Гагариново писмо жени и ћеркама пре него што је полетео у космос, за случај да се не врати štampaj

Здраво, моје миле, вољене Ваљочка, Леночка и Галочка! Решио сам да вам напишем писмо како бих поделио с вама радост и срећу која ми је запала данас. Данас је владина комисија одлучила да ја будем тај кога ће првог послати у космос. Знаш, драга Ваљуша, колико бих желео да и ви будете заједно са мном. Обичном човеку поверен је тако велики државни задатак - да изведе први пут у космос!

Може ли се сањати о нечем већем? Ово је - историја, ово је - нова ера! Морам да кренем за један дан. Ви ћете се у то време бавити својим пословима. Веома велики задатак је на мојим плећима. Волео бих да пре него кренем мало будем с вама, да с тобом попричам. Али ви сте далеко. Ипак, увек осећам као да сте поред мене.

Ја у потпуности верујем у технику. Верујем да неће заказати. Али деси се да човек док хода и по равном падне и сломи врат. Нешто би и овде могло да се догоди. Али ја у то не верујем. Ипак, ако се нешто догоди, онда вас молим, и пре свега тебе, Ваљуша, да не будете тужне. На крају крајева, такав је живот и никоме се не може гарантовати да га сутра неће прегазити аутомобил. Молим те, чувај наше девојке, воли их као што их ја волим. Нека одрастајући, молим те, не постану неке лепотице, неке мамине ћерке, већ одговорни људи који се неће плашити животних невоља. Одгајај их да израсту у људе достојне новог друштва - комунизма. Држава ће вам у томе помоћи. А свој лични живот уреди онако како ти савест налаже, како ти се учини нужним. Никакву обавезу ти не намећем нити на то имам право.

Испаде писмо превише тужно. Надам се да ово писмо никада нећеш видети, а мене ће бити срамота пред собом због ове пролазне слабости. Али, ако ми се нешто догоди, мораш све до краја знати.

До сада сам живео поштено, искрено, на корист људи, макар она и не била велика. Једном сам у детињству прочитао речи В. П. Чкалова: „Ако будеш, онда буди први". И ево, ја се трудим да будем, и трудићу се до краја. Желим, Ваљочка, да овај лет посветим људима новог друштва, комунизма, у који већ улазимо, наше велике Отаџбине, наше науке.

Надам се да ћемо за неколико дана поново бити заједно, и да ћемо бити срећни.

Ваљочка, молим те, не заборави моје родитеље, ако будеш у прилици, нађи им се при руци. Поздрави их пуно од мене и нека ми опросте што о овоме ништа нису знали, али није ни требало да знају.

Ето, изгледа да је то све. Збогом, моје најдраже.

Грлим вас и љубим јако.

С поздравом,
ваш тата и Јура.

10. 04. 61.