Не, то није моја Венеција, невеста сјајна мора зеленог: Туризам је убија, без туризма је мртва štampaj

Легенда каже да је Ги Мопасан, када је угледао базилику Светог Марка, ускликнуо: Венеција! Постоји ли име које је будило више снова? Фридрих Ниче је тврдио да је само Венеција синоним за музику, Марсел Пруст је у њој нашао „изгубљено време" а Наполеон је пре него што је наредио да се однесе Квадрига са базилике Светог Марка констатовао да је Венеција најлепши салон Европе.  

Миленијумска престоница Млетачке републике је била вековима сан учених, богатих, пустолова, писаца, сликара, композитора, трговаца, знатижељника и особењака свих боја, идеологија и укуса. 

Разапета на каналима између земље и воде, истока и запада, модерног и античког, „Serenissima" (Пресветла) је привлачила својим сјајем столећима сваки просветљени ум, од Дантеа Алигијерија и Франческа Петрарке преко Вилијама Шекспира, Јохана Волфганга Гетеа, Џорџа Гордона Бајрона до Оноре де Балзака, Фридриха Ничеа, Рихарда Вагнера, Хермана Хесеа, Томаса Мана, Габријела Д'Анунција и многих других. 

Венеција није била само двориште заводника Ђакома Казанове већ и Тицијанов атеље, Шекспирова позорница и Вивалдијева и Вагнерова концертна дворана. Била је и салон моћних жена које су промениле претходни век, Луизе Казелати о којој и данас круже легенде како је нага у јеку „Belle Epoque" ходала тргом Светог Марка са пауном на повоцу, Дорис Кастелроз, бизарне Британке за коју се приповеда да је била љубавница сина Рандалфа и тате Винстона Черчила, али и Пеги Гугенхајм и њених неизбежних кучића тибетанске расе ласа апсо. 

У својих 1600 година, напуњених прошлог лета, Венеција се показала као веома виспрена, флексибилна варош, спремна да се промени и прилагоди новим временима, новим потребама, модама и захтевима, све до појаве масовног туризма. 

Престоница Медитерана 

Земља дуждева и Марка Пола је била увек радознала, орна за авантуре, послове и уживања. Водила је ратове само када је морала, преферирајући, кад год је то било могуће, дипломатију као средство борбе за реализацију интереса и трговину као инструмент за стварање савезништва и решавања проблема. 

Венеција је увек била окренута ка мору, ка истоку, због чега није никада имала богзна какво залеђе у Венету и североисточној Италији. То се није променило чак и када је са нестанком монголске империје прекинут антички пут свиле, ни када је Медитеранско море изгубило значај са откривањем морског пута за Индију око Рта добре наде, ни када је Атлантски океан преузео доминантну улогу са растућим значајем Америке а Османлијска империја се трансформисала у непремостиву препреку на копненом путу до Индије и Далеког истока. 

Венеција је реаговала трансформишући се из поморске у трговачку силу а затим и у занатлијско-артистички центар тадашње Европе. Иронија судбине је да је Млетачка република сишла са пиједестала поморских сила са величанственом победом у бици на Лепанту. Био је то први велики пораз Османлија у сукобу са хришћанским војскама од којег се турска морнарица није никада опоравила, али и лабудова песма млетачке морнарице.  

Венецијанци су правили непобедиве галије, али нису били ни изблиза тако вични у изградњи једрењака. Мера Венеције је био Медитеран, за океане „Пресветла" није имала довољно светла и сјаја. Та трансформација Млетака од ратоборних морнара до прагматичних трговаца ће и проузроковати нестанак Републике после читавог миленијума независности и славе. 

Мит о граду

Немачки генерал и војни теоретичар Карл фон Клаузевиц је на примеру Венеције базирао своју теорију да је од губитка независности много важније како је она изгубљена, и наратив који иде уз тај губитак. По Фон Клаузевицу, ако једна држава изгуби независност или део територије без борбе, она ће сачувати животе и економску, какву-такву, сигурност својих грађана, али ће тако убити мит и с временом ће њен народ бити асимилован од стране освајача. Ако се пак супротстави окупатору, чак и по цену великих губитака, бројни животи ће бити изгубљени, али ће се родити мит, способан да живи вековима и да обликује и формира нове генерације. 

Добро укорењени мит у једној нацији, и даље по Фон Клаузевицу, допринеће, пре или касније, обнови независности и повратку територије или барем једног њеног дела, чим се зато укаже историјска шанса. Наполеон је освојио Венецију без испаљеног ђулета пошто је дужд Лудовико Манин, заједно са властима у граду, одлучио да поштеди град разарања и губљења живота с обзиром на то да је пораз био неизбежан.

То је била мудра одлука, јер ко зна шта би претекло од Венеције за нас, а спасени су и бројни животи. Међутим, предаја без борбе је убила мит Млетачке републике. На Бечком конгресу, после дефинитивног пораза Наполеона на Ватерлоу, на коме су се кројиле нове границе Европе, ником није пало на памет да обнавља Млетачку републику, ни Метерниху, ни Талерану а у Венецији одавно није било локал патриотског пламена из кога би изронила нова „Серенисима". 

Дакле, кроз историју, док је Медитеранско море било центар света а галије главно превозно средство, Млеци су били поморска сила, затим су се преобразили у веште и успешне трговце, па занатлије и забављаче, град провода и карневала.

Први кафе, бар у Италији, и један од првих на свету, „Caffe Florian", отворен је 1720. године на Тргу Светог Марка. Његов власник Флоријано Франческони га је назвао „Alla Venezia trionfante", али сем њега, кратко време, нико га није тако звао: био је и остао „Флоријан". 

У њему су Казанова и бројни други бонвивани вековима заводили девојке и обратно. Кафе барови су у једном часу постали толико популарни и раскалашни да је дужд морао да забрани приступ женским особама, само је „Флоријан" био изостављен јер се ту окупљало највише племство а властела је увек била „једнакија" од других. 

Модерно доба

Венеција је стигла у модерно доба као град епикурејаца, хедониста, стваралаца, занесењака, људи који су живели пуним плућима. Списак умних и креативних глава који су живели у њој је подугачак као и оних који су то желели а нису успели. Шекспир није никада крочио у Венецију, али га то није спречило да је опише у „Отелу"„и „Млетачком трговцу", боље него они који су се својим очима дивили Тријумфалној квадриги на базилици Светог Марка.

А онда је стигао туризам, заједно са железничком пругом с којом је Аустроугарска монархија повезала острво у Лагуни са остатком света. Мусолини ће касније направити и вештачки насип на коме ће нићи и пут са више трака који ће дефинитивно везати Венецију за копно.

Тајна Венеције није у њеној архитектури, базилици, звонику и Тргу Светог Марка, није ни у Ријалту, ни у многобројним каналима, почев од Великог, ни у савршено очуваном јеврејском гету, монументалној цркви Santa Maria della Salute, Дуждевој палати, Мосту уздаха или у „сестијерима" и „калама". 

Драж Венеције су били њени људи и сви они који су долазили да уживају у њој утискајући свој део универзума у колективну чаролију. То објашњава зашто је Пруст у Венецији пронашао смисао изгубљеном времену и од ње направио метафору за живот. Не може се другачије описати раздраганост Хермана Хесеа који се купао у каналу Ђудеке и на Лиду, возио ноћима у гондоли гледајући месечину и крстио свој боравак у овом граду као „венецијанску чаролију". 

Нису довољне палете и тргови да се један хладни, натмурени и намћорасти карактер какав је био Ничеов, потпуно раскрави и да га натерају да призна да је живот у Венецији музика. Да ли би било Вивалдијева „Четири годишња доба" да није било Венеције? И да ли би Моцарт и Вагнер били то што јесу да нису прошли кроз Венецију - Рихарду је то била и последња животна станица. 

Свој дух су у калама и сестијерима оставили и Гете и Бајрон. Родоначелник романтизма је велики део свог живота провео у Венецији. Он је у некадашњој престоници која је постала, готово преко ноћи, провинција једне друге империје, видео меланхолију која преплављује уметничке душе када се задесе на прелазу епоха. „Зграде су оронуле, музика се више не чује, ти су дани прошли, само је лепота остала", писао је Бајрон о Венецији под аустријским стегом на почетку 19. века. 

Интересантно је да је Венецију под Аустријом и Оноре де Балзак видео као „умирућу лепоту која из сата у сат тоне у свој гроб". 

Нови живот 

Улазак Венеције у Италију, почетак „Belle Epoque" и прве назнаке масовног туризма, оживели су Венецију. Град у Лагуни постаје омиљено место племића из старих породица, али у новом руху, као и нове буржоазије. Локално становништво и стални посетиоци који остају по неколико месеци или чак година, ткају нови миље који Венецију враћа на мапу градова за бонвинане, раме уз раме са Паризом. Бијенале у Венецији, зачето 1895. године, даје још једну препознатљиву димензију граду у Лагуни. 

Почетак 20. века је обележен отварањем луксузних хотела на Лиду, почев од Хотела „Des Bains" у којем је смештена радња романа Томаса Мана „Смрт у Венецији", као и позорница истоименог филма Лукина Висконтија. Хотел „Des Bains", данас напуштен и запуштен (у току је процедура за добијање дозвола за његову реконструкцију), био је омиљено место великих холивудских звезда Кларка Гебла и посебно Лиз Тејлор. 

Венеција је била прва дестинација која је објединила тада све видове туризма: море, историјске лепоте, културно-уметнички програм, забаву и гастрономију. Зато је постала омиљено место европске аристократије у предвечерје Великог рата и између два планетарна сукоба, када је направљена палата Венецијанског филмског фестивала и отворен велики „Casino". 

Пред почетак Другог светског рата Венеција је поставила рекорд од милион и седамсто хиљада посетилаца у 1938. године. Међутим, после Другог светског рата елитни или тзв. slow туризам се из године у године повлачи пред масовним туризмом производећи серију колатерних штета по град, укључујући његову депопулацију.

50.000 Венецијанаца

Од 1951. године, када је Венеција имала највећи број становника, преко 175 хиљада, спала је на данашњих педесет хиљада. Штавише, страхује се да је пробијена и та доња алармантна граница. У последње две деценије Венеција је губила, у просеку, по хиљаду становника годишње. 

На другој страни масовни туризам је галопирао достигавши астрономску цифру од 23 милиона посетилаца у години пре пандемије. Експоненцијалном расту туриста су доприносили разни фактори - 1954. године је реновирана железничка станица „Санта Лучија", направљен је огроман терминал за аутобусе и аутомобиле, а 1960. је отворен међународни аеродром „Марко Поло". 

До туристичког биг-банга долази са падом Берлинског зида и најездом туриста са истока док појављивање лоу-кост авиокомпанија и експанзија крузерског туризма (Венеција је друга најзначајнија лука за крузерски туризам по броју клијената), док завршни и вероватно смртоносни ударац духу Венеције задаје издавање соба и апартмана преко интернет платформи. 

Живети у Венецији

Од рефлексног сјаја Венеције почели су да просперирају и нови градови подигнути у околини, пре свих Местре, где се преселио велики део Венецијанаца из логистичких и практичних разлога, али и због финансијских побуда и комфора.

Живети у Венецији је постало готово немогућа мисија: свакодневне инвазије туриста, са свих страна -  из Местреа, са станице „Санта Лучија", терминала „Тронкета", крузера - екскурзије (у просеку сваки дан Венецију „запљусне" преко 70 хиљада туриста), вртоглави раст цена производа за општу употребу, пораст станарина, готово недостижна вредност квадратног метра, папрени трошкови за било који види реконструкције или поправки на некретнинама, промена трговачке мреже концентрисане на туристе која занемарује потребе становника, као и све мањи број услужних делатности и социјалне мреже за Венецијанце. 

Ипак, најпогубнији за Венецију је губитак идентитета града. Од некадашње Серенисиме остале су само кулисе, и даље величанствене и чаробне, али без духа по којем је била препознатљива и као сан генерација. Једна локална невладина оргнизација, „Venessia.com", пре десет година, када је број становника сишао испод 60 хиљада становника, организовала је симболичну сахрану Венеције. Ових дана исто удружење, упозоравајући да је број становника сишао испод 50 хиљада, лансирало је провокативну поруку: „Венеција је искоришћена проститутка, али морамо да се боримо да је спасимо."

Венеција је све мање град а све више музеј на отвореном, тематски парк „Serenissime", Дизниленд Млетачке републике. Стари Венецијанци се још сећају ружења града са концертом Пинк Флојда или обнављањем Карневала од кога се клоне и беже главом без обзира не само Венецијанци већ и они који заиста воле Венецију.

Шта тек рећи о умовима који су смислили да грдосије од крузера пролазе кроз канал Ђудеке на пар метара од Дуждеве палате и Трга Светог Марка реметећи веома сензибилну равнотежу Лагуне, од њеног дна до флоре и фауне. 

Светска туристичка организација је дефинисала одрживи туризам као активност која не мења социјални, природни и културни амбијент и када се не спречава или не отежава развој других економских активности. У Венецији се све догодило супротно. Масовни туризам је уништио социјални и природни амбијент и извршио девијацију културног окружења док се истовремено туризам наметнуо као једина економска грана. 

Трагичне последице избора у последњих сто година су се најбоље виделе током локдауна и пандемије коронавируса када се Венеција суочила са разоружавајућом истином: туризам је убија а без туризма је мртва.