђе Американцима – трајну гаранцију њихове безбедности. Како је и сам рекао Горбачову, ако би Совјетски Савез уништио све своје нуклеарно оружје, САД више не би имале разлога да страхују од СССР-а, али и даље би могли да постоје неки други, „одметнути“ актери, који би могли да нуклеарним оружјем нападну америчку територију.

Ко су 1986. могли бити ти нуклеарно наоружани „одметници“, није сасвим јасно. Осим две суперсиле, које су располагале са више од 90 одсто светског нуклеарног арсенала, нуклеарно оружје су тада имале још само Велика Британија, Француска, Кина, Индија и, вероватно, Израел.

Реган је уверавао Горбачова да ће и Британија и Француска бити укључене у велико смањење нуклеарног наоружања – он ће се лично постарати за то. Кину није поменуо ниједан од двојице лидера; као ни Индију и Израел.

Зато је вероватно управо Реганово уверење да америчком народу мора оставити опипљиво наслеђе у виду потпуне заштићености од нуклеарног напада спречило председника САД да уопште размотри могућност одустајања од SDI-ја. Није пристајао ни на то да развој SDI-ја остане ограничен на лабораторијска истраживања — систем је морао да буде испробан у стварним условима.

А онда је уследио невероватан обрт. Реган је предложио да Совјетском Савезу преда све технолошке тајне SDI-ја, како би Совјети могли да направе сопствени систем. „Да“, рекао је, „дао бих вам читав SDI“.

То је довело до најжешће расправе у филму. Горбачов је подсетио Регана да Сједињене Државе ограничавају извоз у СССР чак и технологије ниског нивоа, укључујући „машине за мужу крава“, а сада му он нуди најсавременију војну технологију икада створену.

„Зар вам то звучи разумно? Да ли би Конгрес, Пентагон, па и ваша сопствена администрација, икада пристали на тако нешто?“

На том камену спотицања завршавају се и филм и самит.

После Рејкјавика су, као што знамо, САД и СССР ипак наставили са ограничавањем и смањивањем и стратешких ракета и ракета средњег домета. Био је то велики успех за обе земље, али и за читав свет. Можда је први пут у историји трка у наоружању стављена под извесну контролу и подвргнута одређеним правилима, а хиљаде офанзивних оружја која су могла да униште цивилизацију за свега неколико минута биле су уклоњене и уништене. Рејкјавик, иако сам по себи није донео никакав конкретан споразум, био је једна од кључних прекретница на путу ка нуклеарном разоружању.

И Горбачов и Реган били су идеалисти. Реган је истински веровао у предности америчког система слободног предузетништва, слободе вероисповести и слободе говора. Горбачов је подједнако искрено веровао у предности совјетског социјализма – у његову способност да обезбеди материјалну једнакост, приближно једнаке шансе за успех и друштвену покретљивост. Уосталом, он сам био је оличење сва три ова начела, као што је, уосталом, и Реганова животна путања оличавала предности америчког сна.

Ма колико се њихове идеологије разликовале, није немогуће замислити да је сваки у оном другом препознао нешто од тог идеализма. Били су то, свакако, различити идеализми, али ипак идеализми – а не пуки прагматизам и макијавелистичко сплеткарење.

У филму је Горбачов имао више среће са глумцем који га тумачи, Џаредом Харисом. Изразима лица, налетима беса у којима удара шаком о сто, а затим тренуцима замишљености, понекад чак и носталгије и благости, Харис успева да Горбачов оживи пред гледаоцем.

Реган, пак, чувен по свом срдачном, готово очинском наступу, који је умео да изговори најратоборније реченице, а затим их ублажи својим блиставим осмехом, у тумачењу Џефа Данијелса делује дрвено и укочено, готово као фигура од картона. Зато у две трећине филма, које се готово у потпуности своде на разговор двојице лидера, доминира Горбачов. Иницијатива је очигледно на његовој страни.

Да ли је тако било и у стварности? То је питање које остаје после филма. Горбачов је приказан не само као изванредан преговарач већ и као човек који суверено влада бројкама и одлично познаје улогу различитих компоненти совјетске и америчке нуклеарне тријаде. Реган делује много несигурније.

Можда је у то време већ показивао извесне знаке сенилности – као што знамо из других извора – а можда му бројке једноставно нису биле јача страна.

Али како онда објаснити то што Горбачов овде делује као тако вешт преговарач, када из бројних других извора – укључујући његове многобројне преговоре са Американцима, Немцима, Французима, НАТО-ом и другима – знамо да је умео да буде наиван и прилично невешт за преговарачким столом?

То се можда најочигледније видело током преговора о повлачењу совјетских трупа из Источне Немачке и гаранцијама о неширењу НАТО-а. Чини се – и то не само из данашње перспективе него и из тадашње – да би и осредње способан преговарач умео боље да искористи „карте“ које је Совјетски Савез у том тренутку имао у рукама како би издејствовао повољније услове и писане обавезе у погледу будућих односа. Није то било питање које се појавило тек накнадно: о њему се размишљало и тада, па и у самом Горбачовљевом окружењу.

Да ли је Горбачов једноставно био много бољи преговарач 1986. него 1989? Не знам. Сигуран сам да има оних који то знају или бар имају своје хипотезе, и који су о томе писали. Владислав Зубок, на пример, у књизи Collapse (мој приказ је овде) описује Горбачовљеву навику да на важна путовања у иностранство води делегације састављене углавном од уметника, писаца, музичара и композитора. Не знамо да ли је Раиса имала удела у избору таквих шароликих дружина у време када су се водили преговори о тако озбиљним питањима као што су контрола наоружања, границе и финансије.

На крају филма гледалац остаје са меланхоличним мислима. Данас, четрдесет година после самита у Рејкјавику и после победе демократије – која је на крају филма укратко приказана падом Берлинског зида и уобичајеним снимцима тог догађаја – више не постоје механизми који би контролисали размештање новог нуклеарног оружја. Сва четири споразума о контроли наоружања између САД и Совјетског Савеза, а потом Русије, престала су да важе. Девет земаља данас поседује нуклеарно оружје, а вероватно их још толико размишља да га набави. Готово свакодневно слушамо претње његовом употребом, а свет је ближи Апокалипси него што је био чак и у мрачним временима узајамног неразумевања двеју суперсила. Човек се неминовно запита: Како смо доспели довде?

P. S. Од филма који тежи готово документарној веродостојности могло би се очекивати да особа задужена за проверу чињеница не дозволи Раиси Горбачовој да свог мужа чак два пута назове совјетским премијером. Горбачов никада није био премијер Совјетског Савеза, а ваљда се може претпоставити да је његова супруга знала коју функцију њен муж обавља.