Смисао страха од сунца: Поцрнети или не поцрнети, и по коју цену

У последњих пет деценија лето је било годишње доба у коме су произвођачи разних врста кремова за заштиту коже од Сунца, тј. од његовог ултраљубичастог (УЉ)  зрачења, задовољно трљали руке уживајући у стварaњу профита који су расли из године у годину. У суштини, Сунце је огроман нуклеарни реактор који производи топлоту и светлост, али емитује и друго електромагнетско зрачење.

На срећу, Земљина атмосфера не пропушта најопасније соларне зраке, мада неки мање опасни, попут ултраљубичастих и њихових фракција А и Б, пролазе доле, кроз „озонске рупе“ направљене испаравањем хлорфлуороугљеника, који се користи за фрижидере, дезодорансе, конзервацију и слично.

Обе фракције УЉ зрачења непрекидно делују на живи свет наше планете; фракција А прави опекотине на кожи, док фракција Б, поред повољног учинака на здравље, у већим дозама хемијски утиче на ДНК доводећи до њене мутације и до нестабилности генома, што је у Енглеској утврђено још 1928. године.

На овој констатацији изграђена је гигантска козметичка и делом фармацеутска индустрија, које непрекидно синтетишу кремове за које тврде да штите кожу неутралишући УЉ зраке.

Кожа својом површином од 1,7 квадратних метара и просечном тежином  од 2,5 до 4 kg (16% масе тела) прва долази у директан контакт са спољним светом. Око пет милиона длака распоређених по површини тела и око 100.000 на глави, мала су препрека ултраљубичастим зрацима. Међутим, знојне жлезде, којих је у кожи око два милиона, знојењем расхлађују тело и тако одржавају сталну температуру, упркос јаком сунцу и спољашњој врелини.

Поред заштитне и естетске вредности, кожа испољава способност мењања боје, сјаја и влажности у различитим животним ситуацијама због чега је и први орган којим започиње спољашња психолошка комуникација – што би се рекло, огледало је душе.

Slip! Slop! Slap!

Кожа је током целог живота изложена сунцу и ултраљубичастом зрачењу које у последњих 300 година, откако одећа више не покрива цело тело, показује и своје лоше особине.

Симптоми мутације ДНК јављају се после 50 или 60 година од актуелног оштећења коже Сунцем. У детињском младалаштву тело добија око 80 % УЉ зрачења, док је преостали део распоређен на остатак живота. То је разлог због кога се кумулативни ефект зрачења испољава у касном животном добу.

До сада важећа доктрина тврди да промена боје коже под дејством Сунца (када се поцрни) у суштини показује да се тело брани избацујући на своју површину посебне ћелије назване меланоцитима (гр. меланос – црн). Кад се број меланоцита повећа и кад је већа доза УЉ зрачења, онда кожа више тамни.

Због велике густине меланоцита у кожи црначке популације, малигни карцином коже, тј. меланом, међу њима је реткост, што се јасно види из статистике: учесталост меланома међу белцима је 26 на 100.000, међу Хиспаницима 5 на 100.000, а међу Африканцима 1 на 100.000.

Као најбољи пример опасности од претераног сунчања истиче се Аустралија. У њој живи 0,3% светског становништва, а ипак, овај континент учествује са око 6% карцинома коже регистрованих у свету. Учесталост смртоносног рака коже – меланома – у последње две деценије повећава се пет одсто годишње.

Ко је био у Аустралији, зна тамошње златно правило при одласку на плажу: Slip! Slop! Slap! (навуци кошуљу, набаци крем, натуци шешир). На свим плажама стоје упозорења: не сунчајте се између 11.30 и 14.30 часова. У Аустралији живе људи који су, генетички гледано, исти као и Европљани, неприлагођени моћним UV зрацима, јер у кожи немају довољно заштитних меланоцита, који би се супротставили прејаком аустралијском сунцу.

Многи истраживачи и статистичари тврде да ће се у белој популацији број карцинома коже у наредним годинама стално и свуда повећавати, због лудила за летовањем на мору и за бронзаном бојом коже.

Препланула Коко

У ранијим временима, Сунцем су се бавили само астрономи и астролози, док лекари, судећи по књигама из антике, нису показивали неки интерес за однос Сунца и здравља. Све се променило тек кад је  доктор Нилс Финсен (Niels Finsen, 1860-1904) на Фарским острвима, која су део Данског краљевства, установио да фототерапија концентрисаним Сунчевим зрацима делује бактерицидно и као руком отклања гнојења и улцерације на кожи, проузроковане болешћу lupus vulgaris, која је најчешћа форма кожне туберкулозе.

Пре скоро 150 година било је то сензационално откиће, за које је доктору Финсену додељена Нобелова награда 1903. године. 

Кроз историју, препланула кожа била је ознака нижих друштвених слојева, док је њена млечно бела боја симболизовала аристократску припадност. Намерно сунчање, није постојало пре појаве Коко Шанел (1883-1971), легендарне модисткиње на француској јавној сцени двадесетих година прошлог века. Она се често сунчала и лети и зими, обично на јахтама и на плажама, често и на планинама, а њена препланула кожа боје бронзе брзо је претворена у симбол богатства и лепоте.

Већ после Првог светског рата, жене су се под утицајем Коко Шанел, почеле на плажама појављивати без шешира и сунцобрана. Од тог времена, дуготрајно сунчање, од јутра до мрака током летњих месеци, обично на обалама мора, океана и других великих вода, постало је мода, а после Другог светског рата права манија.

Показало се да сунчање помаже старијим особама са артритисом, децу спасава од рахитиса, астме и других болештина, а о ефектима Сунца на одбрамбени систем тела, на буђење либида и потребе за вођењем љубави, свакоме говори сопствено тело и лично искуство.

Техника сунчања

Студентима медицине већ годинама говоримо о заштитној улози Сунца на тело људи захваљујући механизму антиканцерозног дејства витамина Д3 који се под дејством сунчевих зрака синтетише и нагомилава у кожи.

Наши дерматолози наглашавају да је бесмислено одвраћати од сунчања старији свет и све оне који свој радни век проводе радећи углавном у затвореном простору. Што се тиче младих и средовечних, за њих докторка Снежана Минић, професорка дерматовенерологије на Медицинском факултету у Београду, има поруку и каже да никада није разумела нечију потребу да сатима лежи на плажи, мазохистички се пржећи на сунцу од јутра до мрака, а да се том приликом штити стављајући на кожу слојеве неког заштитног крема о чијем хемијском саставу ништа не зна.

Осим тога, докторка Минић подсећа на значај генетике о којој се ретко говори на разумљив начин, иако је она пресудна кад су у питању последице неких животних навика, па и сунчања, нарочито кад претерујемо. Уколико неко има или је имао блиског рођака оболелог од канцера коже, њему не помажу никакви фактори за заштиту од Сунца, али му на плажи помаже хладовина у којој ће такође лепо поцрнети, али мало спорије.

Професорка Минић предлаже да се сви љубитељи сунчања по изласку из воде осуше на сунцу неких 10-15 минута, а онда склоне и уживају у некој сенци. 

Као и сва велика задовољства и сунчање има меру. Уколико је прекорачимо, сносимо последице. И чаша или две вина право су задовољство, одлично делују на срце и цело тело, али већ трећа чаша може, иако не мора, угрозити живот и конзумента и других лица. О томе најбоље говоре статистике саобраћајне полиције. Сунце јесте извор живота и здравља и не треба га избегавати: напротив, али без злостављања сопственог тела.

Како време пролази, све је више производа за заштиту од ултраљубичастог зрачења, али је уистину већа и учесталост канцера коже коме углавном претходе вишегодишња и вишечасовна сунчања као и третмани у соларијумима, зарад препланулог тена.

Истраживачи у козметичкој и фармацеутској индустрији грозничаво раде на синтези нових препарата за заштиту коже од УЉ зрачења и у томе успевају. У међувремену, из Меморијалног центра за рак „Слоан Кетеринг“ у Њујорку и из Америчког канцеролошког удружења и из  Асоцијације за истраживање рака у Калифорнији, тврде да треба избегавати само вишесатно сунчање на плажама, без обзира на количину и врсту кремова за заштиту коже и уместо тога саветују сунчање у више наврата, али само по десетак минута и то без мазања. Мање је некад боље него више. 

Нулта толеранција излагања Сунцу 

На сајту Америчке академије за дерматологију ипак се саветује свакодневна заштита тела од УЉ зрачења кремом с фактором 30, чак и кад је облачно време. Даље стоји да је важније заштити се од УЉ зрачења него бринути о витамину Д3, jeр њега има у свим апотекама. Стога се у појединим савезним државама САД инсистира на нултој толеранцији излагања коже сунцу, што није случај са Аустралијом и Новим Зеландом у којима се, у односу на број становника, јавља највећи број карцинома коже у свету.

Избегавање јаког сунца, примена кремова и физичке заштите лица и тела (шешири, сунцобрани и тенде), допринели су смањењу учесталости канцера коже, нарочито меланома, у популацији млађих од 40 година који живе у земљама окружених океанским водама.

Међутим, све је више дерматолога млађе генерације, названих бунтовницима, који мисле да њихове старије колеге претерују плашећи Сунцем читаву јавност. Бунтовници тврде да стално мазање заштитним кремовима више штети него што користи, уколико се изузму Аустралија, Нови Зеланд и неки делови САД у којима је индекс УЉ зрачења стално висок  (индекс се креће од 0 до 11 и више, при чему је његова нормална висина 5).

Један од данас познатијих бунтовних дерматолога међу клиничарима и истраживачима је др Ричард Велер (Richard Weller), професор клиничке дерматологије и главни истраживач у посебном центру Универзитетa Единбург. Током својих клиничких истраживања и праксе открио је још 2010. године да сунчањем у кожи настаје азотни оксид, који шири крвне судове и снижава крвни притисак. Поента је увек била да на сунцу долази до пада крвног притиска, што је важно због директне везе хипертензије са можданим и срчаним ударом, водећим разлозима прераних смрти у целом свету. У пракси, која подразумева мноштво различитих здравствених стања, овако нешто не може се назвати правилом.

Закључци професора Велера у неку руку су клиничка потврда претходних експеримената у САД, где су Роберт Ф. Ферчгот, Луис J. Игнаро и Ферид Мурад установили да је азотни оксид важан сигнални молекул у кардиоваскуларном систему, што им је 1998. године донело Нобелову награду за медицину и физиологију.

Учесталост рака коже

О канцеру коже и о његовој вези са Сунцем и УЉ зрацима, професор Велер пише пружајући умирујуће статистичке податке из којих се види да због њега умире веома мали број људи: на једног умрлог болесника од канцера коже за годину дана долази нешто више од 100 умрлих због болести срца и крвних судова. Најчешћи канцери коже, настали од њених површних и дубљих, базалних ћелија, врло ретко метастазирају и скоро никада нису фатални. То „скоро никад“ за оболелог је увек, што треба имати у виду.

Меланоми за које се сматра да су најопаснији и најмалигнији карциноми, нису чешћи од 1 до 3 одсто новонасталих канцера коже, што у статистици није много, али у животу јесте.

За љубитеље природе, а поготово за оне који једва чекају одлазак на локалну плажу или планине да би уживали на сунцу, занимљиви би били и резултати двадесетогодишњег истраживања шведског доктора Пелеа Линдквиста (Pele Lindquist) из Каролинског института у Стокхолму, изнети у часопису Journal of Internal Medicine 2016. године, на које се и професор Велер често  позива, Линдквист је наиме утврдио да љубитељи сунчања не умиру чешће од оних који стално беже у хладовину. Његов закључак је да до скраћења очекиване дужине живота углавном долази због кардиоваскуларних болести, дијабетеса-тип 2, аутоимунских и хроничних болести плућа, а не од тога да ли се неко сунча или не.

По свему судећи, неразумно је дуго лежати на сунцу да би се накупило довољно витамина Д3 или да би се смањио крвни притисак, по цену карцинома коже од кога, додуше, само  припадници беле популације чешће умиру од других. Али је исто тако неразумно мазати се заштитним кремама у облачним данима, нарочито ако се не живи у Аустралији, Новом Зеланду или негде у САД.

С другим делом ове констатације неће се сложити промотери заштитних крема. Али, није на одмет рећи да је хемијски састав неки од тих кремова већ дуго времена проглашен проблематичним, чиме се бави америчка Федерална управа за храну и лекове, познатија по акрониму ФДА.