Откривање Италије: Чудесан пут Доменикa Ванделиja преко Апуанских Алпи štampaj

Савремена Италија је међу најпопуларнијим туристичким дестинацијама. Туризам је данас доступан великом броју појединаца, а захваљујући технологији путовања су лакша него икада раније. Међутим, у Италију људи долазе вековима, у околностима које су много другачије од данашњих.  

У време процвата Римске републике, а потом и царства, апенинско полуострво било је центар највеће државе коју је свет познавао. Од севера Енглеске до Сирије, и од делте Дунава до Марока, била је једна држава. Кроз њу је ишла читава мрежа добро уређених и организованих путева.

Чак и када се римско царство распало, путници су и даље попут мрава пратили једни друге и походили су старе царске друмове. Та путовања била су изузетно опасна. Да би се у Италију стигло пре транспортне револуције у 19. веку требало је прећи сурове Алпе или мора пуна гусара. А и када се у Италију стигне, путник се могао затећи усред некаквог рата или су га на друму могли пресрести разбојници. Међутим, путници никада нису престајали да долазе. Од пада Римског царства па до модерног доба, Италија је најпосећиванија област Европе.

Чувена изрека „сви путеви воде у Рим“ настала је дуго након пада царства. Изрека која у оригиналу гласи mille viae ducunt homines per saecula Romam (лат: „хиљаду путева води човека заувек у Рим“) настала је у 12. веку.

Памте се по имену они најбогатији и најважнији путници. Џеј Пи Морган умро је у једном римском хотелу где је, по сопственим речима, „морао“ да дође барем једном годишње. Неки се памте по писаним сведочанствима које су оставили. Љубомир Ненадовић у Писмима из Италије каже: „Пођемо по вароши да гледамо цркве, галерије, палате, пођемо, осврнемо се, опет станемо – и тако нам прође дан“.

Зашто су долазили сви ти путници? Неки су то чинили из жеље да посете Рим како би задовољили своје духовне потребе. У 18. и 19. веку пак, посета Италији, у добром делу Европе, сматрала се grand tour-ом. Пре него што би дечак постао мушкарац, око двадесете године, ваљало је видети Венецију, Фиренцу или Рим. И антику и ренесансу. Италија је доносила пунолетство. Веровало се да је школовање завршено тек када се виде дела уметника и градитељска чуда. Једно од чуда које сам ја открио у Италији је управо један пут.

Преко Апуанских Алпа

Поред Фиренце, винограда Кјантија и обала где се сусрећу Тиренско и Лигурско море лако је заборавити да Тоскана има и планине, Апуанске Алпе (Alpi Apuane). Овај пространи и импозантни планински венац, који стиже скоро до 2.000 метара надморске висине пружа се у залеђу обале северне Тоскане у дужини од око 60 километара.

Након што сам направио ову фотографију прошлог лета, приметио сам у даљини један чудан пут, који води директно ка једном од превоја Апуанских Алпа.

Зашто је ми је пут био чудан? Уколико се пут јасно могао видети са даљине од 6-7 километара, онда није мали. Међутим, велики пут који води директно ка превоју планине и неких 1.600 метара надморске висине? Нешто је ту било необично. Тог тренутка сам знао где идем наредног викенда.

Погледао сам на карту. Требало је доћи до места Решето, у области града Масе. До Решета се може колима. Ту асфалтни друм престаје и почиње планински пут који сам видео. Врло брзо постаје јасно да је пут заправо права планинска магистрала, направљена од туцаног камена, која је и данас у веома добром стању.

Колико је само труда и људи било потребно за овакав пут? Помислио сам и зашто би неко градио овакав пут, где се може срести само по неки усамљени планинар? Знатижеља је значила да сада све треба истражити.

Средином 18. века мале италијанске државе више нису биле моћне или богате као у време ренесансе. Најважније трговачки путеви напустили су Медитеран и преселили су се у океане. Најважнији италијански производи, тканине и банкарске услуге, нису доносили приход као некада.

Поврх свега, Аустрија, Француска и Британија су постајале све богатије, а мале и разједињене италијанске државе, не само да су биле без једног економског простора који би омогућио даљи развој, већ су и биле у непрестаним сукобима.

Моденски војвода Франческо III д’Есте (1698-1780) био је типични италијански владар 18. века. Ратовао је, сакупљао уметничка дела и продавао би их у случају кризе. Франческо је ратовао мање успешно од својих претходника тако да је остао запамћен пре свега по распродаји породичних колекција.

Међутим, као отац десеторо деце, Франческо је имао на располагању велики маневарски простор када је реч о склапању бракова, том најснажнијем дипломатском оружју ране модерне Европе. Франческо је оженио најстаријег сина Еркола са Маријом Терезом Ћибо-Маласпином, наследницом Војводства Масе. Тако се Модена ујединила са Масом и добила проширење до мора.

Уједињење Модене и Масе донело је проблем. Из Модене се није могло до Масе преко сопствених територија. Било је неопходно ићи преко територије суседа: Тоскане, Луке или Ђенове. То је значило не само порезе, несигурност приликом путовања већ и суштинску раздвојеност делова војводства: није могло бити ни померања војске нити транспорта робе.

Војвода Франческо одлучио је да проблем реши тако што је позвао инжењере да направе нови пут. Задатак није звучао превише компликовано: направити пут који остаје у границама Војводства Модене. Међутим, то је значило да пут мора да прође преко врхова Апуанских Алпа.

Изазова се прихватио Доменико Вандели, математичар, картограф и инжењер, који је у Модени проучавао „војну архитектуру”. Изградња овог пута, дугачког 170 километара, трајала је од 1738. до 1751. године.

Вандели је знао да је, како за људе тако и за животиње, пењање лакше уколико је успон константан, тј. ако је нагиб увек исти. Поред тога, био је револуционарни инжењер.

Ванделијеве изохипсе

Он је изградњом овог пута постао двоструки пионир. Као математичар посматрао је терен кроз бројеве, тј. кроз висину сваке тачке. Триангулацијом терена утврдио је све висине и разлике између појединачних тачака. Да би направио пут, прво је мапирао терен. Захваљујући њему по први пут су се у функционалној употреби на модерним картама нашле изохипсе – линије које спајају тачке исте висине. У 18. веку изохипсе су називане и isoipsae Vandellis.

Поред тога, Вандели је схватио да постојећа конфигурација терена онемогућава континуиран успон и зато је експлозивом понегде рушио, а понегде додавао земљу, пре него што су радници почели да ређају камен.

Савремена технологија нам омогућава свакоме да провери да ли је успон сталан. Уколико занемаримо делове где се пут урушио, Ванделијев пут непогрешиво држи сталан успон који је омогућавао прелазак преко до тада неукроћене планине. Најтежи део пута све време има успон од 18% - најмањи могући континуирани успон који је омогућавао прелазак преко планинског превоја.  

Гласнику на коњу је требало око седам дана да прође читав пут, свих 170 километара од Модене до Масе. Дуж пута је изграђен низ одморишта за путнике и животиње. На деловима где пут није могао бити довољно широк да се мимоиђу две животињске запреге, прављена су посебна проширења. За стражаре и службенике који су наплаћивали путарину спремљени су посебни објекти.

Пут којим се све ређе иде

Временом je пут добијао нове краке, који су са главном линијом пута спајали оближње руднике мермера. На најстрмијим деловима постојали су стубови за које се конопцима могао везати терет, како би он обезбедио за случај да животињска запрега крене низбрдо превеликом брзином. Међутим, пут је ефективно коришћен мање од пола века.

Недуго након што је војвода Франческо III преминуо, Италија се суочила са Неполеоном. Антинаполеонска коалиција, у којој је била и Модена, поражена је 1798. године. Дошло је време нових ратова и револуција, а границе су се врло брзо мењале. Пут је неко време након Бечког конгреса 1815. године поново заживео али врло брзо је понестало новца за његово одржавање и стражу. Било је све више разбојника и трговци су пут престајали да користе. Економске потребе су се мењале, а са настанком уједињене Италије 1861. године до мора се могло стићи и много лакшим путем. 

Да ли се овакав изузетно скуп пројекат икада исплатио, тешко је рећи, али је сасвим сигурно допринео развоју инжењерских техника и отварању планина саобраћају. Почетком 19. века један други италијански инжењер, Карло Донегани, изградио је пут преко прелаза Стелвио, који је са својих 2.758 метара надморске висине и данас највиши пут у Италији.

Италија је држава са 58 места који су на листи Унескове светске баштине. Нити једна друга држава нема више. Кина је друга са 56. Via Vandelli, како је овај пут назван у част творца, открива да којим год друмом кренете, Италија открива нове слојеве историјског наслеђа. Виа Вандели је данас пуста, али сви путеви и даље воде у Рим.