О две смрти због неслане шале и једној чудној утакмици: Страх од пораза štampaj

Годинама се дружили директор и његов  возач. Говорило се да су нераздвојни. Зли језици су тврдили: возач пије таблете кад директора заболи глава. Заједно на путевима, заједно у фирми, увече заједно у кафани. Никада црну ријеч нису имали...

Али, освану јутро кад је директор замолио возача да му окопа кромпире у близини викендице, а директор је имао неке важне састанке током дана... Кад је возач окопао кромпире, вратио се у фирму. Директор је изашао до банке...  А два циркузанта откуцала су лажно рјешење. Намјеравали да се нашале. Погледај, директор ти дао отказ, рекли су, мислила су да ће се све то окончати заједничким пићем.

Возач је отишао кући, ручао са женом и сином. Није ни споменуо да је добио отказ. Увече, око осам сати, возач је сачекао директора пред кафаном гдје су сваке вечери пили. Без ријечи, сасуо му девет метака. У лице, у грло, у стомак. Одмах се предао полицији. Јавност се није много узнемирила. У близини су беснели ратови, тако да је девет метака било као девет капи у водопаду.

У ћелији је убица рекао робијашима, међу којима је био и мој отац: Није ми што ми је дао отказ, него сам га толико година служио, као штене сам трчао око њега... и још ме послао да му окопавам, а он, иза леђа, дао ми отказ...

У истрази, возач је инспекторима одмах рекао да је отказ разлог што је убио директора, али инспектори су одмах установили да отказ није заведен у актима, те да се ту ради о нечијој несланој шали.

Суочен са сазнањем да је усмртио најбољег друга, невиног, возач је у WC-у пресудио себи. Од поткошуље направио омчу, завезао за решетке... Мој отац га први угледао како виси.

Али, ово није прича о возачу убици и жртви директору. Не. Њихови синови, јединци, били су са мном у разреду. Фини момци, добри ђаци, блиски другови, баш као и родитељи што су им били. Након убиства, престао је разговор међу њима, али се нису свађали.

У нашем разреду било је свега шест мушкараца; пет играча и голман, побиједили смо на гимназијском турниру у малом фудбалу. Мјесец дана након што је возач убио директора, отишли смо у Рашку, да играмо фудбалску утакмицу против најбољих у тамошњој гимназији.

Син директора и син возача, обојица у нападу, нису додавали лопту један другом. Било је комичних ситуација. Један пред противничким голом, у шанси, а други му не добаци лопту. И публика се чуди и церека се, јер ова двојица не виде један другог.

Ја, иако заљубљен тада у кошарку, играо сам у тој чудној фудбалској екипи. На полувремену сам предложио да један од наших нападача буде голман, а голман је ушао у игру. Чињеница да међу двојицом нема комуникације постала је мање уочљива и публика је престала да се церека. Тако је игра, која је у првом полувремену била чудна, у другом престала да буде чудна.

Ипак, утакмица је завршена врло чудно. Резултат бијаше нула према нула. Требало је да шутирамо пенале, и, пред сам крај меча - ја дурнем лопту како бих пресјекао противнички напад, а лопта прелети ограду и однесе је ријека Ибар.

Није било побједника, нисмо шутирали пенале, јер није имало друге лопте у рашчанској гимназији. Нула према нула. То је најчуднији резултат. Кад побиједиш - славиш; кад изгубиш - можеш рећи да си изгубио од јачега. Овако, слаб си, и играо си против слабог.

Ја сам предлагао да шутирамо пенале кошаркашком или рукометном лоптом. Наш професор и рашчански професор сагласише се да је боље завршити меч неријешено. И један и други имали су страх од пораза.