Поништени Џони у свету у којем царује другарство: Сезона лова на вешце и вештице

Боравак Џонија Депа у Палати Србија на Дан државности и празник Сретење изазвао је медијску пажњу различитих тонова и квалитета. Одликовање Депа Златном медаљом за заслуге истовремено са почетком изборне кампање у Србији, протумачено је од стране критичара као јефтини политички поен. Глумац је по друштвеним мрежама опањкаван да је пропали, изгубљени човек склон пороцима коме је каријера завршена, један бедник све у свему. Ваљда, ако си против власти, онда си и против Џонија, иначе ниси довољно против. Ако оставимо по страни овај укорењени политички догматизам, јесте истина да је каријера Џонија Депа у приличној кризи.

Британски таблоид The Sun добио је спор на Депову тужбу због навода о њему као човеку који туче супругу. Daily Mail је међу првима објавио вест о Деповом одликовању „од стране контроверзног председника Србије којем се приписује контрола медија и корупција", чисто да се нагласи ко би уопште Џонија и могао да се сети. Јер, он је заиста у сложеном проблему и није чудно што му се признање и могућност опуштеног рада у далекој и њему драгој Србији чини као „почетак новог живота", како је изјавио на додели признања.

Џони Деп је поништен човек, на удару чувене cancel culture - културе поништавања - новомиленијумског облика прогона људи због лоших дела и ставова, штетних по друштво. У старогрчкој Атини постојала је пракса остракизма - осим одстрањивања из радног и јавног живота, подразумевала је и протеривање из полиса на одређени временски рок.

У моменту када је угледао Амбер Херд, да је знао у шта ће се његов живот претворити после тог сусрета, вероватно би тешка срца окренуо главу и одјездио у непознатом правцу.

Крај брака донео му је тужбу ове страствене лепотице за породично насиље, тежак и дугачак спор, отказ на трећем делу франшизе Фантастичне звери (Fantastic Beasts), и општи бојкот од стране Холивуда.

Управо у време вртлога у приватном животу холивудског глумца дешава се успостављање cancel културе, културе поништавања, или јавног жигосања славних, моћних и богатих због неприхватљивог понашања или мишљења.

Време кенселовања

Социјална мрежа Твитер, са опцијом означавања званог хештаг, омогућила је укључивање великог броја људи и прикључивање акцијама. Сматра се да је први пример покушаја цанцел културе ознака #CancelColbert коју је 2014. проширила интернет активисткиња Сју Парк против звезде ТВ шоу програма The Colbert Report, због његовог сатиричног твита који би могао да буде увредљив за азијску заједницу. Шоу није укинут, Колберт се извинио и уживо у програму обрисао твит, а Сју Парк је због претњи и увреда имала доста проблема.

Случај холивудског продуцента и кооснивача компаније Мирамакс Харвија Вајнштајна, оптуженог и осуђеног за низ случајева сексуалног злостављања покренуо је лавину признања жртава на Твитеру под ознаком #metoo (И ја). Циљ кампање истоименог покрета био је охрабривање жртава сексуалног злостављања да обелодане насиље и насилнике у филмској и музичкој индустрији и јавном животу.

Многи холивудски глумци и редитељи су последњих година на мети за лоше сексуално понашање. Један од њих је и глумац Крис Нот, популарни Мистер Биг (Зверка) из серије Секс и град. Чим је пукла брука, екипа наставка ове серије И тек тако... (Just Like That) саопштила је да се солидарише са женама и да неће емитовати флешбек сцене са глумцем, и онако већ упокојеним по сценарију.

Да ли је саопштење искрено или је у питању кризни менаџмент да се бес не усмери ка њима и да сам серијал буде на мети бојкота? Вероватно и једно и друго. Ланчана реакција и јесте оружје промотера „културе поништавања". Нот је изгубио ангажман на серији Праведник (The Equaliser), као и рекламни уговор са произвођачем уређаја за вежбање Пелотон.

Четири корака поништавања

Отказивачка пракса проширила се на остале неприхватљиве јавне наступе и мишљења означена као расистичка, хомофобна или трансфобна.

Делује смислено - треба да се пази шта се говори, да ли је прикладно или некога вређа. Сексуално насиље је грозна ствар, сексуално уцењивање још перфиднија. Како наводе заговорници ове појаве, јавна прозивка на друштвеним мрежама јесте ефикасан начин да се обични људи удруже против моћних не би ли се одбранили од злостављања свакаквих врста, нарочито на радном месту. Иако је усмерен против моћника, не ради се овде о класној борби или довођењу у питање растуће неједнакости и сиромаштво у друштву.

Такође, „култура поништавања" није исто што и привођење правди и закону - то је друштвени механизам који полако преузима судске ингеренције.

 Постоје четири фазе овог феномена: 1) позивање - лично обраћање особи која је рекла или учинила нешто увредљиво, у вери да ће да коригује став или се извини; 2) прозивање - обелодањивање на друштвеним мрежама; 3) бојкотовање - нико неће да ради са вама; и на крају 4) cancel, то јест друштвени отказ, нема посла, нема пара, нема поправке, сви вас избегавају, срљате у пропаст.

Ако се ова пракса спроводи над компанијама, ту долази најдаље до бојкота, као што је био случај са рекламом за Пепси, оптуженом да банализује покрет „Црни животи су важни". Компанија је повукла споран спот и извинила се.

Претварање живота у пакао

Када су у питању појединци, кажњавање је знатно делотворније - циљ је неком заиста направити пакао од живота. На делу је савремена верзија одабира жртвеног јагњета, који на себе прима све грехе, бес и колективну фрустрацију.

Заговорници кенсел културе жале се да су случајеви доследног отказа ретки - многи ипак преживе тортуру и чак им се повећава број следбеника. Наводи се случај њујоршког комичара Луја Си Кеја (Louis CK), који је због прозивки о мастурбирању пред женама изгубио све послове за филм и телевизију, није могао да се бави својим основним послом - наступима уживо, али и даље има утицај, новац и фанове. Човек функционише, каква штета.

Шта ћемо са хумором и комедијом ако се забране стереотипи и заблуде? Људске несавршености чине комедију, а креативност је ствар спонтаности - сматра британски глумац и редитељ Џон Клиз, чији хумор је одувек био на удару због некоректности.

Очекивано, недавно се нашао на мети нове цензуре и његова серија Фалични пансион (Fawlty towers) из 1975. скинута је са програма британске телевизије због расизма, а отказано му је и гостовање на Универзитету Кембриџ. „Заборавили су да постоји иронија", каже чувени глумац.

„Кенсел култура", која се све више утапа у тзв woke културу - културу родно и расно пробуђених и освешћених - управо је тема Клизовог документарног филма у припреми.

Цунами беса изазваних убиством Џона Флојда у Америци 2020. године покренуо је чишћење могућих расистичких садржаја и примену принципа „културе поништавања" на уметничка дела. Филм Прохујало са вихором може да се емитује, али са претходним упозорењем. Култни филм Доручак код Тифанија је исечен. Компанија Дизни је због расизма повукла класичне цртане филмове Дамбо, Мачке из високог друштва, Петар Пан. Чувени твор Пепе такође је одстрањен по другој основи - као могући силоватељ.

Цртани лик симпатичног твора из 1945. године бива одстрањен због страсних загрљаја јер, ипак, "не" значи "не"?! Да ли је цела ствар отишла предалеко?

Сезона лова на вештице

Да ли је у реду да неко изгуби грађанска права јер је некада, једном урадио нешто што чак није кажњиво ни по закону али је лоше?Да ли се подстиче култура ухођења и потказивања? Да ли је прекрајање прошлости добар начин за бољу сутрашњицу?

Оваква врста културног преваспитавања углавном је приписивана тоталитарним режимима, са праксама као што је кинеска Културна револуција, стаљинистичке чистке итд. У југословенском социјализму cancel култура имала је своју терминологију: знало се шта значи кад је неко „на леду" или је „зглајзнуо", тј. поништен, испао из партијске комбинације. За погрешну реч се ишло у затвор. Да не помињемо мучилиште Голи оток где су људи одвођени по пријавама, некада крајње сумњиво мотивисаним.

Ипак и Америка има своју историју сличних подухвата: еру сенатора Макартија у педесетим годинама прошлог века - „лова на вештице", црних листа и прогона људи у Холивуду због наводних комунистичких уверења. 

Заговорници cancel културе сматрају да су њихове иницијативе управо антитоталитарне, да су спонтани израз грађанске свести, да нису наметнуте од стране државе.

Писмо о правди

Пре две године у Харперс магазину  објављен је апел 153 уметника и интелектуалаца против „загушљиве атмосфере" новог догматизма, бацања љаге на појединце и забране слободе јавног изражавања. Међу потписницима Писма о правди и отвореној дебати били су и Салман Рушди и Џоан Роулинг, која се такође нашла на мети хајке због изреченог мишљења о владајућој политици бирања рода. У Писму се, између осталог, наводи да забрана дебате, било од стране репресивне владе или нетолератног друштва, неизбежно погађа оне без моћи и чини их још мање способним за учешће у демократији:

„Лоше идеје се побеђују аргументима а не ућуткивањем и одстрањивањем", каже се у њему. „Одбијамо лажни избор између правде и слободе јер прво без другог није могуће."

Један од потписника Писма је и амерички писац и критичар културе Томас Вилијамс, по оцу потомак робова, који сматра да се филм Прохујало са вихором десио, и да не можемо да учинимо да се он није догодио. „Не желим да ме потцењују као гледаоца и објашњавају ми шта је то што ја гледам", изјавио је у аустралијској ТВ емисији 60 минута и додао да је стигматизовање људи без могућности њихове одбране веома опасно, а да је паљење књига алармантно. 

Оно што знају сви који су искусили тоталитарне режиме јесте да је пут у пакао поплочан добрим намерама. Све се чини за добробит заједнице, за правду, морал, здравог човека. Паљење књига и прекрајање прошлости не звучи добро и тешко да има на крају више икакве везе са одбраном било чијих права.

Да ли сме да се Џонију Депу пожели добродошлица у Србију или се то сад сматра подршком брачном насиљу? Ако волите Депове филмове, значи ли то да ћете гласати за СНС? Баш се закомпликовало - није лако волети Џонија у овом тешком тренутку.