Гроб говедара Ешефа из Долића крај Сјенице štampaj

Буди се Ешеф, у Долићима, говедар.

Страшан је снио сан.

Давно је то било.

Шетао он пољем, пештерским, кад зачу глас: „Копај, Ешефе, баш ту, гроб свој. Ту, гдје сад стојиш. Брзо копај."

Ешеф, заплашен, крену ка кући, да узме будак.

Пробуди се Ешеф, презнојен. Устаде и узе будак, па оде у поље.

Окрену се да још једном види синове Сафета и Билала како се играју пред кућом.

Ешеф копа. Да ли овамо треба да му је глава, ил онамо? Куд се оно муслимани окрећу? Не зна Ешеф, у грозници, на коју страну да гроб пружи, а не може никога да зове, да пита. Како да каже шта копа? Не зна Ешеф, на сјећа се како су мезари на гробљима окренути и гдје је мејту глава, а гдје десна страна.

Ако треба овамо, ил онамо... мисли Ешеф, па најзад ријеши да копа рупу, широку, да може у њу да стане како год га спусте и да га окрену како хоће. Легне Ешеф, па мјери да л му је рупа таман.

Е нек ме спусте тамо ил тамо, могу да станем на сваку страну, па нек ме обрћу, мисли Ешеф.

Прође дан, хефта прође и година се наврши, живи Ешеф, у Долићима, на Пештери, чува говеда, чува синове Сафета и Билала, сије јечмове и хељду, и љуби жену, ал не умире. Мислио је да ће од грома да страда, ил ће га вуци заклат, ил ће се пуцат с комшијама око међа. Ништа.

Оста Ешеф и оста му гроб - округла рупа која поче да се зарушава и да обраста неком дивљом травом.

Једног дана, оде Ешеф у Угао, код хоџе Вехба и исприча му све како јесте.

„И ископо си гроб себи", смије се Вехбо.

„Ископах гроб, па не знадох на коју страну треба но ископах рупу, дубоку ко за гроб, тако сам мислио, да ископам широко за сваку страну, да би ме обрнули како треба. Никоме нисам причо шта сам ископо; пита ме понеко, а ја увијам - нећу да кажем. Како да кажем да сам себи гроб ископо, а још нисам зно ни на коју страну треба да ме окрену", рече Ешеф.

„Ти си мого бунар ископат", насмија се хоџа Вехбо и рече Ешефу да иде кући. И, још му рече, да није баш сваком сну за вјеровање.

Ешеф се врати у Долиће и позва мобу. Узеше људи будаке и лопате и наставише Ешефово копање - ископаше бунар из кога прсну вода ко крв из овчијег врата. Ешеф, кад угледа воду, исприча сељанима зашто је копао прије двије године и зашто је шутио о свему.

Сви се бунару обрадоваше на безводној Пештери. Ту бунари пресушују, а све ријеке су понорнице, извиру, мало трају, па пониру, одлазе, нестају. Тешко се на Пештери одржат. Воде из жила и жилица извиру и падају из облака, па увиру у земљу, а како су тек жилави људи на Пештери кад живе и остају, не пониру.

Прођоше године, а много студене воде из овога бунара попише и Ешеф, и жена му, и синови Сафет и Билал. И напише се путници који прођоше кроз Пештер, а нико им не узе главу ради пара, коња ил сахата у џепу. А вода студена, ко да громови из ње бију. Прича о тој води сва Пештер, и сви веле - вода из Ешефова гроба.

И Ешеф, често, вели синовима: „Донесте, дјецо, мало воде, из мога гроба", или:„захватите мало воде из гроба ми, да прогунем, да жеђ угасим."

Кад госту пруже срчу воде он се осмјехне и пита: „Је л ова из Ешефова гроба?"

И смију се Ешеф, жена му и дјеца, срећни што је жив и помињу онај сан што га нагна да копа. А какав је муслиман, није знао ни куд треба главу да окрене. Па тако постаде бунар што се сад зове Ешефов гроб.

* 

Порастоше синови Ешефу: Сафет и Билал. Који момци, које младине. Поженише се и рече им Ешеф да се подијеле. Око свега се договорише браћа, ал никако да се споразумију коме да припадне бунар именом Ешефов гроб.

Чује то отац им, па их позва, баш крај бунара, и рече:

„Народ вели да је млађега вода, а старијега хљеб. Па нек бунар припадне Билалу, млађи је."

Сафету скочи вена преко чела те опсова оца и рече му: „Ти си на Билалову страну. Више му дајеш."

Отац пљуну Сафета, а овај га ухвати за гушу и баци га у бунар именом Ешефов гроб. Билал се, од чуда, сниза с ногу кад видје шта учини брат и не стиже да избави оца. Сафет доби петнаест година робије; није се отуда вратио.

Причала цијела Пештер о овој смрти. Није чудо што уби син оца -веле, има тога, има и брат брата и брат браћу и отац синове да убије; свега на Пештери има - ал куд га баци у гроб што га је себи копо, зборило се по Пештери.

Студена вода у Ешефовом гробу - није смио нико да уђе у воду, па су Ешефа ченгиљом тражили, а кад га извадише на површину спусти се Билал, низ камење, у бунар звани Ешефов гроб, те привеза оца канапом и подигоше га.

Билал онда замоли комшије да за Ешефа ископају  прави гроб те га сахранише.

Годину дана, нико није пио из бунара што носи име Ешефов гроб; чекали су да се смрт спере с камења и да се вода ишчисти од туге.

И данас, ако прођете низ Пештер, ако живу главу изнесете, идите на тај бунар који се зове Ешефов гроб. Вода је хладна ко гром. Пије народ из тога бунара и збори о имену Ешефов гроб и о сну његовом што га нагна да себи гроб ископа. Збори се, да само син Ешефов, Билал, никад више није попио воду из Ешефова гроба. Кад год се нагнуо над бунар, веле, у води би угледао очев лик.