Свашта се каже кад се прича, али рачуна се само оно што пише на семафору: 88 живота Ћире Блажевића štampaj

Кажу да су година рођења и година смрти са цртицом између свачија најкраћа биографија. Данас, кад је окончана биографија Мирослава Ћире Блажевића, не завршава се прича о у њу усађеној мистификацији.

Покојни загребачки новинар Томислав Жидак који је о Блажевићу најлепше и најсуживљеније писао, тврдио је, не сасвим шаљиво, да је Блажевић некад, ваљда кад је био у процесу добиjања швајцарске дозволе боравка или чак држављанства, успео да фалсификује сопствену крштеницу и да се на тај начин службено подмлади. Тако да чак ни његова година рођења наводно није поуздана.

Што се тиче дана рођења, можда баш и није десети фебруар, можда је и нешто пре, јер се после вести о рођењу свог осмог детета „тата Мато мало дуже задржао у кафани“. Не би, дакле, била претерана литерарна мистификација рећи да је Ћиро Блажевић можда умро на свој рођендан.

Што ли ми се Травник замаглио

Кад је о месту рођења реч, барем ту нема мистификација. Блажевић је рођен у Травнику. Око јединог његовог славнијег „земљака“, оног с Нобеловом наградом за књижевност, до дана данашњег се води „специјални рат“ да ли је рођен у самом граду или на Горњем Доцу који неки мешају са местом Долац на Лашви као да и једно и друго насеље нису сасвим интегрисани са градом Травником, док око Блажевића барем нема таквих „сукоба“.

Не помињем Андрића овде случајно, јер њих двојицу не спајају само место рођења и светска слава. Спаја их и специфичан католичко-средњобосански културни образац остварен у скоро невероватно различитим карактерима. А животни мото, који је сваки од њих изразио на различит начин, у суштини је потпуно идентичан; Андрић је, кроз лик великог везира Јусуфа, сажео свој кредо у четири речи: „У ћутању је сигурност“, док је Блажевић, у једном од безбројних интервјуа, у неком од својих самоправдања генијално приметио: „Свашта се каже кад се прича.“

И збиља, то су у оба случаја легитимне кетманске реакције: Или не говори ништа или причај толико да нико не зна шта заиста мислиш.

Чаплинов комшија Ћиро

Није ово место за сажимање његове спортске и тренерске каријере: од омладинске зимско-спорташке, једва натпросечне фудбалске и врхунске тренерске која је почела, и ту сад не треба бежати од симболике, у нижеразредном швајцарском Вевеју, који је водио од 1968. до 1971.

На обали Женевског језера, тик уз Вевеј је Нион, седиште УЕФА-е, Европске фудбалске федерације. Седам километара од Вевеја је Монтре, у којем тада живи Владимир Набоков. А у самом Вевеју живи – Чарли Чаплин. Ту је почео успон човека који је само неколико месеци пре тога за Вевеј играо за 900 франака месечно, а само станарина га је коштала пет стотина.

Следе Сион, па репрезентација Швајцарске, па Ријека, па Динамо, па Грасхоперс, па Приштина, па опет Динамо, Нант, ПАОК, Динамо, репрезентација Хрватске, репрезентација Ирана, па још петнаестак ангажмана међу које су стали и сплитски Хајдук и репрезентација Босне и Херцеговине, али и млада репрезентација Кине, те поново један (тадашњи) нижелигаш: тузланска Слобода. Седео је на тренерској клупи скоро до смрти.

Кестење у ватри

Набрајам ове силне његове тренерске ангажмане да бих осветлио једну карактеристику Блажевићеве каријере о којој се ретко говори. Он се најчешће потенцира као неко ко је 1982, после више од двадесет година „поста“ донео Динаму четврти (и последњи њихов) шампионски трофеј југословенске Прве савезне лиге, односно као неко је Хрватској на Светском фудбалском првенству 1998. донео бронзану медаљу. Заборавља се, међутим, да је он такође био неко кога су доводили да „вади кестење из ватре“, да клуб спаси од испадања односно да екипи покаже да је успех могућ.

То се осамдесетих десило у Приштини, а двадесетак година касније у Сарајеву, док репрезентација БиХ није имала још ниједан успех, ниједан пласман на велико такмичење. Истини за вољу, и Блажевићева екипа је дошла само до баража, али је са мање-више истом екипом његов наследник Сушић успео да доведе БиХ до Мундијала у Бразилу 2014.

Уз све бусање у прса, бели шал што трепери на ветру, театралну полицијску капу и разбијене ролексе, и Блажевић је ипак био баштиник културе која „црпи снагу из слабости“ као у оној фрази Лао-Цеа коју је волео Бела Хамваш: „Слабији победи јаког,/ Мекани победи тврдог./ Сви то знају на земљи,/ Али се не усуде по томе поступити.“ 

"Мрда се"

У његовим политичким излетима било је увек нечег карневалског. Давао је бројне бизарне изјаве, али све у оквирима властите „поетике“ да се свашта каже кад се прича.

Фрањи Туђману се вербално неумерено дивио, али опет је једна од последњих његових политичких активности била подршка Самосталној демократској српској странци у кампањи за изборе за Европски парламент.

У политичком животу се уклапао у ону формулу „што већи десничар приватно, већи левичар јавно; што већи левичар приватно, већи десничар јавно“. Чак и кад је давао изјаве које су могле звучати националистички, помагао је врло конкретно људе свих нација и верских опредељења.

Пре једва годину дана, у ХТВ-овој емисији „Недјељом у 2“ испричао је виц како би му најдраже речи које би волео да се кажу на његовој сахрани биле: „Гле, мрда се!“

Волео је живот, и полазећи са лоше стартне позиције, са дна караказана, одживео је живот вредан поштовања. У ћутању је сигурност, али има важнијих ствари од сигурности. Само је смрт сигурна.