Кратка историја песме „Бела ћао“: Мелодија отпора и слободе

Кад смо у Мосту (1969) Шибе Крвавца први пут чули Бориса Дворника – „Заватонија“ – како је заједно са Игором Галом запевао „una mattina, mi son svegliato... e ho trovato l'invasor“, стихове бесмртне Bella ciao, нешто је прошло кроз децу и адолесценте који су расли седамдесетих година, нешто необјашњиво, узбудљиво, као каква струја. Створена је тада у трену једна од оних тачака рађања будуће колективне меморије, нешто што ће се преносити као део наслеђа једне земље у свом зениту.

„Једног јутра сам се пробудио и затекао окупатора.“ Завојевач, окупатор, да: l'invasor из једне од највољенијих песама наших детињстава, песме на страном језику, из друге, „туђе“ културе. Песме коју смо трајно заволели као своју.

Италијанска песма која позива партизана да пође у одбрану од окупатора и чији је текст већина пре наслућивала него заиста разумела – због чега се она тако јако примила код нас и код толиких? С данашње дистанце, могло би се с мало ироније рећи: из разлога једноставног и у исти мах комплексног. Примила се због необичног, неочекиваног контраста.

Навикнуте на тешке народне, динарске напеве којима су гарнирани мучни и натуралистички домаћи ратни филмови, где је све архетипско и стравично па тиме и музика која прати призоре, пленила је радосна лакоћа италијанске песме, чак и кад у завршним стиховима каже „сахрани ме у планини под сенком лепога цвета“. Њена медитеранска понесеност унутар ионако разиграног, скоро стрипског Шибиног партизанског вестерна, била је као дах олакшања у контексту макабричности државних филмова на задату тему или пак „проблемских“ ратних филмова које су у контроверзама радили црноталасовци.

Кад кажемо „партизански вестерн“, то никако није пејоративни назив, него одредница у односу на остале филмове ратне тематике: „вестерн“ – то значи да смрт на платну и на екрану није права, већ стрипска, стилизована. Она не плаши као смрти представљене у филмским драмама о страшном периоду народноослободилачког рата – у филмовима Жике Павловића Заседа и Хајка, у Три Саше Петровића, Булајићевој Козари, Мутапџићевом Доктору Младену, Бауеровом Не окрећи се, сине...

Добродошле изглобљености

Тако је и с музиком, и са овом песмом. Фрајерска лакоћа Бориса Дворника који пева Бела ћао – док поставља експлозив! – пре је ишла уз Лија Марвина из Wandering Star, или британску корачницу из Моста на реци Квај, или уз Отписане и онај шафтовски аранжман Миће Марковића у потпуном анахронизму вах-вах гитарске педале и соул-дувача у радњи смештеној у 1941, него што би ишла уз На Кордуну гроб до гроба и Нас два брата оба ратујемо.

Негде смо можда ипак били, макар делићем, свесни такве измештености, добродошле „изглобљености“, али и не баш потпуне филмске и историјске плаузибилности. У то пак да је неки далматински минер у рату могао лако певати ову пучку италијанску и партизанску песму нисмо имали никакве сумње.

Неизбежан је онда осећај меланхолије кад се сада, након свега, у неумољивој хронологији и проверљивости историјских факата, проучи порекло те песме. Није то она ђерђконрадовска „меланхолија поновног рођења“, него меланхолија побеђених.

Кратка историја песме

Мелодија Бела ћао узета је од старог дечјег (!) напева, на модел текста који су певале раднице у пиринчаним пољима италијанског Севера (сетимо се Горког пиринча Ђузепеа Де Сантиса). С промењеним стиховима она јесте била борбена химна неколико одреда италијанских партизана из Ромање, Пијемонта (!), Модене и Болоње, али по истраживању тамошњих етномузиколога и историчара певана је у тако ограниченом географском кругу да је могућност да би песма у рату некако стигла у Југославију, макар и преко наших „гарибалдинаца“, била готово једнака нули. 

По свој прилици дошла је другачијим путем, горчим наравно, на штету успомена и племенитих жеља.

Песма Бела ћао први пут је продрла у свет тек након рата, и то 1947. из Прага, где је одржан први од „светских фестивала демократске омладине“, који ће своју репризу имати у Будимпешти 1949, а затим у Берлину 1951.

Како је тужна, заправо, ова спознаја. Из садашњице, из нежељеног и касније стеченог знања, може се замислити како се наивни Италијани, заједно с делегацијама других младих, редом западних, левих идеалиста радосно хватају за руке са својим колегама из Прага – чинећи у кругу припадања једно велико, стварно и симболично коло идеала и вере. Исто оно коло из кога се у каснијем величанствено жалобном списатељском захвату и лету индивидуалне слободе откачио Милан Кундера у чувеном одломку Књиге смеха и заборава.

Мотив је то сасвим кишовски. Млади Италијани плешу у име идеала младости и светске револуције, као онда у Шпанији, тридесетих, а не знају да су њихове чешке колеге већ трениране техникама Коминтерне и праћене свевидећим закрвављеним оком из Москве – да су под контролом злог дива који из даљине, из Централе, контролише њихову невиност, узимајући им оно најлепше и најчистије што су донели са собом, сурово и лукаво окрећући то за своје потребе. 

Ив Монтан и Јурај Габершчик

Тешко се било отети од тих идеала, разумљиво је, јер песма је носила са собом отпор као радостан чин, пун животности. Зато је упадљиво да тамо одакле је дошла песма није била снимљена одмах. Заправо јесте, али у оној првој верзији. 

Ђована Дафини, родом из Мантове, снимила ју је 1962. године за плочу „I Canti Del Lavoro“. Иако је у свом репертоару имала и протестне и антифашистичке песме, као и оне посвећене италијанским анархистима Сантеу Касерију и Саку и Ванцетију, очито да јој партизанска верзија Бела ћао није била позната, па је ову песму снимила у верзији коју је запамтила радећи пре рата као „мондина“, песму о јутарњем одласку на тегобан рад у мочварним пиринчаним пољима, где међу комарцима и инсектима, под паском надзорника наоружаних штаповима троше своју младост и сањају о слободи.

Прву партизанску верзију објавио је исте, 1962. године, легендарни француски шансоњер и глумац Ив Монтан, и сам тосканског порекла, рођен као Иво Ливи. 

Има нешто у томе да је Бела ћао први снимио такав певач – велемајстор меланхолије. Као да је знао да иза њеног светлог лица тамно сјаји другачији осећај, осећај сломљености и срушених настојања.

На италијанској телевизији, највећем медијском и визуелном узору код нас све до много касније појаве америчких станица, песма је први пут изведена 1963. године. Не у верзији коју је певала Милва, што ће могуће и логично помислити они старији, формирани на италијанској популарној музици те ере. Извео ју је Ђорђо Габер, „Мистер Г“, кантаутор, театролог, режисер и глумац – и родоначелник савремене италијанске поп-музике.

Габер, јединствена фигура поратне културе Италије, правим је именом био Јуриј Габершчик, пореклом из Горице у Словенији. Свој псеудоним је извео од непромењене словеначке речи „габер“ – по дрвету коју на нашем језику зовемо граб. На кајкавским дијалектима реч је хомоним за „гроб“.

Током шездесетих песма ће још неколико пута бити снимљена, али пратећи дискографију, чини се да не само да неће значајно скренути пажњу на себе већ и да ће њена партизанска верзија бити равноправна оној коју су певале италијанске мондине.

Милва ће тако 1965. снимити сингл са обе верзије, и са оном с предратних пиринчаних поља из долине Поа, у којој нема спомена на партизане и окупатора, и са оном партизанском.

Коначна судбина напева као да још није била запечаћена, остајући углавном унутар граница Италије. Све до Шибе Крвавца.

Лако је данас устврдити: тек након Шибиног Моста 1969, филма који је, кажу, продат у свим земљама света, песма започиње свој прави живот. Издања с различитим верзијама ове песме множе ce од почетка седамдесетих, укључујући кинеску, јапанску, немачку, руску, шпанску, енглеску, француску, пољску, мађарску, курдску, данску, норвешку, финску, шведску... На наш језик није преведена. Није било потребе.

Тек касније, са уласком у финиш Хладног рата, слава Бела ћао је тамнела, а онда, чинило се, с падом Берлинског зида, са осталом комунистичком и левичарском реквизитом одбачена на идеолошке бувљаке.

Тим је чудније оно што се са овом песмом дешавало код нас. Док су другде гасила, Бела ћао је код нас нашла начин да се скрије и преживи.

Културно-уметничко друштво Идијоти

Ако би се неко питао која је једна суштинска а слабо примећена разлика у односу културе и протока времена седамдесетих и осамдесетих година у Југославији у односу на данас, разлика је ова: оно време је било споро, или се чинило таквим – а брзина је била у догађајима и променама у култури. Тада је шест месеци било дуго време. Данас је обрнуто: време је брзо, а промене у култури кроз дужи период година мале или безначајне. Данас се у десет година не догоди скоро ништа.

То говоримо управо због ове песме.

Била је дуго заборављена, осим у џеповима, понеком студентском клубу оних левичара што су левљи од система, или код покојег старог партизана у Далмацији. И у Истри, у југословенској Истри. Песма се учила у вртићима и школама и њен континуитет никада није стао. 

Ето баш тамо одакле ће, не случајно, Бела ћао поново кренути на пут. Појавиће се поново као неко мало откровење и као свеж рафал који не убија и који ће у еху постајати све већи и моћнији.

Пулска група КУД Идијоти, скуп часних људи и музичара врло базичног свирачког знања, радника у бродоградилишту и већ тада оматорелих, дугокосих панкера, у свом је још ранијем репертоару имала химничну левичарску песму којом је средином осамдесетих дизала до усијања малобројну али потпуно одану публику. „Bandiera rossa, la triomfera“, певали су нумеру коју су већ пре њих љубљански Панкрти обрадили у незаборавној, масивној, моћној, монументалној верзији.

Иронично, кад су Bandieru rossu однели њеној кући – у италијански град Ређо ди Калабрија, и свирали је 1987. на фестивалу у земљи где је настала, карабињер је изашао на позорницу, концерт је прекинут, избила је туча између неофашиста и левичара и, да човек данас не поверује, међународни дипломатски инцидент.

Заборавило се у међувремену, али КУД Идијоти први су који су оживели Бела ћао. Снимили су је и објавили исте 1987. на свом другом синглу „Будимо солидарни с богатима“ – онако како су једино и могли: као панк песму, химничну и без ироније, емотивно и жестоко.

Не тако бројна али битна, срчана публика и неки углавном омладински медији који су бенд волели и хвалили чули су у њој тачно оно што је требало чути, и реаговали тачно како је требало реаговати.

Могао би човек да се опклади да они који су је тада (поново) чули и заволели нису у каснијем ужасу начинили погрешне изборе. Таква је то песма била. 

Све нам се догодило у међувремену. Песма је најпре деведесетих остала да живи у другим џеповима, аутсајдерским чинило се, код нове генерације младих левичара, углавном по медитеранском делу Европе, и код оних старих, ислужених, погубљених. Тужно је звучала кад би се понекад чула, и овде и тамо, изгубљена у тријумфализму нових победника. Нарочито је овде тужно звучала песма о мртвом партизану. Овде где су попљували, сваки на свој начин, све песме о мртвим партизанима.

Бреговићев штих

А имала је и има ова песма и нешто трајно „наше“, та химнична песма (химнична али у молу, може ли словенскије?), са та своја три акорда, два мола и једним дуром. Снагу која и кад песма заспи чини да се као какво митско биће из народне приче, као нека добра неман сакривена у пећини, пробуди кад прође време. Онда када добије знак да треба поново да изађе међу људе и окупи их. То није ружна и зла аждаја, то није биће деструкције, није „дрекавац“ из оног циничног филма. То је „зверка“ која се јавља у супротним временима – она се буди кад треба поново да се живи.

Требало је да прође време, да прође довољно времена да је неко оживи. И није чудо да ју је обрадио онај који увек заокружи, или као први или на крају, како кад, али који увек наткрови и који да задње, у правилу „синтетизујуће“ читање песме, читање у које су уграђена сва њена ранија и будућа читања, као неки музички Хегел.

Ко други него Горан Бреговић. Догодило се да ју је на неком фестивалу одсвирао уживо са италијанском групом Modena city ramblers, ваљда као једину песму што је знају и једни и други. Изгледа да му се допало, па ју је уврстио у репертоар. Направио је своју верзију. Отвара је у рубату Мухарем Реџепи Муки, певач Оркестра за свадбе и сахране, Нишлија, наш човек Циганин, с нашим дувачима који не могу никад да се до краја наштимују и с позадинским вокалима Бугарки.

Певач има тежак наш акценат што се у мајестуозном италијанском чује и удара као шака у око. Након строфе, оркестар запали у инструментални део, брзи, за игру, типично бреговићевски, где је он по свом обичају у инструментал убацио дурску модулацију, а таква промена тоналитета, мења одмах и регистар – из трагичког у карневалско, скоро гротескно, у иронијско.

Када сам је први пут чуо, није ми се та верзија допала. Мислио сам да Бреговић, као што понекад бива са свима што су најчешће први, овде каска за стварима, да се качи за њих. И да од трагичке песме прави забаву. И какве везе имају Цигани с тиме?

После сам схватио да је другачије. Да се ради о двоструком дну у песми – о једној поруци за запад, за „странце“, а другој за нас, за преживеле. У Бреговићевој верзији, у њеном нивоу који је нама одавде дат на читање, све оно раније у песми – партизани, бездомници – све је у њој, и Шиба Крвавац, његов суграђанин, и КУД Идијоти, и Цигани.

Он каже: да, карневал, јер карневал је задње уточиште нас који путујемо, а путујемо да бисмо преживели и путујемо јер смо преживели. Некако. Једва. И зато дај да славимо. Не зато што се правимо да се ништа није догодило, него баш зато што знамо све, знамо шта и како се догодило и не можемо још да верујемо да се догодило баш тако. А пошто то знамо, дај да славимо, да играмо, „само да играмо“ – да се у противном не убијемо.

Земље немамо, никога немамо, „ми смо људи Цигани“ – и кад нисмо Роми, да простиш. И зато пусти да прави Циганин певач пева Bella ciao својим акцентом, дај да се веселимо јер шта је друго остало. Живи смо! Ови којима певамо ионако нас не знају и не разумеју, ни на Истоку ни на Западу, зато певајмо, себи. Viva la Vida! Живео живот!

Прича о чвргама и небу

Колико год мислили да знамо свет, ми га не знамо. И као са толико ствари, кад је Bella ciao поново оживела у Европи, схватили смо да је она „само то“ – европска. Да онај део света који још увек све одређује, онај преко океана, никада није чуо за њу.

А како је она то оживела и тамо? У неколико корака. Најпре у шпанској верзији – Ману Чао ју је снимио 1999. године. (Да ли случајно, Ману Чаова верзија песме ca највише прегледа на Јутјубу, преко пет милиона, има у клипу с кадровима из Шибине Партизанске ескадриле – опет је ту прсте умешао неки „нашијенац“.)

Песма је од тада полако, на антиглобалистичком таласу, кружила светом у разним изведбама и на разним језицима. Снимиће је, поред осталих, у зачудној верзији и руски Хор „Александров“ (Хор Црвене армије), британски бенд Чумбавамба и Анита Лејн, велика љубав Ника Кејва.

Године 2014, појавила се песма и у Београду, у тадашњем контексту сасвим неочекивано – на централној прослави 70. годишњице ослобођења Београда, одржане у Сава центру. Реч је било о свечарском игроказу названом „Прича о чвргама и небу“, урађеном по сценарију Владимира Кецмановића, у режији Драгана Бјелогрлића и с Мањификовом музиком. У једној сцени тог игроказа, јунак упризорене „приче о малом човеку с великим срцем у великом рату“, пре него што ће отићи у борбу против окупатора, invasora, опрашта се с девојком, испраћен песмом Бела ћао, и то у верзији аргентинског музичара Дијега Морена.

На крају ове приредбе, на позорницу Сава центра попели су се преживели учесници битке за ослобођење Београда октобра 1944. године, сада старци и старице. Био је то дирљив и тужан призор, који је Драган Илић овако описао: „Те баке и деке су после много година са поносом могли да подигну главу и поберу заслужена признања. У страху од хистеричног антикомунизма, или етикете 'комуњара', од 2000. су били благо скрајнути и препуштени забораву. Нису морали ништа да кажу, они су своје урадили још пре 70 година, наша је срамота што смо их заборавили... “ Над тим седим главама те вечери лебдела је, ето, и песма Бела ћао, у којој су Кецмановић и Бјелогрлић седамдесет година касније препознали и њихову младост. 

Кућа од папира

Проћи ће још неколико година док читава „планета Америка“ не сазна за Бела ћао, и то преко Шпаније.

Наиме, телевизијска серија Кућа од папира (Casa de papel) почела је да се емитује маја 2017. на шпанској мрежи Антена 3, да би је убрзо преузео Нетфликс.

Ко год је серију гледао неће негирати да је њен апсолутни врхунац, драматуршки, филмски, глумачки, симболички, онај тренутак кад два лика, сасвим неочекивано, до запањене омаме од јачине ефекта, одједном „пред задњи окршај“ запевају Bella ciao.

Певају је гледајући се у очи – „Професор“ и „Берлин“, два лика која су психолошке, социјалне и карактерне супротности, певају с неким међусобним разумевањем које нам на прву измиче. А онда креће екстрадијегетички глас професионалног тенора, оркестар и хор, с гласовима некако „руским“, или тачније „совјетским“. То је сцена на коју мало ко може да остане равнодушан и да се не најежи. 

Зашто баш та два лика? Професор је „мастермајнд“ пљачке о којој је реч у серији, али се иза његове прорачунате хладноће, манипулације и асоцијалног геста крије неко други, људскији. С друге стране је Берлин, истински асоцијални тип, хладан, на граници психопатије (ако не и преко ње), криминалац и нихилиста.

У њиховој сцени песма Bella ciao на трен евоцира нешто страховито а изгубљено. Професор је у ствари разочарани идеалиста, анахронизам извучен из правог живота, из стварности – леви интелектуалац типичан за латинске, романске земље, који је као млад човек почео наивну борбу „против империјализма“, а данас је истински згађен стањем које је касни капитализам створио.

„Професоров живот се вртео око једне идеје: идеје Отпора“, рећи ће о њему једна јунакиња серије, „Његов деда, који се борио против фашиста у Италији, научио га је песми и он је научио нас.“

Јер Bella ciao подсећа на тај идеал, првобитни, кад су ствари биле још чисте и „невине“ (серија није случајно шпанска, дакле и католичка, где појам невиности има надматеријалну, метафизичку, религиозну компоненту). И зато у тој сцени Професор као да на трен извуче чак и Берлина из цинизма егзистенције, макар накратко, док траје песма, и учини да и он опет „верује да верује“ у нешто што не би било голо насиље, пљачка и нихилизам његовог погледа на свет.

Тих пар минута где се драматуршка и емотивна тензија подиже сваким новим кадром и тоном старе партизанске песме, спада међу најузбудљивије, али и најхуманије телевизијске (филмске) фрагменте снимљене у овом миленијуму.

Тек након ове серије Бела ћао ће стећи глобалну ноту и препознатљивост. Након арапске, курдске, турске, либанске, иранске, тајландске, хинди, тeлугу, кашмирске, бурманске, непалске, малајске обраде, песма ће добити и меланхоличну америчку верзију. Од свих људи, отпеваће је, у пратњи Марка Рибота – Том Вејтс.

Па ипак, постоји један снимак Бела ћао који је, могуће, наткрилио све остале. Настао је пре тачно десет година, и на некој савршеној имагинарној синглици могао би да заузме Б-страну „мале плоче“ као наличје Бреговићеве циганске верзије, настале исте године.

Redemption Song из цркве у Ђенови

Наиме, тада је на такозваним друштвеним мрежама кружио чудесан снимак, направљен обичним мобилним телефоном, баш како данас и настају најмоћнији и најстрашнији снимци. И они најдирљивији.

Дон Андреа Гало, свештеник, пастир црквене општине Свети Бенедикт у Ђенови, завршавајући проповед у Цркви Санта Меса, на крају своје хомилије запевао је, у запањујућем контрасту с местом, Canto della resistenza – „Песму отпора“ како Италијани овим синонимом зову Бела ћао. Запевао ју је срчано, одушевљено, силно потресно, машући неком црвеном тканином као заставом.

Многи су по Европи били одушевљени невероватним призором, али само су некадашњи гледаоци-сведоци из нестале, суседне земље могли у томе чути како се ствара значењски лук изнад две нарочите историјске и културне тачке. У две изведбе исте песме које ће се такнути негде горе, изнад нас, у ваздуху: она прва што је у Мосту уз Бориса Дворника пева Гало – Игор – и друга што је пева Гало – дон Андреа, католички поп, партизан и левичар од најлепше врсте. Читав свој дуги живот провео је помажући сиротињу и презрене, бунио се, поред осталог, против америчких база у Италији.

Овај свештеник је у књизи насловљеној Анђеоски анархист написао: „Не заборављам шта кажу Библија и Јеванђеље. Као што не заборављам шта пише Карл Маркс.“

Певао је дон Гало Бела ћао у разним приликама, касније су испливали снимци, а једном му се у цркви придружио Ђино Паоли (да, онај Арсенов саборац, чију је Окус соли препевао давне 1964). Још једна, последња изведба заокружила је све раније.

Кад је дон Андреа умро 2013, проповед у цркви над одром – 25. маја од свих датума – држао је његов надређени, надбискуп ђеновешки. Није је завршио: док је говорио, пред црквом се подигао спонтани хор.

Стотине су запевале Бела ћао и песма се као талас пренела у цркву – људи унутра прихватили су је и наставили, надгласавши надбискупа који је своју проповед прекинуо.

Анђели са осликаних фресака и сени партизана, давни свеци и анархисти, библијски мученици и борци пали за слободу, пружили су једни другима невидљиве руке, спојени у једној песми, у једној идеји и помисли, заједно, вечно, свељудски.