Од космичке хајке до космонаутске мајке: Како је један пас постао симбол човечанске жртве štampaj

Имала је три године. Добро, то код паса није време за полазак у вртић; не, она је већ била шипарица. Ако се прва година псећег живота рачуна као једнака нашој, а свака наредна као седам људских, Лајка је била девојчурак од петнаест лета.

Нашли су је на улици. Није имала господара. Кад човек нема господара, или бар мисли да нема господара, називају га слободним. Кад пас нема господара, називају га скитницом.

Лајка је била шипарица-скитница.

Господара или господарицу неће имати никад, али ће зато у једном тренутку добити тренера, односно тренерку. Била је то руска научница Алилија Котовска, биолог (биолошкиња) по струци. Она је Лајку увежбавала за велики подухват, за корак који ће бити превелики за једног пса, а – како се чини – недовољно велики за човечанство.

Како је тамо горе

Трећег новембра 1957. године тадашњи Савез Совјетских Социјалистичких Република лансирао је у свемирска беспућа сателит у којем је била ова куја. Лајка је била унапред оплакано заморче, чија је улога била да испита како је „тамо горе“, односно како жив организам реагује на космички амбијент, па да се касније, ако резултати замарања заморчета буду охрабрујући, у васионско црнило шаљу и двоношци.

И тако је Лајка облетала и облетала око Земље, поставши, како је то рекла већ помињана Котовска, „први светски астронаут који је жртвован да би потоње мисије у свемиру биле успешне“.

Ко каже да научници, а нарочито они међу њима који су ангажовани на пројектима од врхунског националног, па и глобалног значаја немају баш најистанчанији смисао за питања савести и етике? Алилија Котовска је, присећајући се завршне фазе тренажног процеса, кад је од Лајке уличарке направила Лајку ултра-спортисткињу, оставила потресан исказ:

„Сви смо ми били свесни да ће она током тог лета угинути. У то време, почетком шездесетих, није ни било изгледа да је некако вратимо живу и здраву. И тако сам отишла да је видим. Замолила сам је да нам опрости. Мазила сам је, последњи пут, и плакала.“

За Геопоетику сам превео роман, или збирку прича, или књигу мета-есеја Или да се спасу сви, или нико (Tous doivent être sauvés ou aucun) белгијске књижевнице и филозофа Вероник Берген. Јунакиње и јунаци ове књиге, а уједно и наратори, управо су пси. Једна од прича или поглавља, Лајка и некролог из свемира, упућује нас не само на Лајкину, већ и на жртве других животиња које су своје животе дале за остварење смешног хегемонистичког или патетичног самоспасилачког идеала људског рода, да пронађе неко место у космосу где ће, евентуално, моћи да збрише кад уништи ову планету:

„Она тражи писца који би описао хватање паса луталица по московским улицама, који би исказао саосећање према женкама које не морају да подигну ногу да би се помокриле, који би објаснио колико је важна величина кад вас нагурају у лилипутанску кутијицу у капсули и онда вас тамо каишевима вежу.

Tражи песника који ће римама овековечити припреме пред полетање, лабораторије-мучионице, стрес од којег ти дође да излудиш, унезвереност животиња заточених у свемирским оделима, заробљених у тамници људског безумља, па аклиматизацију у симулаторима, имплантацију електрода, хранљиви гел, поремећаје срчаног ритма, дисајних функција, промену крвног притиска.

Од мене тражи да напишем некролог за псе из свемира, као нитроглицерином пумпа ме стравом која је прожимала заморчад приликом лансирања ракете, прича ми о страдалима на подорбиталним и орбиталним летовима, о Лизи и Дезику који су се упокојили на лету септембра деветсто педесет прве, о паду притиска у кабини током летова у мају '57. и фебруару '58, о распаду летелице Спутњик VI, збогом Мушка, збогом Пчелка, о експлозији приликом полетања, збогом Барс, збогом Лисичка, па о томе како се у децембру '60. запалила капсула...“, пише Вероник Берген.

Врелина хладног рата

Многе појединости које је белгијска ауторка оплеменила у свом шокантном, живописном и, на махове, фасцинантном штиву (не кажем то као преводилац него као читалац њеног дела) уистину су научно потврђене, односно срећемо их и у речима некадашње товаришке Котовске:

„Правећи одабир, тражили смо искључиво женке. Ево и због чега: оне не морају да подижу ногу приликом мокрења. Што значи да заузимају мање простора. Осим тога, бирали смо луталице, јер пси луталице боље се сналазе у тешким условима и нису размажени. Постојао је још један услов: пас је морао да буде фотогеничан.“

Пса, који је, узгред, морао да буде овенчан и звучним именом (тако, на пример, име московске уличарке Лајке потиче од именице „лавеж“, односно глагола „лајати“), прво је ваљало колико-толико навићи на монструозно скучене услове у капсули, чија дужина под притиском није износила више од тескобних осамдесет центиметара. И, шта је радила Котовска? Сваки дан је псе-кандидате пребацивала у све мање кавезе. Животиња би, наравно, морала да прође и тест под центрифугом, а и да покаже завидан ниво толеранције на буку.

„Из њушке Лајке Јуниор дознајем да је Спутњик II, е да би се изашло у сусрет захтеву Никите Хрушкова да се друга свемирска машина лансира тачно 7. новембра 1957, на четрдесету годишњицу Руске револуције, склепан на брзину, за месец дана, да се све наврат-нанос радило, те да су и безбедносни системи тек отаљани. Сазнајем, такође, да Спутњик II и није био осмишљен тако да се икад врати на Земљу, да је жртвовање Лајке било државна тајна. Залихе кисеоника и хране биле су толике да она унутра може да преживи недељу дана.“

„Сама у тој пакленој капсули, она хвата вертикалу, капсула се уз заглушујућу буку одваја, напушта Земљину атмосферу. Лајки од страха шикљају излучевине. Капсула је избачена у атмосферу. Систем за термичку изолацију се блокира, температура ваздуха расте истом брзином као и температура мотора; затрована храна свакако је прекратила Лајки патње, тако да је ипак избегла смрт гушењем, распадање тела услед дејства јонизације, екстра-биолошку дијастазу трбушних мишића“, грува Бергенова, алудирајући и на званичну верзију, на којој је Кремљ дуго истрајавао, да је Лајка угинула од дејства отрова стављеног у храну, а све, је ли, из хуманих разлога, да несрећно псето не би сагорело приликом повратка капсуле у Земљину атмосферу. Белгијска списатељица овако заокружује причу:

„После тридесет пет година лажи, један научник открио је тајну о крају првог живог створења послатог у свемир. Лајка је угинула четири до седам сати после лансирања, услед прегрејавања и стреса, услед врелине хладног рата, и остала леш који је кружио око Земље пуних пет месеци пре него ће се распасти у њеној амосфери, и то после две хиљаде петсто седамдесет кругова лепих као омча на губилишту, елегантних као бабушкини покрети. Лајка, прва звезда међузвезданог уметничког клизања, усмрћена у славу руске нације.“

И, на концу, штоно вели Лајка Јуниор из ове несвакидашње књиге:

„Без нас, без астропаса послатих на прву међузвездану борбену линију, никада Гагарин не би нагарио да постане први човек у свемиру, никад Нил Армстронг шапом не би крочио на Месец.“