Последњи пут с другом на Стонсима: Old age is not for sissies štampaj

Када већ озбиљно матор, заједно са Б, једним још маторијим, одеш на концерт групе чија три члана заједно имају 233 године, нема друге него да загазиш у историју.

И све је њом прожето: Град у који си дошао. Хотел у којем си одсео. Стадион на којем је концерт. Места на којима се после опорављаш и сабираш утиске.

Друкчије, просто, не може. Ролингстонси су у Бечу, турнеја се зове „Sixty" (60 јебених година свирају!), стари свет престаје да постоји, и ми можемо још само да му нешто отпевамо, подсмехујући се будућности, на начин на који су то урадили Стонси, који, као и ми, одлазе. Задовољни собом, цинични према онима који бесомучно стижу.

Зато је и најбоља слика са концерта, она са његовог краја, на којем је ново време од rock&roll стараца, препредених, захтевало политичку коректност, и у оквиру ње, наравно, шта друго него Украјину. 

И добили су је. Хор дечака и девојчица из Украјине који пева: „You can't always get what you want."

Порука? Спрдња? Презир, или тек некада преко потребни цинизам? Можда пука зајебанција, Џегер & Ричардс субверзија? Све то, наравно, али и више од тога. Можда је прави израз: „Булгаковљевска иронија" - тако пристала сваком новом добу. Пошто су старци одавно све схватили, и свему се насмејали.

Уосталом, у истој песми Џегер пева (опростите на слободном преводу): „Ишао сам на демонстрације, по сасвим правичну дозу злостављања." Као да је, давно, пре времена, отворио твитер налог. Па кренуло злостављање. Правично. Само се, некада, све то друкчије звало.

Има и још, о демонстрацијама (твитеру), у истој песми. Да служе избацивању фрустрација, и да је то, наравно, бесмислено, јер ако фора са ослобађањем од фруста не успе, има да прегориш осигурач од 50 ампера. И компјутер. Мобилни. Што се, такође, некада друкчије звало.

„You can't always get what you want", певају бесловесна и невина деца;

„You can't always get what you want", певају кроз-све-прошли, дивно грешни старци,

„You can't always get what you want", пева читав стадион... 

И теби је јасно, док нека жена, испред тебе, ознојена и лепа, њише огромним куковима и диже два прста увис (peace, babе, peace), да ће свет ипак да прегори.

Јучерашњи свет

Но, после овог концерта, немаш са тим никакав проблем. Историја је ионако забавнија. Поготово она која има везе са датумима, што омогућава толико фантастичних комбинација.

На пример: Стонси су, под тим именом, прву свирку имали 12. јула 1962. године у Клубу „Марки", у Лондону.

Тог дана, 12. јула, 2122 година раније, родио се Јулије Цезар. Под његовом командом била је Легија X Gemina. У првом веку нове ере, Легија X Gemina основала је војни камп који је, потом, постао Беч. Онај Беч у којем је, пре 1842 године, умро Марко Аурелије, римски цар-философ. Исти Марко Аурелије је рекао: „Све што чујемо је мишљење, а не чињеница. Све што видимо је перспектива, а не истина".

И ето нас опет на концерту, 15. јула 2022. године. Почиње снимцима Чарлија Вотса, бубњара-философа. Чист стоик, познат по изјави: „The world of this is a load of crap" (Овај свет је гомила срања). 

Круг је обрнут. You can't always get what you want.

Осим ако не желиш историју. Она се преплиће и игра. И опет са тим 12. јулом. Еразмо Ротердамски је умро на тај дан. А? Каква похвала лудости, то што су Стонси баш тада настали.

И колико је свет лудост, испреплетана. Весна Кнежевић, која је већ права Бечлијка, отмено интелигентна, прича нам како је у хотелу „Регина", у којем смо Б. и ја смештени, на једну ноћ, тек да преспавамо после концерта, одржан први нацистички пријем за бечку господу, 1938. године, после Аншлуса. У истом том хотелу, до 1938. године, редовни гост је био Штефан Цвајг.

И данас је све опет ту. Полуделе идеологије, и амок. Оно стање у којем си толико луд да можеш и да убијеш, и да се убијеш. Цвајг је, попут јунака своје новеле, изабрао ово друго.

У Бечу, испред „Босне" 

Амок је, пак, преживео. И наставио да се игра. Историјом и датумима. Џегер се, ове године, сликао на Опера рингу, испред киоска са кобасицама који се зове „Босна".

И то је урадио без икакве свести о томе да је 12. јула 1993. године граната побила силан свет у Сарајеву, који је, на Добрињи, стајао у реду за воду.

Ми, наравно, тврдимо да су то урадили Бошњаци, Бошњаци тврде да смо ми, Срби, испалили гранату, док се Џегер смешка, са конзервом пива у руци.

Брига њега за наша лудила. И туђа. Стонси су, за ових шездесет година, озбиљну лову зарадили. Богатство чланова групе процењује се на милијарду и по евра.

Сиротиња. Када су дошли у Беч, закупили су готово цели Хотел „Империјал", најпознатији у Бечу. Хитлер је имао апартман у њему, када је тријумфално ушао у град у којем је давно пре тога пропао као сликар.

А у организацију Хитлерјугенд, нетом основану у Аустрији 1938. године, упао је и млађани Ернст Хапел. Па је из ње избачен. И завршио на Источном фронту, али је и одатле збрисао.

После је играо фудбал, био тренер, освојио две Лиге шампиона. Изгубио, са Холандијом, финале Светског првенства у Аргентини.

Стадион на који су Стонси стигли из „Империјала" данас се зове по њему. Наставак оног „You can't always...", гласи:

But if you try sometime you'll find
You get what you need.

Ернст Хапел је доказ. Не можеш баш све, али, ако се потрудиш, пази сада, можда добијеш оно што то треба. Стадион, на пример. И Стонсе на њему. Историју.

Како време брзо пролази 

Када смо код ње, имао сам неких годину и по дана када су Стонси основани. Нити су они сањали да ће свирати шездесет година касније, нити је моја мати имала било какву наду да ћу ја доживети и прву годину, а не шездесет више. Одмах по рођењу проглашен сам мртвим и стављен на сто за обдукцију. Њено вриштање ме је оживело, тако је бар тврдила.

Зато волим Китa Ричардса, вечно првог на листи оних за обдукцију.

Зато сам и пристао на иначе луду идеју да Б. и ја, нас два маторца, попут неких дечака, на концерт идемо не на трибине него на терен, што подразумева готово пет сати стајања, гурања и скакања.

Као да нас је неко послао на систематски. Ако преживимо, све ок, ако не: Лепо смо вам рекли. Није то за вас.

И то сам и сâм мислио, да није то за нас, пошто су ме ноге већ озбиљно болеле, када сам видео оног због којег све ово и пишем.

Не знам му име, ко је, одакле, колико је стар, од чега болестан, али је био ту: човек, старац, са ходалицом, оном направом са точкићима која старима помаже да се уопште крећу.

Прошао је поред нас, ослоњен на ту скаламерију, и отишао негде према фан-питу.

Ништа ме више, после тога није болело.

Историја је можда хрома, можда једва хода, али је - историја. И котрља се. И пржи 12 минута „Midnight rambler", као да сутра не постоји. Само да су то одсвирали, концерт би вредео.

Б. је видео како се Ричардс, после тог рок блуз ватромета, задовољно смеши.

Јебига, ако неко није бацио шездесет година, нису они. Поноћне луталице. Испуњене и остварене.

Out of Time

И то је била суштина читавог концерта, самих Стонса, на које је Грејс Слик, из Џеферсон Еирплејна, наравно, иначе имала интелигентну замерку, о којој смо размишљали пре Беча: да тешко можеш да верујеш богатим маторцима који певају „I can't get no satisfaction".

Тачно, али не осети се то, углавном. Можда мало сумње избије када крену са „Let's spend the night together" (Стварно!? Где? На Ургентном? Да понесем катетер и кесу, или ће тамо да ми дају?), али она брзо прође.

Несумњиви су мудри старци. Озбиљно верују у то шта раде. Рецепт, који, када би могли да га патентирају, доноси и више пара од музике.

Питајте оног са ходалицом, ако не верујете. Његово искуство са том котрљајућим вером је готово новозаветно. Проходао је човек. И слепи су прогледали. Мртви оживели. Једини проблем, данас и увек, остају они глуви. А често су већина.

И то је некако то, о концерту, Стонсима и историји. Нема потребе да тупим  о самој свирки, има оних који су у то верзиранији.  

Ово је ионако за оне који хоће да верују, чак ако су и тотално немузикални. И није реч о свирци, него о ходочашћу. Деца да ми се презивају Хаџи-Китрадовановић. И да верују.
Да све пролази, осим Стонса. И историје, која се с нама игра, убеђујући нас да је прошло све оно што није.

Зајебава нас, ја да вам кажем. Зеза се, док у позадини иде: You can't always get what you want.

Па онда дода, уз чаробно ружни и чаробно лепи осмех Кита Ричардса: Али, ако се мало потрудиш...

Схватићеш да није тај Беч тако далеко. Ни са ходалицом када кренеш.