Историја и телевизија: „Холокауст“, серија које је Немце суочила са прошлошћу

Америчка ТВ мрежа NBC је од 16. до 19. априла 1978, четири ноћи заредом, приказала четири епизоде мини-серије „Холокауст“. Серију је осмислио и креирао Џералд Грин, режирао ју је Марвин Чомски, а међу главним глумцима били су Џозеф Ботомс, Џејмс Вудс и Мерил Стрип.

У средишту приче је фиктивна јеврејска породица Вајс из Берлина, а њене чланове пратимо од Кристалне ноћи до ослобађања Аушвица. У Америци ју је током премијерног приказивања гледало чак 120 милиона људи. Серија је освојила неколико важних телевизијских награда, укључујући Еми, Греми и Златни глобус.

Неки важни аутори писали су јој хвалоспеве, попут познатог есејисте и песника Клајва Џејмса. С друге стране, критиковали су је неки од најчувенијих преживелих из холокауста попут Елија Визела, славни историчари попут Тонија Џада, као и творац можда најцењенијег уметничког филма о страдању Јевреја у Другом светског рату „Шоа" – Клод Ланцман. Оно што је, међутим, неспорно јесте велики друштвени утицај овог телевизијског играног програма, чак и присутнији у СР Немачкој него у САД.

Без застаревања

Неколико месеци након што је серија премијерно приказана на немачкој телевизији WDR, парламент СР Немачке укинуо је могућност застаре за ратне злочине почињене током Другог светског рата, што сви сматрају директном последицом ширег друштвеног утицаја који је ова серија направила. Легенда каже да су током четири јануарске ноћи кад је приказивана улице биле празне.

Серију је гледало око 20 милиона људи, што ће рећи више од трећине оних који су у домаћинству имали телевизор. У складу са ондашњим културолошким обичајима, није титлована него је синхронизована, па су је и стога гледаоци у доброј мери доживели као „домаћу“.

Људи су се масовно и бесно питали како је могуће да се с њиховим земљацима и суграђанима десило то што се десило. Сам термин „холокауст“ масовно је заживео заправо тек након приказивања ове серије. Оно што је нарочито интересантно јесте и чињеница да је њена популарност на неки начин ујединила тадашње две Немачке. У ДДР-у се, наиме, могао пратити сигнал телевизије која је у СР Немачкој приказивала серију, па је и тамо „Холокауст“ био један од првих артефаката фокусиран на судбину „обичних“ Јевреја.

Медијска „бомба“ у коју се серија претворила била је одмах јасно препознатљива и изван немачких граница. Примера ради, већ деветог фебруара 1979, у ондашњим „ТВ Новостима“, Јурица Керблер овако извештава југословенску публику:

„Зашто данас, тридесет и нешто година од догађаја које приказује ова серија Немци доживљавају шок? Велики број искрено признаје да о многим стварима нису ништа знали, јер историја коју су учили у школама и на факултетима није са тим упозната. Ту се ради о две трећине данашњих становника СР Немачке који су рођени после рата [...] Анкете су показале да је први наставак серије видело око 12 милиона Немаца. Пре приказивања серије на сваком важном пункту, као код ТВ торњева, дежурале су јаке полицијске патроле. Реакција је била жестока. После прве епизоде регистровано је чак 75.000 позива у студију [...] Први пут после рата млади имају прилику да виде историју у којој нису учествовали, али коју морају да познају и коју морају да осуде. То је била намера твораца серије 'Холокауст'. Жеља да се она никада више не понови“.

Без цензуре

У једном научном раду, Невена Даковић и Александра Миловановић фокусирају се на својеврстан парадокс да упркос карактеристичној ванблоковској позицији некадашње Југославије, ова серија никада није приказана ни на једној овдашњој телевизији за време постојања СФРЈ. Понешто је индикативно да је њена (пост)југословенска ТВ премијера направљена на сарајевској Федералној телевизији 2009. године, око тридесете годишњице премијере, дакле. Анализирајући разлоге за игнорисање ове серије у Југославије, ауторке наводе:

„Очекиване флоскуле и фразе брижљиво су скривале мучну чињеницу да су источноевропске, социјалистичке земље рано и лако прихватиле Холокауст као кривицу других – нациста и фашиста – потискујући и занемарујући коначно решење на сопственим територијама у организацији локалних квислиншких власти. Жестоке реакције на серију 'Холокауст' широм Европе и Америке додатно су учиниле да се неодлучност ЈРТ претвори у чврсту одлуку да серија не буде откупљена за приказивање. Ово време, крај седме деценије прошлог века у СФРЈ, означено је као 'декада тишине' (...); избегавања социјалне критике и конфликта; игнорисања растућих економских и политичких тензија и интензивирања, иначе званично непостојеће, цензуре после бурних догађања касних шездесетих година“.

Потпуну другачију судбина у Југославији имаће серије „Ветрови рата“ те „Рат и сећања“, али добрим делом и зато јер су у великим проценту снимане на домаћим локацијама, у Загребу, Опатији и на Ријеци.

Добра доза баналности

Ово сећање на скоро пола века старију телевизијску серију из овдашње перспективе много је више од пуке масмедијске и попкултурне тривијалности. Много тога је ту занимљиво баш из (пост)југословенског угла.

Од почетка ратног распада заједничке државе, са западних страна стижу поруке о нужности „суочавања са прошлошћу“, а као парадигма на коју би се ваљало угледати истиче се управо пример Немачке. Ту је, међутим, кључни софизам да се Немачка пет или шест деценија после краја рата упоређује са земљама у којима се рат тек завршио, да и не говоримо да је Други светски рат ипак неупоредив са ратовима који су пратили распад Југославије.

С друге пак стране, управо кад се мало подробније изучи „случај Немачке“ откривамо ствари, попут ове се серијом „Холокауст“, да је за огромну већину становништва „суочавање“ заправо почело практично три и по деценије после краја рата, а овде, подсетимо, још нисмо дочекали ни тридесету годишњицу Дејтона. И то „суочавање“ није било резултат школских програма, и неке високопарне „ангажоване уметности“, него „конзумације“ једног продукта масовне популарне културе.

Као што рече Сиоран за Достојевског да праве уметности прозе нема без „добре дозе баналности“, тако и утицаја на широке народне масе нема без „добре дозе баналности“. Управо та баналност је сметала Елију Визелу и Клоду Ланцману који су држали да се таквој теми непрегледног људског страдања не сме прилазити с баналним сижеом, мада је Хана Арент још двадесетак година пре изнела тезу о „баналности зла“.

И вероватно најозбиљнији ондашњи (уосталом и данашњи) немачки штампани медиј, недељник „Шпигл“, невољно је у једној анализи признао да је „једној тривијалној америчкој серији“ успело оно што није успело „стотинама књига, позоришних комада, филмова и ТВ емисија, хиљадама докумената и свих суђењима за ратне злочине у протеклих тридесет година постратне историје“, односно да „информише масовну публику о злочинима, а да та публика тим злочинима буде аутентично потресена“. То је моћ популарног телевизијског садржаја који без „добре дозе баналности“ у пракси свакако није замислив.  

Уосталом, тако је остало до дана данашњег. И колико год у савременој публицистици постојао скоро па аксиом да телевизијске серије свој прави друштвени утицај остварују тек у последњих деценију-две, у ери „бинџовања“, историја нам показује да то баш и није тако.

Никад више

Једна књига и једна рецентна геополитичка катастрофа такође су додатно актуелизовали сећање на ову серију и њен утицај. Књигу је написао Ендру Порт, објавила је Универзитетска штампарија Харварда, а зове се „Никад више: Немци и геноцид после Холокауста“. Књига је објављена прошле године, пре него је започела нова ескалација насиља у Гази.

Крајем прошле године, у Лондонској књижевној ревији, приказ те књиге, између осталог управо у контексту рата у Гази, објавио је славни индијски писац и интелектуалац Панкаџ Мишра. У Портовој књизи пише се о немачким реакцијама на масовне злочине у Камбоџи, Босни и Херцеговини те Руанди, а управо из перспективе чињенице да је Немачка земља чију новију историју пресудно обележава масовно и организовано убијање Јевреја. Порт вишеструко потенцира коинциденцију да је телевизијска серија „Холокауст“ у Немачкој премијерно приказана практично паралелно са уклањањем Црвених Кмера са власти у Камбоџи.

У том смислу је нарочито занимљива промена „стања духа“ у Немачкој кад се пореде седамдесете и деведесете године двадесетог века, а кад је реч о масовним злочинима у грађанским ратовима по свету. Делу јавности у Немачкој увек је одговарало да се Холокауст не проглашава јединственим злочином у историји света, али истовремено је сећање на Други светски рат и последично забрањивање ангажовања војске Немачке у иностранству представљало гарант пацифизму као доминантној политичкој позицији.

Деведесетих, међутим, кад кључне позиције преузме она генерација која је у раној младости гледала серију „Холокауст“ појавиће се мантра да управо Немачка, због историје какву је имала, има посебну мисију у „заустављању геноцида“ да би се заиста потврдило пословично „никад више“. Отуд је управо простор бивше Југославије био прво немачко учешће у неком међународном сукобу након Другог светског рата. У том сукобу није било активне партиципације Израела, па није било оне врсте контроверзе каква постоји данас.

Напослетку, Порт потенцира како је серија „Холокауст“ на свој начин утицала чак и на фамозну „историчарску контроверзу“ („Historikerstreit“), страствену јавну дебату и полемику из средине осамдесетих година двадесетог века, а управо о јединствености и узроцима Холокауста, у чијем средишту су били супротстављени ставови Ернеста Нолтеа и Јиргена Хабермаса.

Било како било, и данас је сећање на премијеру „Холокауста“ нешто што о годишњицама, нарочито јубиларним, има своје место у немачким медијима. А цела прича остаје и као илустрација (некадашње?) моћи телевизије.