Белоглави суп Вука Балевића, змија у недрима Рама Маврића, вук чуваркућа из Паљева и друге питоме звери

Беране још увек прича, а Адем Адо Софтић бележи, о Милоју Балевићу, страственом ловцу који је добио незваног, а ипак драгог госта са Пештерске висоравни.

Једног септембра, пре четрдесетак година, дунули су страшни ветрови од Пештери према Црној Гори, а са групом ловаца – уз оца Милоја – био је и његов син Вук, тада дечак са 14 навршених година. Волео да иде са оцем у лов...

Ниско је летела велика птица – белоглави суп – ниско је летела, на дохват руке, Милоје је подигао пушку и пуцао. Наредног трена, птица је пала у трње. Млади Вук је потрчао према птици и угледао повреде на левом крилу и на левој нози. Беспомоћна, птица је гледала према дечаку који је замолио оца да не узме живот поносном летачу – и не само то – дечак је затражио оцу, искусном ловцу, да излечи белоглавног супа.

Отац је ћутао.

Дечак је грлио птицу.

Није отац имао куд, треном је рођена љубав између Вука и белоглавог супа који је био веома сигуран у дечаковом загрљају. Убрзо, отац је сина и птицу ставио у возило и кренули су према кући, у оно доба када се Беране на Лиму звало Иванград.

Вук Балевић добио је рањеног љубимца са неба. Мерили су птицу – тежила је више од 12 кг, а у распону, њена крила су премашивала три метра. Зарастале су ране на телу белоглавог супа. Добро су га хранили Балевићи. Отац Милоје – који је пуцњем спустио птицу са неба – осећао је обавезу више да се сад стара о рањенику, а дечак је био све ближи птици, често ју је миловао и хранио; ујутру, чим би изашао из куће, прилазио је да прође руком низ њено перје...

Убрзо, прочуло се низ Лим и уз Лим да град има једног житеља више, са крилима, поносног, који се зближио са породицом Балевић.

Приздравио је белоглави суп. Направили су му Балевићи кућерак – скровише иза куће.

То је био знак месарима да помогну – сви берански месари сложно су хранили птицу. Вук је доносио месо и чим се приближи свом дворишту – звизнуо би, а птица би се обрадовала том звиждуку више него данашња деца кад их зовнете на софру.

Убрзо, почеше долазити знатижељници са разних страна, стари и млади, да виде то чудо – пернатог пријатеља који је заволео дечака Вука. А каква је то птица? Огромна. А радује се кад Вук звизне, јер зна да ће бити меса у кљуну.

Од јесени до јесени, птица се потпуно опоравила, почела опет да лети, најпре око куће Балевића, а касније и изнад оближњег аеродрома, направила би круг и вратила би се у скровиште. Иако важан и признат од свих људи, иако тада једини човек на свету који има огромног лешинара за љубимца, и то лешинара ког је спасао, Вук је размишљао о животу птице!

Требало је опет бити човек према њој.

У договору са оцем, Вук је одлучио да птицу отпрати у висине, нека иде према Пештерској висоравни, тамо где је њено станиште, нека се придружи свом јату и нека лети под облацима посматрајући земаљски простор и тражећи где има стрвина како би хранила себе и чистила овај свет којим људи газе.

Милоје и Вук превезли су птицу до Комова и пустили је у слободу. Птица је неколико пута кружила и враћала се дечаку у загрљај. Тек када је четврти пут узлетела, птица се ослонила на ваздушну струју и отишла у даљину.

Дечак је заплакао гледајући како се птица претвара у тачку на небу.

Прошле су три седмице, дечак је туговао, али и био поносан на све своје поступке према птици... И једног јутра, Балевићи су на комшијској кући угледали белоглавог супа!

Посматрао је из комшилука кућу Балевића и своје скровиште. Као да је испитивао, може ли се вратити ту где је стекао пријатељство и оброке.

Дечак је звизнуо. Белоглави суп му је долетео у загрљај.

Ко хоће друга, може га наћи и на небу!

Још неколико недеља белоглави суп је живео међу Балевићима. Летео је изнад аеродромске писте, али једног дана је дошао мајор који је објаснио да птица смета пилотима. Узео је белоглавог супа и нико до данас не зна да ли је птицу поклонио неком зоолошком врту или... не зна се ништа више о птици.

Остала је прича из књиге брилијантног хроничара и уметничког фотографа Адема Ада Софтића У сјенци Феминог ораха. И остала је ова фотографија у кући Балевића – сведочанство љубави и поштовања: 

Пада ми на ум да је Балкан сусрет земаљског и небеског, тло где је посејано семе митова који понекад ничу и у нашем комшилуку. 

Вук чуваркућа и лисица Комшиница  

Недалеко од Новог Пазара, на планини Рогозни, још се прича да су некада вукови долазили на једну локву, да пију воду. Једном годишње долазили – цео чопор и играли се око локве. То место се и данас зове Вучја локва, а народ је те речи скратио у једну реч: Вучулоква.

Ту су многи ловци годинама долазили да виде: има ли питомих вукова или је све само легенда.

Томас Ман је сматрао да је примитомљавање вука и његово претварање у пса сто хиљада година каснило за организованим језиком. То је била његова претпоставка. Да ли је сматрао да се животиња речима могла вабити? Не знамо, али знамо да је некада у митском селу Паљеву, испод висоравни Црниш, домаћин Хајро Булић припитомио вука. Потписник ових редова лично је гледао тог вука, везаног, у кућици, али вук није служио само за показивање. Не. Тај вук је заиста чувао кућу домаћинову. 

Недалеко одатле, у селу Чашић Долац, живи лисица коју зову Комшиница. Близу је кућама, повремено зграби  кокошке сељацима, али не успевају да је ухвате нити да открију њену јазбину која је, највероватније, у оближњим пећинама.

Многи су пуцали у њу, чак је и препознају по дугачком репу и по ходу, али за Комшиницу још увек се није нашао метак. Изгледа да људи њу нису припитомили, али се припитомљава сама и лакше јој бива да се примакне цивилизацији него да долази у непознато.

Није никакво чудо то што лисица живи близу човека. Широм света, нарочито у Холандији, лисице бораве у градовима, али се лисица Комшиница уопште не осврће на ловце, а када уђе у кокошар, понаша се као у самопослузи.   

Змија у недрима Рама Маврића

Некада је у селу Кукавице живео чувени ловац Хасан Маврић. Имао је око на мушици као нико у Краљевини СХС. Био је најбољи стрелац на војном такмичењу још за живота краља Александра.

Хасан Маврић био је познат у народу и по томе што је знао бројницу. А каква је то бројница? Шта је? Чему служи?

То је неки низ речи којима се може позвати змија и умирити у руци. Бројница, о којој многи поричају, јесу речи које човек изговори, и тамо где их изговори – змија дође и стави се „под команду“ тог позивара.

Змија неизоставно верује том човеку који зна бројницу. Он опет каже бројницу и змија оде својим путем. Неки тврде да за одлазак змије од човека треба изговорити обрнути низ речи и тако дати команду да змија напусти место.

Бројнице су древне и преносе се од човека до човека, али има једно правило, каже народ: онај који другоме повери бројницу, предао му је моћ утицаја не змију; бројница више не важи ономе ко ју је знао него ономе ком је предата. Због тога, обично су синови добијали бројницу од очева, уочи њихове смрти, али било је и људи који древне бројнице нису хтели да кажу деци како се не би збунила кад треба отпустити змију од себе и послати је да оде.

Син ловца Хасана Маврића, Рамо Маврић, такође је знао бројницу, али је и без ње био веома вешт са змијама.

Наиме, он је једном приликом кренуо на посао и пронашао змију, шарку, смрзнуту, једва покретну. Била је још зима и змија је на неки начин, можда радом багера, извађена из земље. Није имала снаге да се креће.

Рамо је змији бритвом извадио зуб, увио је у свој шал, ставио у недра и отишао на посао у грађевинско предузеће „Развитак“.

Змија се згрејала. На паузи, кад су радници доручковали, Рамо је хранио себе, али је хранио и змију која му је извиривала из кошуље. Када је његов колега угледао како змија провирује из Рамове кошуље, уплашио се, побегао и онда се свукао до голе коже да провери – има ли змије и испод његове гардеробе.

Народ има страх од змије и нису сви спремни да је држе у недрима као што је чинио ловац Рамо.

Забележили смо и једну поучну народну причу којом народ учи младе да змије не треба припитомљавати.

Наиме, жена је скупљала опале гране у шуми, била је хладна јесен. Накупила наруче и оставила гране крај шпорета... Једна грана је почела да мрда. Није то била грана, била је то змија која се згрејала и промилела по соби. Целе зиме жена је хранила змију, али, на пролеће – змија је ујела жену и дала се у бег.

Жена је ухватила змију испод главе:

„Па ја сам те нашла, сачувала ти живот, хранила те, а ти си ме ујела!“

„Па ја сам змија.“

Ову дидактичку народну причу вероватно је знао и ловац Рамо Маврић, али он је знао и бројницу.

Ловци кажу да у којем друштву се помене змија, не може се прича о њој завршити са мање од 42 речи. Позивамо читаоце да ово и провере у било ком друштву.

Питома мечка с Меденика

Недалеко од Новог Травника, на Меденику, радио је некад рудник барита... Затворен је 1964. али су остали руднички ходници, погодни за скривање мечкама и лисицама.

Геолог Алија Халиловић, који је  исцртавао овај крај и истраживао руде, недавно ми је причао о питомој мечки. Крајам осамдесетих година, радници који су секли шуму, научили су мечку добрим оброцима. Остављали су отворене конзерве нарезака, непоједене оброке, месо, кекс...

Мечка са Меденика јела је све што нађе. Била је врло интелигентна – кад би радници секли шуму, нису је могли угледати, али чим она чује тишину – то је значило да су моторне пиле угашене и да радници једу – биће нешто и за питому мечку. Научила је и да канџама поцепа амбалажу, а највише је волела наполитанке.

Зашто све приче о припитомљавању долазе из ближе или даље прошлости?

Данас, свуда у свету, као да бежи и скрива се тема како припитомити вукове, лисице, мечке и змије. Намеће се као кључно питање: како припитомити људе?