Интернет као бојно поље и као оружје: На мрежи си или мува или паук štampaj

„Како су се срца песника одједном успалила када је избио рат!", написао је новембра 1914. „одушевљено, с ускликом који креће из дубине душе" тридесетдеветогодишњи Томас Ман у тексту „Мисли у рату" (Gedanken im Kriege), изненадивши њиме своје пацифистичке пријатеље, па и свога брата Хајнриха.

Од почетка Руске инвазије на Украјину 24. фебруара, иначе лако запаљива срца корисника друштвених мрежа, баш као и песничка, горе још јаче него иначе.

Ранији симболи политичког опредељења на мрежама - заставе дугиних боја, песнице „Black Lives Matter", алузије на резолуцију 1244 или Трампов поклич „MAGA" (Make America Great Again) - промптно су употпуњени украјинским или руским националним симболима, од државних застава зараћених земаља до сада свеприсутног „Z".

Међутим, како су у овом случају политичке афилијације директно повезане са животима и смртима цивила у Украјини и „укопчане" с најновијим активностима на интернету с циљем да се у рату директно учествује, то је читаву ситуацију учинило суштински другачијом од ранијих примера „кликтивизима".

Web 2.0

Глобални позиви на политичке акције упућивани преко друштвених мрежа постали су уобичајени од пре десетак година, почев од Арапског пролећа 2010, затим рата у Либији и Сирији и, на пример, виралне акције „KONY 2012" која је захтевала да буде приведен правди Џозеф Кони, вођа војне хришћанске фундаменталистичке организације у Уганди која је мобилисала хиљаде деце у своје редове и била оптужена за бруталне злочине над цивилима.

Ове активности на мрежама углавном су се заснивале на притисцима на Западне владе да предузму одговарајуће акције а не на директној финансијској и организационој подршци зараћеним странама. Међутим, од када су прве руске ракете кренуле да падају на Украјину, друштвене мреже су почеле да личе на dark web, мрачне делове интернета, јер су корисници почели да се, без модерације, директно мешају у ратни сукоб.

Тако су многи су из топлине свога дома саветовали цивиле како да неутралишу руске тенкове балонима са фарбом, којим средствима да онеспособе руске железнице или давали рецепте за прављење Молотовљевих коктела, које су украјински националисти преименовали у „Бандера-смузи", по Степану Бандери, озлоглашеном вођи Организације украјинских националиста из Другог светског рата. 

Ратни crowdfunding 

Уз то, већ у првим данима рата, украјинска влада и невладине организације лансирале су на друштвеним мрежама низ кампања за прикупљање новца (crowdfunding) не само за помоћ  цивилима већ и за директну помоћ украјинским војним снагама.

То је доспело у жижу јавности када је кијевска невладина организација  „Come Back Alive",  основана 2014, која се, како наводи, залаже за „спречавање ширења путинистичких вредности широм света", на платформи за crowdfunding „Патреон", омогућила корисницима да донирају новац за метке (3,5 британских фунти месечно), пројектиле (15 фунти), или бомбе (37,5 фунти) за украјинске оружане снаге.

Иако је „Патреон" у међувремену суспендовао профил ове организације уз објашњење да ова платформа не дозваљава да буде коришћена за финансирање насиља или „куповину оружја, независно од сврхе", „Come Back Alive" и даље тражи донације за директну подршку украјинској војсци, било у стандардним, било у криптовалутама.

Концепт да владе од страних држава и држављана траже донације (а не зајмове) за своје оружане снаге јесте нова појава, али је Михаило Федоров, украјински министар за дигиталне трансформације, тражење ратних донација учинио још иновативнијим. Наиме, он је објавио да ће отпочети прикупљање донације за подршку Украјини тако што ће с циљем „чувања сећања на стварне догађаје овог  времена и ширења истинитих информација у светској дигиталној заједници" основати виртуелни „Музеј рата" у коме ће дигитални „експонати" који се односе рат у Украјини моћи да се купе у валути NFT-а (Non-fungible tokena).

Другим речима, кроз донацију у криптовалутама моћи ћете да постанете виртуелни власник, на пример, твита Урсуле фон дер Лајен у коме она објављује увођење санкција Русији или твита украјинске Раде којим се осуђује Мађарска због противљења искључивању Русије из система SWIFT. 

Добровољци на Редиту 

Иако смо већ годинама, а поготово од рата у Сирији, слушали упозорења како се интернет користи за регрутовање добровољаца за ратишта, отворени позиви украјинских власти добровољцима из целог света да се придруже рату против Русије, такву праксу су - нормализовали.

Док су раније у званичним медијима људи који би одлучили да се као добровољци укључе у конфликте у трећим земљама били упозоравани на законске последице код куће, сада је више држава - укључујући Немачку, Канаду, Летонију и Данску - изјавило да неће кривично гонити своје грађане који одлуче да оду да ратују за Украјину. С друге стране, Велика Британија је наставила са упозорењима својим држављанима на потенцијалне последице придруживања украјинским снагама, иако су британски медији сада значајно наклоњенији украјинским добровољцима у поређењу са ранијим случајевима.

Пример како интернет игра важну улогу у саги о украјинским добровољцима јесте страница r/VolunteersForUkraine на друштвеној мрежи Редит (Reddit), која је посвећена онима који су прихватили позив да се придруже украјинској „Међународној легији". Поред тога, ова страница постала је и извор директних вести са украјинског ратишта, и то не само за радознале цивиле. Наиме, неки верују да су подаци садржани у сликама и видеима из Украјине, које су добровољци качили на мрежу, помогли руској војсци да лоцира базе које је користила Легија и да их бомбардује.

Руски напади су затим резултирали потресним, паничним и виралним постовима несуђених легионара на Редиту, који су се жалили на стање у Украјини и наводили да се осећају као топовско месо, што је овај форум учинило контрапродуктивним за све који желе да помогну нападнутој нацији. 

Обавештајни подаци отвореног кода

Поред нових путева кроз које је интернет омогућио великом броју посматрача ван Русије и Украјине „рат од куће", ту је и сада већ стандардна улога цивила у стварању, ширењу и анализи вести и, наравно, ратне пропаганде.

Такозвани обавештајни подаци отвореног кода, скраћено OSINT (Open-source intelligence), који пружају информације и анализе ратних дејстава на основу јавно доступних података, први пут су постали проминентни током рата у Сирији. Већина OSINT страница на интернету била је плод рада разних ентузијаста, али неке од њих су, попут Белингкета (Bellingcat), од сиријског рата нарасли у праве медијске куће које примају новац од националних влада и бивају цитирани раме уз раме са „озбиљним изворима". Од почетка украјинског рата велики број OSINT налога преплавио је друштвене мреже.

Многи од њих су већ у првим данима рата „страдали" због настојања мрежа попут Твитера и Фејсбука да се обрачунају са „лажним вестима" које пласирају (про)руски медији и појединци, те су се преселили на апликације попут Телеграма. Тамо настављају да извештавају и деле нецензурисане вести, од којих значајан број има застрашујуће снимке мучења и смрти, који на другим мрежама не би могли да буду дељени.

Телеграм је профитирао и захваљујући забрани коришћења Фејсбука и Инстаграма у Русији, као и протеривању Спутњика и РТ-а (Russia Today) са Западних дистрибутера, од кабловских телевизија до Јутјуба, што је Телеграм учинило једном од ретких популарних апликација на којој је могуће чути ставове сукобљних страна, од изјава чеченског лидера Рамзана Кадирова до коментара Њујорк тајмса. 

Чињенице и дебата у магли рата

У жару украјинског рата, борба против „лажних вести" и „говора мржње" у Западним медијима и на мрежама доживела је занимљиве обрте.

Првих неколико ратних дана било је обележено драматичним и, како ће се испоставити, лажним причама о украјинским херојима.

Међу највиралнијим била је прича о „Кијевском духу" (Ghost of Kyiv), имагинарном украјинском пилоту који је оборио (макар) шест руских авиона над Кијевом, а нарочито прича о погибији  тринаест украјинских војника са Змијског острва у Црном мору који су одбили да се предају руској војсци. Обе приче биле су широко дељене у Западним медијима и по друштвеним мрежама као истините, а тринаест наводних мученика-хероја са Змијског острва било је чак и одликовано од стране украјинских власти.

Међутим, после само неколико дана утврдило се да је у питању пропаганда: „Дух" је био само фантом, а осамдесетак украјинских војника са Змијског острва мирно се предало Русима.

Недуго потом, на дезинформације иначе обично осетљиви Њујорк тајмс овом феномену је посветио чланак у коме објашњава да, иако су ове и сличне приче нетачне, и иако су се Твитер и Фејсбук де факто ставили на страну Украјине, ова врста пропаганде је веома другачија од руске. „Украјинска интернет пропаганда је углавном усмерена на хероје и мученике, ликове који драматизују причу о украјинској истрајности и руској агресији", писао је овај лист, док су, с друге стране, „Руси нетачно тврдили да својим нападом одговарају на украјинску агресију и ослобађају украјинске грађане од фашиста и неонациста", ширећи уз то „неосноване тврдње да су Украјинци беспоштедно бомбардовали болнице и убијали цивиле".

Тако је пропаганда једне стране третирана или као истина или као „племенита лаж" која одржава дух отпора и служи доброј сврси, и због тога је тихо подржана и валидирана недостатком реакције „објективних" мрежа и „факт-чекера".

С друге стране, свака критика вести, анализа или захтева који су долазили од украјинске владе или медија попут Кијев Индепендента (Kyiv Independent), дочекивана је као правдање руске агресије и Путина. Тако су, на пример, Такер Карлсон, водитељ најпопуларнијег америчког политичког ток-шоуа на Фокс Њузу, затим бивша представница Демократа у Конгресу Тулси Габард, као и један број критичких новинара попут Глена Гринвалда, Макса Блументала и Мајкла Трејсија, због својих критичких ставова према политици НАТО и САД редовно оптуживани да су „издајници" и/ли Путинови „корисни идиоти".

Стара америчка традиција да се политички неистомишљеници оптужују да су агенти Русије или Совјета враћена је у оптицај 2016. године током „Рашагејта", а тренутно је доживела усијање. Чак се и опрезни критички ставови о ширењу НАТО-а на Украјину етаблираних америчких научника попут Џона Миршајмера „отписују" као апологија Русије.    

Шта је говор мржње?

Опште „кенсловање" руске културе на Западу довело је и до промене схватања шта је уопште „говор мржње". 

Три недеље после почетка рата у Украјини, компанија Мета, власник Фејсбука, Инстаграма и Воцапа, која је од победе Доналда Трампа на изборима 2016. под лупом америчких медија због исувише либералног става према ширењу „дезинформација и говора мржње", нарочито у контексту америчких избора и политике, објавила је да планира да „ојача" модерацију садржаја за који сматра да садржи дезинформације, али и да неће више цензурисати позиве на насиље против „руских агресора" и руских државника, уколико ти позиви долазе из Украјине.

Неколико дана касније, Мета је повукла одлуку компаније да не цензурише позиве на убиство руских званичника, уз образложење Ника Клега, бившег заменика британског премијера а садашњег потпредседника Мете, да та одлука није била уперене против руског народа, те да позиви на убиство и даље нису дозвољени. Ово саопштење је дошло након што је Русија одлучила да компанију Мета избаци са свог тржишта и покрене поступак да се она прогласи екстремистичком организацијом. 

Интернет као оружје 

Колико је ова ситуација последица „успаљених срца", толико је и наставак дуготрајног тињајућег рата између великих сила у коме је интернет претворен у бојно поље - и у оружје.

Иако је коришћење информација у војне сврхе старо колико и рат, интернет, а поготово ширење друштвених мрежа од 2004. године, када је Web 2.0 омогућиo интерактивну двострану комуникацију између корисника и рачунара, драстично су променили начине на које инфо-ратови могу да се воде, али су их учинили и важнијим, јер сада „непријатељ" може да у „умреженом друштву" пројектује своју моћ директно грађанима.

У књизи Долина надзора: Тајна војна историја интернета (Surveillance valley: The Secret Military History of the Internet, 2018), новинар Јаша Левин приказао је историју развоја компјутера и интернета кроз угао њиховог коришћења у војним операцијама.

Левин интернет представља као „најмоћније оружје које је америчка влада створила". Он прати његов развој од 1960-их, када је Агенција за напредне истраживачке пројекте америчког Министарства одбране, скраћено ARPA (Advanced Research Projects Agency), основана 1958. као програм за заштиту Сједињених Држава од совјетске нуклеарне претње из свемира, под вођством Вилијама Годела замислила систем којим би било могуће повезати рачунарске кориснике, али и пратити њихово понашање и утицати на њихово мишљење.

Наводна мотивација за инвестицију у пројекте из којих ће касније настати интернет, биле су потешкоће с којима су се француска, а затим америчка војска суочавалa са отпором у Вијетнамском рату. ARPA је зато покренула пројекат Еџајл (Project AGILE), који је окупио широк спектар научника, од инжењера за комуникације до психолога и антрополога, како би се  деловало против комунистичких формација и кроз „психолошке операције" (psyops).

Паралелно с тим, психолог и један од првих информатичара Џ.К.Р. Ликлидер, од средине 1960-их у ARPA-и је развијао и основе ARPANET-а (Advanced Research Projects Agency Network), компјутерске мреже замишљене најпре да повећа ефикасност и заштиту комуникације између америчких војних база у случају атомског рата, а затим између института, организација и појединаца. Прва ARPANET веза успостављена је 29. октобра 1969. између рачунара на Калифорнијском универзитету и Станфордовом истраживачком центру.

Левин сматра да су AGILE и ARPANET били савршено комплементарни и да се од средине 1970-их компјутерска технологија користи за праћење не само непријатељских снага, већ и Американаца, иако су технолошки утописти, попут Стива Џобса, интернет „продавали" као силу против естаблишмента.

Коначно, Левин указује како су друштвене мреже биле коришћене од стране aмеричких обавештајних служби током Арапског пролећа 2011. у организовању њима лојалних политичких групација, како би преко њих  могли да наметну своју верзију догађаја широком аудиторијуму. 

Руска сајбер-доктрина

Управо су Арапско пролеће, као и искуство из Либије, Сирије и Украјине током Мајданских протеста 2014, били повод руским одбрамбеним стратезима да додатно преиспитају улогу интернета у конфилктима и да крену да се додатно фокусирају на сајбер-домен у војним операцијама.

„Доктрина информационе сигурности Руске Федерације", која је усвојена 2016. године, поред сајбер-саботажа какав је био израелско-амерички напад на иранска нуклеарна постројења вирусом Stuxnet, упозорава и на иностране пропагандне нападе против „традиционалних духовних и моралних вредности", као и нападе путем интернета и информационих канала с циљем „дестабилизације домаће политичке и друштвене ситуације". Иако је слична доктрина у Русији већ била на снази од 2000, она је у својим циљевима била мање експлицитна.

Поред наглашавања потребе за оснаживањем сајбер-сигурности и постизања веће независности од иностране информационе опреме и услуга, руска војна доктрина бави се и „контролом наратива" коју омогућава интернет. У овом документу се наиме тврди да је руско друштво мета „усмерених наратива" и „информационо-психолошких акција" са циљем идеолошког притиска и умањења патриотског духа. 

Три године касније, Русија је 2019. донела и тзв. „закон о интернет суверености". Како је тада саопштено из Кремља, доношење овог закона имало је за циљ да спречи ширење непоузданих друштвено значајних информација и суверзивних наратива које под маском веродостојних порука представљају опасност по живот и/ли здравље грађана, могу изазвати масовно нарушавање јавног реда и мира, или представљају безбедоносну претњу за одржавање животно важних транспортних, социјалних, финансијских, енергетских, индустријских или комуникационих инфраструктура. 

Западне анализе ове руске сајбер-доктрине показале су да и земље НАТО-а имају слично схватање интернета као бојног поља на коме се мора бранити, али на коме се може и нападати. Анализа Центра за стратешке комуникације НАТО-а (NATO STARTCOM), објављена у јуну 2021, истиче како је основна одлика руске стратегије у сајбер-простору брисање разлика између ратних и мирнодопских прилика, те да је неопходна стална одбрана од руских сајбер напада - од саботажа до ширења субверзивних наратива.

Аутори ове анализе истичу да се овакав приступ информационом рату примењује у неким државама попут САД и Француске, али посебно хвале Велику Британију која је формирала специјалну јединицу за сајбер-операције која има и офанзивни и одбрамбени карактер у информационо-психолошком пољу. Овај документ предлаже још интензивнију сарадњу војних и цивилних институција како би се становништво заштитило од руског утицаја.

Али дефиниција „руског утицаја", то јест онога шта се сматра информационо-психолошким нападом, веома је широка, као и у руској доктрини. На пример, друга, слична анализа, коју је саставио канадски Центар за одбрамбена истраживања и развој (DRDC), као пример таквог напада наводи цитирање немачких извора на канадском јавном сервису по којима Русија може да буде незадовољна већим присуством НАТО трупа у Балтичким земљама. 

Тотални сајбер рат свих против свих  

Оваква широка схватања тога шта се сматра информационим ратом и очигледна вољност да се интернет, а поготово друштвене мреже, сматрају бојним пољем у информационом рату, доста објашњавају актуелне активности поводом рата у Украјини.

Русија је не само ограничила (или потпуно забранила) рад страних медија попут Радија Слободна Европа, Би-би-сија и Дојче Велеа, и укинула слободан приступ Фејсбуку, Инстаграму и Јутјубу, већ је цензурисала и неке домаће медије које сматра страним агентима, попут листа Новаја Газета, који је престао да излази крајем марта. 

С друге стране, САД је поред забране руских медија и веће осетљивости према свему што се може сматрати оправдавањем руске позиције, одлучила да искористи и ТикТок инфлуенсере, организујући брифинг у Белој кући како би они послали у свет своје поруке о Украјини. 

Креативни приступи пропаганди и покушаји да се култура и нови медији искористе за геополитичке и ратне циљеве нису ништа ново, што се може илустровати и на примеру Србије и Југославије у двадесетом веку - англоамеричко јавно мњење је било изложено ратној пропаганди о херојству Срба у Првом светском рату кроз изложбе Мештровићевих дела, филмом о храбрим четницима у Другом светском рату, да би током 1990-их било убеђивано о сличности српских снага у Босни и нациста кроз организовану медијску кампању фирме „Рудер Фин", која је документована у сјајном документарцу јапанске телевизије НХК.

Али, док су пропаганда и антипропаганда некада захтевали доста новца и организације, сада свако ко има приступ интернету може да се укључи у информациони рат. На исти начин на који је током овог рата украјинска влада одлучила да дозволи наоружавање цивила и подстиче њихово учешће у одбрани од руских напада, тако смо и сви постали инфо-ратници, па самим тим, по новим информацијским и војним доктринама, и оправдана мета пропаганде. Једна колумнисткиња Фајненшл тајмса јануара 2022. је, на пример, хвалила коришћење психолошких операција у борби против дезинфромација.

Овакав стални рат свих против свих коме присуствујемо сваки пут кад се „логујемо" на мрежу, међутим, отвара забрињавајуће сценарије за будућност.

Како разни политички блокови одлучују да се заштите од интеракције са непријатељем, тако фрагментација светског интернета делује неизбежна. Интернет ће се вероватно фрагментирати и на унутрашњем плану, пошто све оштрије политике модерације садржаја код гиганата као што су Гугл, Фејсбук и Твитер терају кориснике на мање платформе које су отвореније за њихове ставове. Јутјуб већ трпи конкуренцију Рамбла (Rumble) и Одисија (Odysee), док су амерички конзервативици покушали да Твитер замене Гетером (Gettr) и Парлером (Parler).  

Више повода за бригу међутим даје то што изгледа да константни страх од информационог рата неумитно смањује слободан простор за дебату и политичко деловање.

(Дез)информациони рат 

Руска борба против „хибридног" информационог рата угрозила је опстанак многих медија који су имали негативан однос према власти. Поред раније поменуте Новаје Газете, критички портал Медуза је најпре био изначен као страни агент 2021, да би од марта 2022. био блокиран на руском интернету. 

С друге стране, после вишегодишњих и, испоставило се, неутемељених оптужби да је Русија „заслужна" за победу Доналда Трампа 2016. године, Њујорк тајмс се поново нашао у жижи дебата о дезинформацијама када је у једном тексту де факто признао да је бар једна битна вест, која је била проглашена руском дезинформацијом и практично уклоњена са интернета, заправо била истинита.

Наиме, мање од два месеца пред америчке председничке изборе 2020. Њујорк пост је објавио вест о садржају лаптопа Хантера Бајдена, сина тадашњег кандидата Демократа и садашњег америчког председника, који се односио на послове породице Бајден и њихове везе са страним земљама, укључујући и Украјину.

Ту вест је већина великих медија, али и део америчког обавештајног естаблишмента, прогласио руском дезинформацијом, Фејсбук и Твитер су забрањили њено ширење, Твитер је чак суспендовао налог Поста, иако су многи новинари и тада тврдили да је вест веродостојна и да Руси немају с њом никакве везе. 


Такође је занимљиво да је неколико недеља пре почетка сукоба у Украјини, влада канадског премијера Џастина Трудоа објавила да ће учесници тадашњег протеста камионџија који је блокирао Отаву бити кривично гоњени, већ да ће по ванредним законима банке моћи да замрзну њихове приватне рачуне, док су канадске камионџије биле оптуживане да имају подршку из Русије. Сличне мере заплене имовине и блокирања рачуна мало касније је више европских земаља спровело против богаташа блиских Кремљу, тако да није тешко замислити сценарио у коме ће исте мере бити примењиване против свакога противника власти само уз оптужбу да ради за стране режиме. 

Узевши у обзир економске и политичке потресе који ће погодити свет због рата у Украјини, од растућих цена енергената до несташице хране, није немогуће замислити да ће оптужбе за дезинформације или издају, уз предузимање екстремних мера против појединца за које се сматра да дестабилизују систем, постати све чешће широм света.

Последична друштвена фрагментација може да доведе и до разних интернационалних савезништава у борби за слободу, те ће и унутрашње политичке борбе вероватно имати све јачи међународни аспект - било у смислу међународног удруживања или отворене подршке страних фактора.

Развој војних технологија имао је огромне последице и по друштва и за саму природу ратовања. Поједини историчари и политиколози војно-технолошки напредак сматрају кључним у стварању модела „тоталног рата" у коме се читаве популације сматрају легитимним метама.

Свет у коме све више људи може да постане „ратник од куће" јесте свет који ће бити све опаснији за све нас, ма колико нам жар рата на екрану деловао узбудљиво.