Портрет правог стаљинисте: Како Стаљинов праунук Јаков Џугашвили брани свог прадеду štampaj

Јаков Џугашвили је син Стаљиновог унука, пуковника Црвене армије, Јевгенија Џугашвилија, коме је отац Стаљинов старији син Јаков. Ако се каже: „Какав деда, такав унук“, у овом случају то је више него тачно и за Стаљиновог унука и за праунука.

Јевгениј Џугашвили, који је преминуо пре неколико година, толико је личио на Стаљина, да су многобројне филмске и телевизијске екипе желеле да он игра свог деду у растућој продукцији у којој се појављује совјетски вођа.

Јаков Џугашвили је сликар. Рођен је 1972, завршио је Уметничку академију у Тбилисију, а затим усавршавао три године сликарство у Глазгову. Пре него што се вратио у Тбилиси, где сада живи, излагао је у лондонским галеријама. Поред сликарства, пасионирано се бави историјом своје породице, а посебно утврђивањем истине о правом деловању његовог прадеде, Јосифа Висарионовича Стаљина.

Са Јевгенијем и Јаковом Џугашвилијем упознао сам се приликом обележавања годишњице Јалте „репризном конференцијом“ на којој су учествовали унуци тројице главних акетра, Рузвелта, Стаљина и Черчила.

Стаљин је умро 5. марта 1953. после краће болести, у 75. години. Мада се чинило да је историја о Стаљину дала коначни суд, окончањем Хладног рата и с падом Берлинског зида Стаљинова популарност у данашњој Русији расту заједно с напорима за другачијим оценама његовог деловања, тако да је поново настала „Стаљинова контроверза“.

Стаљинова контроверза

У Русији већ неко време постоји тренд преиспитивања Стаљинове улоге у руској и совјетској историји. Томе ће допринети и овогодишње обележавања 80 година од почетка Великог отаџбинског рата како се Други светски рат назива у Русији, у коме је Стаљинова улога незаобилазна. Руси који су носталгични према Стаљину, чине то махом због његовог ореола ратног победника и стварања велике и јаке државе која је била у стању да парира САД и западном свету. Али, на другој страни остају бројни домаћи злочини које ни данашња Русија не опрашта и не заборавља.

Руски председник Путин изјаснио се против прекомерне демонизације Стаљина, али и против заборављања страхота стаљинизма. Он Стаљина сматра „сложеном фигуром“, а да је његова прекомерна демонизација један од начина напада на Совјетски Савез и Русију. „Покажите да данашња Русија носи неке родне знаке стаљинизма. Сви ми имамо неке родне знаке. Па шта?“, рекао је Путин једном приликом, додајући да се Русија суштински променила. „Наравно, вероватно нешто остане у мислима. Али то не значи да морамо заборавити све страхоте стаљинизма повезане са концентрационим логорима и уништавањем милиона наших сународника“, рекао је Путин. Постоје у европској историји личности које нису ништа мање биле сурове од Стаљина, попут Кромвела и Наполеона, али су слављени у својим земљама и њиховој историји.

Стаљинова личност у Русији остаје омеђена дихотомијом велике победничке државе и унутрашњом страховладом. Русија је и у текст уставних промена увела забрану изједначавања стаљинизма и фашизма, пошто се иза критике стаљинизма и комунистичког система крије заправо рехабилитација нациста и нацистичких вредности.

Али, не само у Русији, него и у родној Грузији.

Под влашћу Саакашвилија, склоњен је Стаљинов споменик висок 6 метара у његовом родном месту Гори. У Грузији је од 2011. године на снази закон „Повеље слободе“ према којем су забраном употребе комунистичких и фашистичких симбола изједначени комунизам и фашизам. Када је Саакашвили изгубио изборе, мештани су тражили враћање Стаљиновог споменика, а један колекционар је понудио за њега 17.000 долара. Споменик још није враћен, а непрестано трају протести мештана који захтевају његово враћање.

Јаков Џугашвили један је од бораца за промену уврежених критичких и негативних схватања о свом прадеди, Јосифу Висарионовичу Стаљину, али је истовремено и велики борац за разоткривање „корона завере“ с којом се, по њему, суочава данашње човечанство. Јавност у Србији није имала прилике да чује аргументе правих „стаљиниста“ још од раскида са ИБ-ом. У разговору који смо водили у Москви, наш саговорник је представио неке од разлога за апсолутну подршку Стаљину, мимо несвакидашње породичне привржености.

„Верујем да рестаурацију споменика Стаљину и уклањање прљавштине из музеја попут 'Музеја совјетске окупације' (који је 2006. отворен у Тбилисију, а од 2001. постоји и у Кијеву, прим.) не треба посматрати као манифестацију поштовања и пажње према Стаљиновој личности“, каже на почетку разговора Стаљинов праунук.

„Обнова споменика и музеја неће људе учинити паметнијима. Уосталом, постојао је споменик и отворен је музеј, у чему је поента? Да ли је то помогло људима да избегну невоље које су их задесиле током „независности“? Паметнији су постали након отварања 'Музеја окупације'? Не, није помогло“, каже Јаков Џукашвили. „Не вреде ни грош она знања која не могу да нам побољшају наш духовни и материјални живот. Када се спознају знања коју то могу да побољшају, људи ће почети да рашчишћују у својим главама и појавиће се јасна идеја како људи постају господари у својој земљи; људи ће размишљати о темељним концептима које сваки одрасли грађанин у држави треба да познаје, о суштини устава, закона, државе, правде. Задатак власти није да обнавља споменике или преименује улице. Задатак власти је да заштити апсолутну већину народа од погоршања духовног и материјалног живота. Због тога би рестаурацију културних добара, у овом случају споменика и Стаљиновог музеја, власти требале да изведу са једним јединим циљем – подизања културног нивоа грађана. Али бити културан не значи волети певати и плесати на сцени, сликати слике или свирати клавир. Културна особа је она која зна како да примени знање стечено током живота. Стаљинов музеј треба да говори истину о Стаљину и нашој историји како би људе учинио паметнијим. Ако је ово циљ садашњих грузијских власти, онда сам за то“.

„Стаљин је највећа личност у светској историји“, наставља Јаков Џугашвили. „Говори се о Стаљиновим делима, а да ли људи уопште знају за њих? Да ли они уопште схватају какво је његово право дело? Пре него што било ко изнесе било какве оцене о Стаљину, потребно је на почетку имати исправну представу о ономе што је радио. У првом реду, то значи разобличити лаж о његовим неделима. Ја се тиме у оквиру својих могућности бавим последњих 10-15 година“.

ДРАГАН БИСЕНИЋ: Која су најважнија недела за која се Стаљин окривљује, а која се по Вама нису догодила или их није он починио?

ЈАКОВ ЏУГАШВИЛИ: „Мислим да је основна ствар због које људи лако верују у антистаљинске лажи, та лаж да је Стаљин наводно био диктатор. То је дубока заблуда. У СССР-у никада није било диктатуре једне личности као у западним демократијама. У СССР-у диктатор је био Централни комитет КПСС-а који су мање-више чинили први секретари и шефови регионалних партијских организација. У различито време њихов број је био различит, али их је бичо око 70. ЦК је био диктатор, а не Стаљин. Неразумевање те ствари води ка наразумевању разлике између речи „диктатор“ и „вођа“. У систему управљања СССР (који се огледао у колективном управљању од стране ЦК), Стаљин је био вођа, али није имао диктаторска овлашћења. Другим речима, он није располагао државном влашћу. А шта је значило бити вођа у овом случају? Верујем да ће мој одговор да разочара многе који су обузети антистаљинским лажима, али зар само због тога та лаж да траје? Стаљин је постао вођа не због моћи државне власти коју није ни имао до маја 1941, када је стао на чело извршне власти у СССР, него због тога што је, изнад свега, био раднији, приљежнији, правичнији и најважније – пеметнији од других. Већ су и сами антистаљинисти сагласни да је Стаљин целог живота радио на властитим образовању. То је једна од особине правог вође. Што се тиче његове строгости, могу да кажем да је он био строг према онима који су кршили совјетске законе, а они су били совјетски јер су штитили све грађане СССР.

Многе лажи су бачене на Стаљина! Пре неколико година сазнао сам да је на крају Другог светског рата Черчил хтео да се сви фашистички заповедници одмах стрељају. Обавестио је о томе Рузвелта који се сложио с тим. Одушевљени Черчил исти предлог је проследио Стаљину у Москву, мислећи да је ствар већ готова. Али, Стаљин се није сложио. Рекао је да је свима потребно јавно суђење. Сада је Черчил демократа, а Стаљин крвави диктатор!?“

Зашто је Хрушчов окривио Стаљина?

„Да би прикрио убиство које је извршио он сам или које је извршено уз његово непосредно учешће.“

Да ли је онда Стаљин убијен?

„Имам све основе да сматрам да је Стаљин умро насилном смрћу, или због смишљеног ускраћивања медицинске помоћи, што је иста ствар. Сигурно је да је 5. марта 1953. у Кремљу извршена издаја: Стаљин је убијен и власт се нашла у рукама тиранских тупоглаваца, недораслих државним пословима. То се догодило у тренутку када је Стаљин хтео да уклони партију из економског живота земље.

Насилно уклањање Стаљина омогућило је долазак на власт 'шесторке', а у ствари Хрушчова, чије се државништво показало ничим другим него издајом државних интереса. Али, свеједно, да ли ће то да прошири наша сазнања о Стаљину и његовом делу? Зар је важно ко је извршио? Свако наше сазнање треба да буде употребљиво за наш савремени живот. Знање од кога нема користи не можемо да називамо знањем.“

„Знање о Стаљиновој епохи и његовој улози у догађајима не вреде ничему ако не можемо да их применимо. Хоћемо ли, на пример, да постанемо паметнији ако докажемо да Херострат није спалио Артемидин храм? Мислим да то нема никаквог утицаја на наш живот.

А ако ми сазнамо следеће: 1) да никаквих стаљинских репресија у суштини није било, а јесте било побуне партијских велможа у савезу са шефом НКВД-а Јежовим као одговор на покушај Стаљина да се оконча диктатура партије и да се власт преда народу којег су оличавали народни совјети и њихови извршни органи; 2) да Стаљин није склопио никакав савез с Хитлером и да је оригинал споразума о ненападању с Немачком од 23. августа 1939. уништили Михаил Горбачов и Александар Јаковљев, а уместо тог докуменат у архиву је убачен фалсификат; 3) да СССР никада није стрељао пољске грађане у Катину, него су то учиниле фашистичке снаге, пошто је ту била фашистичка, а не совјетска војска, а Гебелсова пропаганда затим је учинила своје и то приписала совјетској армији. Иако је та лаж поновљена милион пута у кампањи против СССР и Стаљина, она никада неће постати истина.“

Како оцењујете данашњи однос Русије према Стаљину?

„Све зависи од степена информисаности и од тога за какве циљеве човек живи. Ако он живи да удовољи својим природним инстинктима, никаква истинита информација о Стаљину таквом човеку неће помоћи да поштује Стаљина. Ако човек својим циљем сматра да уради нешто корисно за све и да је због тога спреман да управља задовољењем својих себичних нагона, таквом човеку ће информација о Стаљину да помогне да се оријентише у свету препуном лажи.“

Шта је за Вас највеће Стаљиново дело?

„Његова дела су служила само једном циљу – да грађане СССР-а начини газдама у својој кући. Стаљин је знао да заштити интересе не само руског, него и свих других народа. Код њега се под речју 'народ' подразумевало 100 одсто становника, а не само 5-7 одсто имућних као данас. Постоји амерички историчар Грове Фур коме нико не даје могућност да било где јавно иступи. Он је написао књигу Хрушчовљева лаж. Да ли сте икада ишта чули о њему? Нисте, наравно, као ни сви други. Али, сви су чули за неког Симона Монтефјореа који је написао 12 књига о СССР-у, при томе не знајући руски. Он је направо каријеру на историји једне нације не знајући њен језик.“

Постоје поделе и у Вашој породици. Светлана, Стаљинова кћерка (пребегла 1967. из СССР-а у САД, умрла 2011), док је била жива, кривила је оца. Откуда потичу тако оштре разлике?

„Ја сматрам подлацима све који користе Светлану у циљу пропаганде антистаљинизма, а у суштини фашизма, јер антистаљинизам данас није ништа друго него фашизам. То је, међутим, друга тема. Светлану увек помињу када хоће да појачају деловање антистаљинских лажи на плитке умове, а при томе увек прећуткују Светланиног брата Василија, који, за разлику од Светлане, свога оца није хтео да изда ни за шта на свету (Василиј, млађи Стаљинов син, који је након очеве смрти оптужио Берију и Хрушчова да су отровали Стаљина, затим ухапшен, оптужен за антисовјетску пропаганду и осуђен на осам година затвора, умро 1962, прим.). Због тога га је Хрушчов казнио, заједно са онима који су га подржавали, укључујући официре који су криви за трагедију 22. јуна 1941.“

Како се односите према религији? Да ли је то „опијум народа“ или важна духовна пракса?

„У овом питању ми није важна сама религија – верски текстови, ритуали, они који служе религији... – већ конкретни живи људи. Када је црква изгубила државну заштиту падом монархије у фебруару 1917, спонтане одмазде над свештеницима захватиле су целу земљу. Људи нису вршили одмазде због религије, већ над одређеним људима. За шта? За подлост, глупост, лењост, похлепу, грабеж новца. Другим речима, људи су мрзели свештенике не због њихове религиозности или антирелигиозности, већ због њихових људских квалитета, тачније, због одсуства људских квалитета.“

Шта се променило у цркви успостављањем совјетске власти?

„Свештеници су почели да служе народу! Једна од манифестација ове службе била је да су се црквени оци заинтересовали за најразличитија подручја знања у науци и економији и у томе постигли изванредне резултате!

Стаљинска држава их је подстицала на све могуће начине. Давно сам схватио: каква је власт – такви су и људи у држави. Ако власт служи народу, онда сви у овој држави служе народу, укључујући и свештенство. Служење Богу није ништа друго него служење људима. Мислим да су то схватили црквени оци у стаљинском СССР-у.“

Да ли се сматрате комунистом и ако је тако, како замишљате комунистичко друштво?

„Неки верују да би комунизам требало да дође као резултат развоја производних снага друштва. Другим речима, они комунизам не виде као циљ, већ као ефекат! Мени је на души друга ствар: комунизам треба да дође као резултат развоја људи. Комунизам треба да буде циљ свих људи, ако су људи а не животиње.

Начело комунизма 'свако према способностима – сваком према потребама' сматрам дивљачким. Шта је са онима који сматрају да је смисао живота да конзумирају што је више могуће или, поједностављено речено, да 'једу и одмарају' што је више могуће? Не, то нису људи, већ животиње, а комунизам је друштво људи. Комунизам је правда за све чланове друштва, а не само за комунисте, а моћ у таквом друштву служи читавом друштву, а не некој класи.“

Шта знате о Србији? Желите ли да је некада посетитите?

„Располажем, нажалост, веома оскудним информацијама о ономе шта се догађа у Србији. Но, судећи по делимичним информацијама, могу да претпоставим да они који су разбили Југославију (тачније, они који су убедили грађане Југославије да је неопходно да је разбију), нису желели да усреће народе који су живели у Југославији. Ни СССР није разбијен да би његови народи, рецимо Грузини, срећно живели...“