Како Југославија није постала Америка а Босна Колорадо štampaj

Да је Југославија стварно постала балканска Америка, Босна би била Колорадо. Прелепа, планинска земља која носи име по реци.

Из Колорада нам ове године долазе лепе вести. Јутра су лепша када прочитам колико је претходне ноћи у главном граду Колорада поена, скокова и асистенција имао Никола Јокић. Деран из бачке равнице у граду који је миљу изнад висине мора миљу је изнад свих осталих. Денвер, где се донедавно од спорта рачунао само амерички фудбал, због једног Сомборца постао је кошаркашки град.

Слично као што су Варајић и Делибашић од Сарајева, где је лопта у руци значила само пенал, направили европску кошаркашку престоницу.

А онда је пре неколико дана из Колорада стигла трагична вест. Ахмад Ел Аливи Алиса, амерички држављанин рођен у Сирији, с митраљезом у рукама улетео је у тржни центар у граду Болдеру, у Колораду и кренуо да убија. Страдало је десет недужних људи; међу њима и Невен Станишић, дечко који је дошао до тржног центра да поправи апарат за кафу. Након што је то урадио кренуо је на други посао, међутим метак који је испалио помахнитали Алиса му је пресудио. Имао је само 23 године.

Родитељи Невена Станишића у Колорадо су дошли из Босне и Херцеговине. Станишић није ретко презиме али највише их је у централној Босни. Одатле су после рата деведесетих година скоро све српске породице расељене, што у градове Републике Српске и Србије, што у земље Западне Европе и Америке.

Шишарке из Бргула

Невенов отац Радмило је из села Бргуле, општина Вареш. У овом селу у централној Босни  највише кућа било је од Станишића. Ту се удала сестра моје бабе. Станишиће памтим као веселе и гласне људе. У њиховој кући увек се много јело, пило и смејало. Славио се Свети Никола и острашћено навијало за Црвену звезду. Били су богата породица. У рату им је све уништено.

Према попису из 1991. неколико стотина људи живело је у Бргулама, од тога њих 97 одсто су били српске националности. Према попису из 2013. у Бргулама је регистровано 13 људи: десет Срба и три Бошњака.

Људе из тог краја у градовима су називали „шишаркама", јер су долазили с планине. То је планина Звијезда а надморска висина ту прелази хиљаду метара, баш као у Колораду. Испод највишег врха Звијезде Карасановине, који се налази на 1472 метра, налази се село Планиница (изговара се с два спојена н као сланина у вицу).

У том селу је 1946. године рођен познати глумац Боро Стјепановић, а нешто више од две деценије касније у истом селу рођен је Младен Дурић, кога знамо као владику Григорија. Григорије је данас владика диселдорфски и целе Немачке.

Диселдорф-Вишеград

Из једне диселдорфске књижаре почиње и један од првих интервјуа за српске медије Саше Станишића. Неукусно претерујући, „Недељник" је Станишића представио као „највећег немачког писца", а његов роман Поријекло прогласио уз Андрићев На Дрини ћуприја за један од два кључна романа наше књижевности. Наравно да је Саша Станишић, колико и Денвер или Вареш од нивоа мора, далеко од пијаних суперлатива којим су га частили у београдском недељнику, али је несумњиво реч о добром писцу и врло занимљивој појави.

Вареш је један од оних босанских градова који је национално био сасвим измешан, али Саша Станишић, данас уважени немачки писац, и сам дете из мешовитог брака, није од Станишића из Вареша већ из Вишеграда. Колико знам, Станишић није религиозан и не гаји превелико поштовање према Српској православној цркви тако да вероватно није био на службама владике Григорија, али осим земље у којој су рођени двојицу данас становника Немачке спаја и љубав према Црвеној звезди.

Владика Григорије најбољи је фудбалер међу владикама Српске православне цркве, декларисани, можемо рећи чак и острашћени „звездаш", док је немачка књижевна нада Саша Станишић као 13-годишњи дечак из Вишеграда долазио у Београд да гледа Звезду против Бајерна „и сто пута сањао како даје гол за Звезду, главом право у рашље". Данас Станишић професионално пише а рекреативно игра фудбал. И ни данас му није скроз свеједно да ли ће Звезда изгубити.

Смрт у Колораду

Када сам био на Флориди упознао сам једног сјајног момка из Тузле. За нас Златко, „Зак" за остале на Флориди којима баш не иду наша имена. Златко воли природу, пешачење и планинарење и ваљда сам због тога мислио да претерује кад каже да је идеална америчкa држава: Колорадо. Због Аспена, Гранд кањона или Стеновитих планина, али не само због тога. Златко ми је објашњавао да у Колораду живе и најбољи људи. Да се мирно и лепо живи и одлично зарађује.

Бежећи од последњег рата, родитељи Саше Станишића после Немачке доселили су се на Флориду, а родитељи Невена Станишића су се докопали обећане америчке државе - од убијања и лудила побегли су у Колорадо, и дочекали да им лудак с митраљезом усред дана убије сина од 23 године.

„Невен Станишић је био добар, стидљив и вредан младић. Био је човек узорних породичних вредности", описао је за „Денвер пост" страдалог момка Радован Петровић, свештеник Српске православне цркве Јована Крститеља у Лејквуду, у Колораду, којој је Невен припадао. Није познато да ли је Невен волео кошарку и да ли је упознао највећу спортску звезду у овој америчкој држави; Јокић га је после утакмице са Орландом, када је чуо ту вест, поменуо и изјавио саучешће породици и породицама свих жртава.

Спарс, Сарајево

Саша Станишић са Јокићем дели љубав према истој музици; и писац и кошаркаш су фанови Ђорђа Балашевића, а занимљиво је да се једно од села у општини Сомбор, одакле је Никола Јокић, зове баш Станишић.

Суседна општина Сомбору су Оџаци а у овој општини је село Ратково, где се родио онај Станишић с надимком „Ледени" чија прича још није испричана.

Станишић је и назив једног од најпознатијих етно села на Балкану, а направио га је баш један од оних Станишића који је морао да напусти све своје у централној Босни па је у семберијској равници направио копију свог завичаја.

Саша Станишић некад дође у свој завичај, да види баку и ужива у њеној зељаници. Његов земљак из Андрићеве Ћуприје Никола Гласинчанин, спремајући се да крене у рат 1914, учитељици Зорки, коју је наговарао да с њим из Босне бежи у Америку, каже: „А ако изиђем жив из овога и ако се ослободимо, неће требати можда ни ићи у ону Америку преко мора, јер ћемо имати овдје своју Америку, земљу у којој се много и поштено ради а добро и слободно живи."

Југославија није постала Америка. У Аспену је, ипак, много боље скијање него на Јахорини и Бјелашници, Денвер са Јокићем игра једну од најбољих кошарки у Америци док се кошаркашки клуб из Сарајева зове на енглеском по надимку екипе из Сан Антонија из Тексаса - „Спарс". Бар то се може објаснити само насловом старе песме Фадила Шабовића: Циркус Колорадо. Остало и не баш.