На фудбалу у барселонском паркићу са музичким Мелкијадесом: Магични реалиста Ману Чао

За постојање групе Мано Негра, настале у Паризу далеке 1987, а онда, по природи ствари, и за каснију каријеру Ману Чаоа, заслужан је – филозоф Ролан Барт. Тако бар каже духовита теорија Мануовог оца Рамона (1935–2018).

Наиме, као веома даровит млади пијаниста из шпанске Галиције, Рамон Чао је педесетих година прошлог века добио стипендију да своје музичко усавршавање настави на париском Конзерваторијуму. Понесен интелектуалном атмосфером тадашњег Париза, он, међутим, диже руке од клавира и страсно се посвећује новинарству; интензивно другује са писцима, филозофима, уметницима... Клавира се одрекао толико темељно да ни његова рођена деца нису имала појма да њихов тата уопште зна да свира, а камоли да је у томе виртуозан. Све док једног дана није отишао да уради интервју са Роланом Бартом...

„Пошто су претресли своје омиљене теме, семиотику и политику, Барт је сео за клавир и почео да свира, а онда му се Рамон придружио“, пише енглески новинар Питер Калшо (Peter Culshaw) у књизи Clandestino: У потрази за Ману Чаом. Књига је иницијално објављена на енглеском 2013. године, а код нас 2020. у преводу Вука Шећеровића и издању „Дерете“.

„И док су велики филозоф и одушевљени новинар прстима плели по диркама клавира свирајући Шубертову етиду у четири руке, Барт се нашао затечен Рамоновом виртуозношћу, па је стао да га убеђује да мора да купи клавир, напоменувши му да 'сваки човек од интелекта' треба да има некакав хоби који ће га ослобађати менталног притиска. Враћајући се кући, Рамон је успут свратио у продавницу музичких инструмената и наручио пијанино.“

Кад је клавир недељу дана касније допремљен и кад је отац на њему засвирао реакција синова, Мануа и Антоана (који такође био оснивач Мано Негре) била је таква („Бленули су отворених уста...“) да је Рамону то остала једна од најдражих успомена из њиховог детињства.

Од „романескних“ сведочанстава попут наведеног, Питер Калшо исткао је узбудљиво штиво које је у исто време биографија, путопис, авантуристички роман, али и нека врста савремене фантастичне бајке... Борхесове речи „Оно што је стварно не мора увек бити вероватно нити уверљиво“ – не стоје без разлога на почетку једног поглавља. 

Шест година и четири континента

Ману Чао је дао пристанак да га Калшо прати на турнејама и разним другим акцијама и да на основу виђеног, доживљеног и забележеног „у ходу“ пише нешто попут биографије. Подухват је потрајао шест година – од 2007. до 2013. и Калшо ће за то време са Мануом проћи чак четири континента.

Први део књиге је конвенционалније биографски –  ту је представљена Мануова породица, објашњава се како су се његови мајка и отац обрели у Француској, описује се како се на улицама париског предграђа „калио челик“ са другарима француског, шпанског, португалског, јерменског, северноафричког порекла, па стварање првих бендова Лос Карајос (Los Carayos) и Хот Пентс (Hot Pants), затим успон Мано Негре, њихове „оф“ свирке по париским борделима и предграђима, сизифовска турнеја бродом по Јужној Америци, надреално путовање возом кроз ратом располућену Колумбију, разилажења и распад Мано Негре и Мануова потоња лутања, путовања и „нестајања“, и коначно његов спектакуларан „солистички“ повратак албумом „Clandestino“...

Други део књиге је путовање: Барселона – Њујорк – Западна Сахара – Мексико – Париз – Брикстон – Бразил... Путовања су за Мануа константа. Живот је пут и живи се на путу. Као ни Мелкијадеса из Сто година самоће, ни њега не држи „овде“, „тамо“ га непрестано вуче, и чаролије разноси свуда успут, где год стигне...

„Разлог због којег се он уопште и упустио у овај пројекат, а то сам тек накнадно схватио, била је жеља да и на овај начин његов ангажман послужи да што више људи сазна за оне идеје и групе с којима осећа блискост: оне што се боре за право на воду у Боливији, револуционарни покрет домородачког становништва у Мексику, штићенике психијатријских установа у Буенос Аиресу, проститутке које траже своја права у Шпанији, избеглице из Западне Сахаре“, пише Калшо.

Париски дом Чаових био је стециште новинара, писаца, интелектуалаца – шпанских, француских, јужноамеричких... Један од редовних гостију био је на пример Алехо Карпентјер, кубански романописац и филозоф музике, творац појма lo real maravilloso, магични реализам. Један други гост био је Габријел Гарсија Маркес.

„Кад му је било четири године био је прави гњавеж, а такав је и сад!“,  рекао је Маркес за Мануа, у шали коментаришући поменуту бродску акцију из златног доба Мано Негре. Теретни брод којим су се на турнеју отиснули назван је „Мелкијадес“, што је био омаж циганском чаробњаку из Сто година самоће.

И путовање возом кроз Колумбију почетком деведесетих такође је било инспирисано Маркесом. Крајње одредиште био је градић Аракатака, на обали истоимене реке, Маркесов завичај који му је послужио као инспирација за Макондо. У возу се налазила џиновска скулптура од леда, направљена по узору на прво поглавље Сто година самоће, оно када Аркадио Буендија води децу на вашар, где она, у једној шатри испред које је стајао див са маљавим грудима и металном алком у носу, по први пут у животу додирују лед.

Сећате се почетка романа:

„Много година касније, пред стројем за стрељање, пуковник Аурелијано Буендија морао је да се сети оног далеког поподнева када га је отац повео да упозна лед. Макондо је онда било село са двадесет кућа од блата и трске, саграђено на обали реке, чије су се бистре воде ваљале кроз корито пуно углачаног камења, белог и великог као нека преисторијска јаја. Свет је био тако нов, многе ствари још нису имале име и, да би се поменуле, требало их је показати прстом. Сваке године у марту једна породица одрпаних Цигана поставила би свој шатор близу села и, уз трештање зурли и бубњева, приказивала нова достигнућа. (...)

'Предмети имају свој лични живот, – извикивао би Циганин храпавим гласом – ствар је у томе да им пробудиш душу'.

(...) Касније, други Цигани у му потврдили да је Мелкијадеса савладала грозница на спрудовима у Сингапуру, и да је његово тело бачено у највећу дубину Јаванског мора. Децу није интересовала ова вест. Била су упорна у настојању да их отац одведе да виде необично откриће мудраца из Мемфиса, објављивано на улазу у један шатор који је, како су причали, припадао краљу Соломону. Толико су наваљивали да је Хосе Аркадио Буендија платио тридесет реала и одвео их у шатор, где је џин длакавог трупа и ошишане главе, са бакарним прстеном у носу и тешким гвозденим ланцем на глежњу, чувао некакав гусарски сандук. Када га је џин отворио, из њега је заструјао поларни дах. У сандуку се налазио само један огромни провидни блок, чија је унутрашњост била избраздана многобројним иглама које су зраке сунчева смираја претварале у обојене звезде. Растресен, знајући да деца очекују хитно објашњење, Хосе Аркадио Буендија се усудио да прошапће:

– То је највећи дијамант на свету.

– Не – исправио га је Циганин. – То је лед...“

Барселона, мон амур

Калшо на више места у књизи наводи како Ману Чао тежи да своје одлуке доноси следећи интуицију. „Оно што у школи никада нећеш научити јесте да верујеш инстинктима. На часовима морамо да будемо разборити и да размишљамо рационално, а не емоционално. У мом случају, кад год нешто планирам и рационализујем све испадне наопако. А ако слушам шта ми кажу инстинкти, увек прођем много боље.“

Интуиција је била пресудна да Барселону изабере за своју „сталну адресу“. Успех албума „Clandestino“ (продавао се више и боље годину дана по објављивању него кад је изашао 1998. године) затекао га је у Сенегалу; требало је поново да се врати у радни мод, да окупи бенд... После више година без „сталне адресе“, из практичних разлога морао је да се стационира негде у Европи. „Имао сам гомилу музичких инструмената и осталих ствари на разним местима, у Мадриду, Мексику, Паризу, Рију. То није баш згодно кад хоћеш да направиш албум...“

У Париз му се више није милило. Нису му пријали његови „хладна зима и хладно срце“. „Првих 26 зима свога живота провео сам у Паризу. Имао сам утисак да у већини међуљудских односа влада сивило...“

Поред лепе климе и топлијег срца, плусеви Барселоне у његовим очима били су живост уметничке и музичке сцене, поносна традиција републиканизма... и дух изражен кроз најлепши фудбал који се тада играо на свету. „Свиђа ми какав је овде живот на улици. Још увек је жива анархистичка традиција, а у мом крају живи доста музичара који су имигранти из Јужне Америке, као и оних из северне Африке и Пакистана.“

 Купио је стан у Готику, у близини Пласе Реал и брзо се уклопио у барселонску екипу која је ординирала око Трга Џорџа Орвела илити Пласе Трипи. Бар „Маријачи“ у улици поред служио му је као канцеларија за састанке и место за свирку... Ту су се правили планови за турнеје које су следиле.

Поглавље које недостаје

У Калшоовој књизи нема референци на Мануова гостовања и „интеракције“ са овим нашим крајевима. То је поглавље које сваки „ex-Yu“ читалац може да дописује за себе. И од тих сведочанстава могла би да се склопи занимљива књижица. Где год да је, Ману ствара личне контакте (и) са људима који не долазе из затвореног света „музичког бизниса“. Тако се онда деси да наступи на потпуно нетипичним и неочекиваним местима, попут Основне школе „Мика Антић“ у Нишу, и да се заустави на Старој планини и подржи тамошње активисте...

Прво Мануово гостовање у Србији било је 1. јуна 2002, на тада опасно руинираном стадиону „Ташмајдан“. „Дошао је са својом екипом у Београд два дана пред концерт, базао је по граду, дружио се са обичним светом, био на журци у Трнској... И имао је задивљујуће стрпљење за причу са милион људи који су га спопадали на сваком кораку“, написао сам у кратком осврту објављеном у „Гласу јавности“ 3. јуна 2002. под насловом „Доброћудни ураган на Ташу“.

Написао сам тада и да је Ману, говорећи о својим активистичким искуствима (Ђенова је тада била актуелна) за неколико дана више урадио на афирмацији неке савремене „леве“ идеје него све (домаће) леве партије и леви интелектуалци. „Тешко је решавати велике светске проблеме, али свако може да уради нешто корисно у својој средини“, реченица је коју је и тада понављао као неки свој делатни кредо.

Стицајем околности, или случајности, имао сам прилику да из непосредне близине посматрам како то он ради „код своје куће“. Моја сестра живи у Барселони већ петнаестак година, па отприлике толико и ја тамо редовно одлазим, на краће и на дуже. Лета 2013, са живописним музичаром Чамијем Кулом, с којим сам се здружио после једне феште у Равалу, завршио сам као придружени члан екипице која је сваки други дан пикала фудбал у паркићу у близини Рамбле Побле Ноу. Играли су Чамијеви „цимери“ из „окупиране куће“ и разни други музичари – Дани Ланса, Пјер Минети, Бамболино, ликови из Че Судаке и Лос мејд ин Барселона... и са свима њима – Ману Чао. Долазио је понекад и његов бразилски син Кира, који је имао тринаестак година.

За неколико недеља у Барселони тог лета, а онда и следећег пролећа и лета, слушао сам и гледао Мануа уживо више него икад пре, а и касније, у животу; углавном по једноставним баровима и локалима „из краја“. Право са фудбала најчешће се ишло у оближњи бар „Ирис“, који је прототип старинског бара какви нестају пред налетом туристификације. Није било потребно озвучење, ни неки велики инструменти, само пар гитара, и зачас би се направио штимунг и скупили људи. Иако је то за све била дивна забава, чопоративни одласци у „Ирис“ и на слична места, као и друштво у којем се ишло, представљали су и чин лојалности и солидарности; музичарске, комшијске, локалпатриотске...

Од бројних „акција“ из тог времена, веома упечатљив је био и „Концерт за достојанство“ у руинираном фабричком комплексу у Побле Ноуу, где су живели „безпапираши“, Африканци. Ни барселонски староседеоци нису знали где се то место тачно налази и већ сâм одлазак тамо представљао је утисак по себи. Да ту неки људи живе и да „држава“ одатле хоће да их избаци није била вест, све док се, ето, ту није појавио Ману са ортацима са фудбала и свитом. „Невидљиви“ људи и невидљиви проблем наредног дана појавили су се у медијима...

Две моје акције

Мислим да су и две „моје“ акције са Чами Кулом такође илустративне за причу (о деловању у непосредном окружењу).

Чами је исказао жељу да дође у Београд – „новац ми није важан, само да свирам, живим за музику...“, и по повратку из Барселоне гледао сам како би било могуће то извести у „нискобуџетној“ варијанти (пошто пара и спонзора нисмо имали). Кад се испоставило да ће Ману и Ла Вентура, у оквиру турнеје, 14. септембра свирати у Хали спортова, утаначили смо да и Чами, у нашем аранжману, тих дана дође у Београд заједно са Пепом, својим басистом. Уговорили смо наступе у КЦ Граду, Жици, ДК Студентски град, Новом Саду...              

Та Чамијева „турнеја“ један је од луђих пројеката у које сам се (својевољно) упустио и за посебну је причу. Зато само један детаљ. Ману је – са фудбала у парку – знао да ће Чами бити у Београду у исто време кад је и његов концерт у Хали спортова. Али, није он долазио директно из Барселоне у Београд, имао је неколико концерата и пре београдског.

Ноћ уочи Мануовог концерта у Хали спортова, кад је његова „експедиција“ стигла у хотел, Чамију је стигао СМС (од Мануове менаџерке) да наредног дана буде на тонској проби... У Хали спортова Чами је први пут са Мануом наступио на великој сцени и на великом концерту; пред више хиљада људи гостовао је у песми „Por la carretera“. Касније је на сличан начин гостовао на још неким Мануовим великим концертима – у Тулузу, Будимпешти, Барселони...

И другим ортацима са фудбала из барселонског паркића Ману је давао такав ветар у леђа. Некима је то помогло да се издигну са „уличне позорнице“, некима није.

У време поплава код нас у пролеће 2014. био сам (већ увелико) у Стокхолму. Комуницирајући са Чамијем, рекох му да приупита Мануа, кад се буду видели на фудбалу, да ли би му било ОК да учини неки гест подршке; те поплаве тада нису били вест за европске медије. Не знам тачно шта је Чами питао Мануа – било је ту и неких шумова у комуникацији – али епилог је да је Невена, моја сестра, направила „транспарент“ са једноставном поруком „Солидарност са људима Србије, Босне и Хрватске“, после фудбала у паркићу усликала Мануа и Чамија са транспарентом, и та је фотографија постала вирална, пошто ју је Ману поставио на своју фејсбук страницу. Објавили су је малтене сви „регионални“ медији.

„Како музика делује, или не делује, није одређено само оним што она јесте кад је издвојена из свега (ако је таква ситуација уопште могућа), већ у великој мери оним у каквом се окружењу налази, где сте је чули, и кад сте је чули“, пише Дејвид Бирн на почетку своје књиге Како ради музика. „Како је изведена, како се продаје и дистрибуира, како је снимљена, ко је изводи, с ким је слушате и, коначно, како звучи: све то одређује не само како музика делује – ако успе да досегне до оног чему је намењена – већ и шта она јесте.“   

То о чему Бирн пише, што сам интуитивно осећао и раније, после дружења са „фудбалистима“ у Барси, укључујући Мануа, дефинитивно сам и „освестио“.  Тек кад има непосредности, спонтаности, емпатије, солидарности, лојалности... може да буде и магичног реализма. Што храпавим гласом каже Мелкијадес: „Предмети имају свој лични живот, ствар је у томе да им пробудиш душу.“

PS: Ману је и овог лета на европској турнеји. Петог септембра одржаће концерт у Заставиној башти у Крагујевцу.