Дистопије на екрану
Mрачно постапокалиптично огледало: Боља будућност је прошла štampaj
петак, 23. феб 2024, 08:00 -> 09:00
Од планете девастиране катастрофом на којој су се људи претворили у канибале, пандемије која је десетковала човечанство а преживеле отерала у подземље, Земље коју су људи напустили јер је постала презагушена смећем, до рата људи и машина који је човечанство изгубило, постапокалиптични филмови одавно оцртавају мрачну сутрашњицу. Но, као да им нека данашња дешавања дају за право. Крајње је време да неко повуче ручну кочницу и уведе нека правила у даљи развој машинa кoje треба да имитирају реалност до нивоа који ће избрисати границу између оригинала и фалсификата. Јер, ако овако наставимо, врло брзо ћемо имати све делове за Матрикс, биће потребно једино да их неко повеже и гурне утикач у струју.
Многи озбиљни људи, међу њима и научници, сматрају да постоје индиције да је читав универзум, заједно са нашим животима у њему, заправо експеримент, компјутерска симулација коју изводи неко чије постојање не можемо да докучимо. Међу поборницима ове теорије налазе се Илон Маск (SpaceX), Сем Алтман (OpenAI), Питер Тил (PayPal), астрофизичар Нил Деграс Тајсон и многи други.
Питање је први пут покренуо филозоф Ник Бостром 2003. године у научном раду под насловом „Да ли живимо у компјутерској симулацији?“ Бостром се послужио пробабилистичким аргументом: ако је нека напредна цивилизација способна да креира комплексне симулације настањене симулираним свесним бићима, постоји огромна шанса да ми живимо и постојимо унутар једне такве симулације.
У прилог овој теорији говори, пре свега, наша неспособност да до краја објаснимо понашање материје на најмањој просторној и временској скали. Закони квантне механике имају елемент неодређености који се може протумачити као низ малих грешака у програму симулације. Фундаменталне физичке константе као што су, рецимо, брзина светлости или маса електрона тако су фино подешене да омогућавају формирање и опстанак живих бића. А то „фино подешавање“ карактеристично је управо за симулације и експерименте.
Уз то, све говори у прилог чињеници да су време и простор дискретни, да их је немогуће делити испод одређене границе. Изгледа да живимо у простору који је „пикселизован“, дигитално издељен на „коцкице“ баш као и екран вашег лаптопа или телевизора.
Спектакуларни напредак на пољу машинског учења и вештачке интелигенције који је омогућио машинама да имитирају реалност у виртуелном свету, још један је аргумент у прилог теорије симулације. Ако се тренд увећавања хардверских и софтверских потенцијала настави, симулирани светови ће у блиској будућности постати „стварнији“ од физичке реалности.
Иако се теорија симулиране реалности не може дефинитивно доказати или оповргнути нашим тренутним научним знањем и технологијом, она оставља дубока питања о природи постојања, стварности и нашем месту у космосу. Претпоставка да би наш свет могао да буде вештачки симулиран тера нас да изнова преиспитамо своје претпоставке о границама науке, технологије и нашег разумевања универзума.
Чак и да је претпоставка да живимо у Матриксу погрешна, ми смо на рубу могућности да га сами створимо. Да, сви смо чули за ChatGPT који су направили инжењери из компаније OpenAI. Овај програм увелико се користи за креирање оригиналног или побољшање постојећег текста, за превођење, едукацију, корисничку подршку, писање софтверског кода, решавање разнородних проблема, забаву, ћаскање, па чак и психотерапију.
Ни Гугл није седео скрштених руку, ту је Џемини (до скоро познат под именом Бард). Новије верзије не баве се више само текстом, сада с лакоћом можете да креирате фото-реалистичне слике на бази кратког описа садржаја.
И ту није крај: врло брзо моћи ћете да направите читаве филмове по сопственом сценарију.
Погледајте свеж материјал у коме OpenAI објашњава шта све може њихов видео-генератор који је још у фази развоја:
Реалистичност ових видео-клипова је невероватна, ваше дивљење је на месту. Или можда није? Аутор овог текста осећа само језу... Није реч о покушају да се нађе фалинка у иначе савршеном резултату, напротив. Реалистичност ових кадрова је, једноставно, претерана. Да ли смо сигурни да машине треба да имитирају реалност до нивоа који ће оригинал и фалсификат учинити физички истоветним?
Крајње је време да неко повуче ручну кочницу, затражи тајм-аут и уведе нека правила у даљи развој оваквих апликација. Таквих упозорења је већ било, али су она игнорисана. Јер, ако овако наставимо, врло брзо ћемо имати све делове за Матрикс, биће потребно једино да их неко повеже и гурне утикач у струју.
Ако вас, међутим, оваква питања остављају равнодушним, ево бесплатног савета: узмите ону плаву пилулу из „Матрикса“ која омогућава да се настави виртуелни живот ушушкан у слатку виртуелну лаж, потоните у свој удобни сан и заборавите на овај текст.
Четири стара филмска сценарија за постапокалиптични свет
Глобална кретенизација:
„Воли“ Ендрјуa Стентонa
(Wall-E, 2008)
Вероватно сте чули за велико пацифичко острво смећа, област на северу Тихог океана између Калифорније и Јапана у којој се, захваљујући морским струјама и нашој непоправљивој навици да загађујемо свет око себе, непрекидно акумулира сваковрсно ђубре. Почевши од 1945. године, ова „пловећа депонија“ повећавала се десет пута сваке деценије. Остpво смећа има површину од 1,6 милиона квадратних километара, што отприлике одговара величини Алжира, десете државе по површини у свету.
Смеће је састављено углавном од микро-пластике, плутајућих комадића боца, амбалаже, кеса и другог отпада величине нокта, а укупна маса процењује се на око 120.000 тона. Када се маса подели са површином, испада да је густина отпада још увек релативно мала, свега четири пластична комадића по кубном метру океана. Оно што, међутим, забрињава је експоненцијална брзина којом та гомила ђубрета расте.
Кад је тако у мору које нам делује још колико-толико чисто, какво је тек стање на копну где од смећа буквално не може да се живи? Ситуација је најтужнија у сиромашнијим земљама које, у жељи да ухвате прикључак са развијеним економијама, производе енормне количине сваковрсног ђубрета, жртвујући елементарне еколошке стандарде за љубав профита, БДП-а и неконтролисане индустријализације.
У анимираном филму „Воли“ (студио „Пиксар“), апокалипса није задесила човечанство. Уместо људи, страдала је планета. Једноставно је поклекла под планинама ђубрета са којим нико више није знао шта да ради. Ђубре је прогутало и флору и фауну, претворивши Земљу у бесконачну, беживотну депонију прекривену колосалним планинама сваковрсног смећа.
Када је животни простор сасвим нестао, људи су били принуђени да крену у избеглиштво: у недостатку неке друге настањиве планете, укрцали су се у космички брод „Аксиом“ и кренули да лутају космосом, а за собом оставили армију робота са задатком да планету очисте и поново је оживе.
Уз глобално загађење на делу је, истовремено, и глобална „дебилизација“. Препуштени комфору свог космичког брода и машинама које опслужују практично све потребе, људи су се претворили у једва покретне мешине сала. Сваки путник на броду ушушкан је у покретну фотељу коју практично никад не напушта: у тој фотељи се једе, спава, иде на посао, а најчешће не ради ништа.
Ни идеја о „великом чишћењу“ планете није далеко одмакла: сви роботи-чистачи брзо су отказали, додатно повећавајући количину смећа на планети. Преостао је само Воли, последњи из те армије механичких комуналаца, коме друштво прави некакав цврчак, бубашваба, шта ли је већ, вероватно последње живо биће на Земљи.
Воли је бескрајно симпатичан у својој „склепаности“: личи на рерну „cмедеревца“, са гусеницама испод, двогледом изнад и две механичке штипаљке са стране. Он по цео дан трпа ђубре у ту своју „рерну“, а затим га пресује у коцке које уредно слаже у некакве ђубретарске солитере.
Воли, међутим, није типичан робот. Ваљда због неке грешке у софтверу или због уграђене способности да учи из искуства, Воли је бесконачно радознао, прилично сналажљив, а временом је стекао и „личност“.
Он има осећања, а од свих тих осећања највише га мучи самоћа. Понешто зна и о људима и љубави: свакога дана он изнова гледа Барбару Стрејсенд и Волтера Матауа у мјузиклу „Hello, Dolly“ из 1969. године, користећи стару технику довучену са отпада.
Волијева вишедеценијска усамљеничка рутина бива прекинута једнога дана када на Земљу стигне Ева, робот послат са „Аксиома“ који треба да провери какво је стање на планети. Има ли услова да се људи поново врате на Земљу? Да ли се живот обновио?
Све то дешава се баш у време када Воли, демонтирајући један распали фрижидер, по први пут у свом „животу“ налети на нежну стабљику тек проклијале биљке, тачно оно што Ева тражи „по службеној дужности“. Након периода нес(п)ретног упознавања, између Волија и Еве родиће се емотивна веза, неки машински еквивалент за то, и та веза представља покретачки елемент филма све до самог краја.
Када се на квалитет приче дода врхунска техничка реализација, рекло би да се да је „Воли“ вероватно нешто најбоље што је икад изашло из „Пиксарове“ фабрике дигиталног анимираног филма, а то није мала ствар у конкуренцији таквих ремек-дела као што су „Soul“, „Toy Story“, „Coco“, „Inside Out“, „Up“, „Ratatouille“, „Finding Nemo“ или „Monsters Inc“. И ко каже да постапокалиптични филмови морају да буду тужни и мрачни?
„Воли“ нам на свој шармантан начин поручује да за искупљење никад није касно и да су, понекад, сасвим мала, наизглед небитна дела, једно посађено дрво, једна проклијала биљчица и мало љубави довољни да, у коначном збиру, покрену велике ствари на овом плавом кликеру који тако бездушно експлоатишемо.
Рекло би се да за човечанство још увек има наде, али ни она неће трајати довека без конкретне акције. Ако не учинимо нешто поводом глобалног загађења, оно пацифичко острво смећа на крају ће нам допловити до кућног прага. Тада ће бити касно, а „Аксиом“, као возило за бег са ове измучене планете, још увек нисмо направили.
Можда ћемо се са ђубретом некако и изборити, али онај други проблем описан у филму (који се често превиђа) делује нерешиво.
Нама, реално, прети опасност да доживимо цивилизацијски колапс: ријалити програми који мозак претварају у пихтије, кладионице на сваком ћошку, овисност о мобилним телефонима и „геџетима“ свих могућих врста, празне књижаре и библотеке, друштвене мреже на којима сви размењују нешто што у збиру не вреди ништа, видео-канали и подкасти којима доминирају сајбер-џибери са баналним темама, савремена музика направљена од једне жице на бас гитари, таблоидно „новинарство“ које подилази простаклуку, поплава сега-мега школа које серијски штампају неке безвредне дипломе... Све то је доказ да је, од свих глобалних проблема, глобална „кретенизација“ најдаље одмакла и да расте брже од острва смећа у Пацифику.
После пандемије:
„Дванаест мајмуна“ Териja Гилијамa
(Twelve Monkeys, 1995)
Десет година након што је снимио култни филм „Бразил“, Тери Гилијам направио је још једну причу о кошмарном, распадајућем свету у коме разум узмиче пред лудилом. Радња филма „Дванаест мајмуна“ почиње у блиској будућности, након што је смртносни вирус покосио скоро читаво човечанство, а оне који су неким чудом преживели пандемију отерао дубоко под земљу. Настало је подземно друштво којим влада малобројна елита доминантно састављена од ћутљивих, вазда намргођених научника који имају само један циљ: да пронађу лек, вакцину, било шта што би могло да заустави подивљали вирус.
Чак и у таквим условима наука је напредовала: развијена је нова технологија која омогућава пут кроз време. Филм полази од премисе да је оно што се десило у времену „замрзнуто“ и да се ток историје не може накнадно променити.
Последице пандемије не могу се поништити елиминацијом њеног узрока у прошлости. Али, ако би неко успео да се врати у време пре почетка пандемије и сакупи довољно информација о иницијалном извору заразе, ако би ту информацију вратио назад и поделио с научницима, можда би човечанство једнога дана нашло начин да поврати планету коју је дивља природа већ узела под своје.
Све до тада сакупљене информације указивале су на то да је епидемија избила у Филаделфији и да иза ње стоји мистериозна еколошка група „Армија дванаест мајмуна“ која је читав град осликала својим „ми-смо-то-урадили“ графитима.
Технологија у Гилијамовим филмовима увек има своју мрачну страну и никад не функционише како треба. Машине су увек гротескне, склепане од једноставних механичких елемената као што су полуге, цеви или изобличени екрани, што им даје карактеристичан архаични изглед.
Тако је и у овом филму: конструисани времеплов не само да изгледа нефункционално и незграпно већ је и прилично непоуздан, тако да путник кроз време може да промаши циљану годину за читаву деценију или век, или да током тог путовања буде потпуно загубљен, заувек заглављен између „онда“ и „сада“.
Зато се за овај задатак бирају они „непожељни“, најчешће преступници за којима нико неће плакати. Након бројних неуспешних покушаја ред је дошао на Јанга Кола (Брус Вилис), не зато што он има било какве посебне способности за мисију, већ зато што као осуђеник и припадник најнижег друштвеног слоја представља потрошну и лако заменљиву робу. Додељена му је немогућа мисија у замену за опрост грехова.
Ствари ће, наравно, још једном кренути наопако и Кол ће, уместо у 1996. години, оној која је претходила години пандемије која је покосила пет милијарди људи, завршити у 1990-ој. Врло брзо наћи ће се у лудници, при чему његове приче о путовању кроз време, о садашњости која је заправо прошлост, уз неспорну менталну лабилност, нимало неће поправити његове шансе да из те установе икада буде пуштен.
У тој лудници наћи ће се у друштву Џефрија Гоинса (кога бриљантно глуми Бред Пит), још једног пацијента чији је отац познати вирусолог. Џефри је практично неурачунљив, ексцентричан, еуфоричан, ментално нестабилан, уз то и бескомпромисни противник индустријализације и потрошачког друштва. Његова суманута, хистерична природа скоро савршено се уклапа у психолошки профил масовног убице, неког ко би могао да усмрти милионе људи само због презира који гаји према друштву 20. века.
Како прича одмиче, све указује на то да је управо Џефри вођа „Армије дванаест мајмуна“ и да је заиста одговоран за избијање пандемије. Али, ово је филм о људима који ходају тананом линијом између нормалности и менталне болести, оно што је логично не мора да буде и тачно.
Трунку разума у често сумануте дијалоге Кола и Џефрија уноси докторка Рајли (Медлин Стоув), која непоколебљиво верује у психијатрију и њену способност да раздвоји реално од имагинарног. Међутим, док Кол путује напред и назад кроз време, нестајући и поново се појављујући чак и на немогућим местима (рецимо, на фотографији из Првог светског рата), чак је и докторка Рајли поколебана у својим уверењима.
Поврх свега, Кол има честа сећања на догађај од пре епидемије: у том сну он се налази на аеродрому и присуствује пуцњави чији смисао не може да одгонетне. Кад год се сан понови, у њему постоји неки нови детаљ који филм води до непредвидљивог краја, до последње сцене у којој сан, коначно, постаје комплетан.
Ово је типичан Гилијамов филм: слагалица са много делова коју ће мали број људи сложити макар до половине. Крај филма за неке ће бити конфузан, за неке савршен и логичан, за неке пребрз и неочекиван. И рекло би се да је то нормално: феномен путовања кроз време увек генерише парадоксе које је немогуће објаснити на сасвим логичан начин.
Филм се вешто поиграва основном премисом да време има свој неумољив ток, да ће се десити све оно што је суђено да се деси и да нама не преостаје ништа друго осим да се боримо са последицама. Ментални склоп главних јунака чини овај филм још тежим за тумачење и препричавање.
Данашња релевантност овог филма? У време короне, нисмо били баш сатерани под земљу, али јесмо у станове док смо издржавали полицијски час. Нисмо живели у мраку, али смо своје најстарије суграђане слали да по мраку купују хлеб и млеко. Нисмо имали владу састављену од научника, али смо имали кризни штаб састављен од научника са сличним задатком.
И, на крају, у целој тој несрећној причи имали смо и једног који је био... онако, баш, баш луд као Џефри Гоинс, ако не и луђи (мислим на мог комшију који је у то време волео да позове лифт и побегне, да не буде забуне о коме се ради).
Вештачка интелигенција:
„Матрикс“ Ендиja и Лериja (данас Лили и Ланe) Вачовски
(The Matrix, 1999)
Говорити о постапокалиптичној цивилизацији у филмском контексту а не поменути „Матрикс“, једноставно није фер. Још теже је о овом филму који говори о сукобу људи и машина написати нешто ново, нешто што до сада већ хиљаду пута није анализирано.
Оно што нас тера да овај филм поново извучемо из нафталина је напредак на пољу вештачке интелигенције који је у последњих неколико година толико спектакуларан и брз да ћемо, ако ствари наставе да се одвијају садашњим темпом, ускоро постати инфериорни у односу на мислеће машине у скоро сваком погледу.
Да се подсетимо филма: средином 21. века људи су коначно направили компјутер способан да мисли. Када се вештачка интелигенција отела контроли, избио је рат који су људи изгубили. Планета је утонула у мрак, а небо су прекрили роботи који надгледају бескрајне плантаже у којима се вештачки узгајају људи. Они су смештени у резервоаре налик на конзерве са туршијом, успавани и вештачки храњени, само са једном сврхом: да својом топлотом обезбеђују енергију којом се машине хране. Човечанство је претворено у сировину за производњу батерија. Путем прикачених електрода, компјутерски програм Матрикс извршава се без прекида у уму сваког човека симулирајући нормалан, функционалан и испуњен живот.
Изван овог поретка остала је тек мала група људи, скривена дубоко испод површине земље, решена да поврати изгубљени свет. Њен вођа, Морфијус (Лоренс Фишбурн), откриће у младом компјутерском хакеру по имену Нео (Кијану Ривс) човека која би могао да демонтира Матрикс изнутра.
С обзиром да Матрикс постоји само у виртуелном свету, једини начин да се допре до њега је телепортација ума директно у компјутерску мрежу, што Морифиус, Нeо и Тринити (Кери-Ен Мос) чине помоћу шиљака убачених директно у мозак.
У свету Матрикса такође постоје правила, баш као и у реалном свету, али за оног ко у себи има месијански ген као Нео, та правила не представљају непремостиву препреку. Машине су коначно добиле достојног противника.
Четврт века након свог настанка, овај филм и даље представља недостижни стандард за практично све филмове из СФ жанра. Добио је четири Оскара у техничким категоријама, а добио би их и у данашњој конкуренцији без икакаве сумње. Јер ово је филм који је је био далеко испред свог времена, не само по реализацији већ и по темама које је покренуо. Штавише, како је време пролазило те теме постале су још релевантније.
Да ли смо уопште у стању да препознамо разлику између стварности и симулације? У једном тренутку Морфијус каже: „Матрикс је свет навучен преко твојих очију како би истину сакрио од тебе“. Матрикс је замишљен као моћна метафора, илузија која подстиче гледаоца да преиспита сопствено разумевање стварности.
У чувеној сцени из филма Морфијус испред Неа ставља црвену и плаву пилулу, дајући му прилику да бира између две опције: да настави свој виртуелни живот ушушкан у слатку виртуелну лаж (плава пилула) или се сусретне с аутентичним, бруталним светом, онаквим какав он стварно јесте (црвена пилула). Нео се определио за сурову реалност, али какав би био ваш избор?
Зар је важно ко је крив:
„Пут“ Џонa Хилкоутa
(The Road, 2009)
Филм је снимљен по истоименој књизи Кормака Мекартија кога памтимо, пре свега, по роману „Нема земље за старце“. Тај роман веома успешно су екранизовала браћа Коен, толико добро да су и књига и филм убрзо стекли култни статус.
Мекартијев „Пут“ је, међутим, нeкa друга врста приче која нуди све, само не забаву. Нешто је, наиме, кренуло наопако и читава планета девастирана је катастрофом чији детаљи никада нису до краја објашњени. Нуклеарни рат? Климатски колапс? Незаустављива зараза? И да ли је то уопште битно?
Како год било, комплетна инфраструктура и друштвена организација престали су да постоје преко ноћи. У свету у коме више ништа не расте, из кога су ишчезле све животиње, у коме је преостало тек понеко покисло дрво голих грана да попуни пејзаж у сивилу у коме се небо и земља једва разликују. Остали су само људи, оно мало што их је преживело judgement day, да се боре, свако за себе и свако против сваког. Они најслабији претворени су у робове или, још горе, у извор протеина за оне које је неутољива глад претворила у канибале.
Усред такве пустоши, један отац (Виго Мортенсен) покушава да свог малолетног сина (Коди Смит-Мекфи) одведе на неко сигурније место. Његова идеја је једноставна: покушаће да се са све хладнијег и потпуно опустошеног севера спусте на југ, све до мора. Иако није јасно каква их то добробит очекује на морској обали, рекло би се да море симболише наду која, може бити, постоји само у њиховим главама.
Отац је, очигледно, веома болестан и његова снага копни са сваким кораком. Он и син путују наоружани пушком која има само два метка: ту муницију чувају не да би се бранили, већ да би сами себи пресудили кад ситуација постане безнадежна. Оно мало беде што имају котрљају у колицима из супермаркета.
Ту и тамо још увек је могуће налетети на неку напуштену кућу у којој су, неким чудом, остале сачуване конзерве хране. То им даје снаге да наставе даље, као „добри момци“, они који се никад неће одати људождерству ма колико ситуација била безнадежна. Пут је дугачак, опасан, исцрпљујући, набијен ишчекивањем невидљиве опасности која вреба иза сваке окуке на путу.
Филм је све, само не романтичан: иако је љубав која везује оца и сина централни мотив филма, у њему нема патетике чак ни у трагичним сценама. Повремени флешбекови, мутна сећања оца на супругу (Шарлиз Терон) која из неких разлога није пошла на пут са остатком породице, једини су тренуци привидног опуштања у суморној свакодневици. У свеопштој пустоши, ове мрвице сећања једина су драгоценост која се може понети са собом.
„Пут“ поставља нека врло једноставна питања. До којих бисте граница ишли да заштитите своје најмилије? Има ли смисла живети ако се унапред зна да је свака нада изгубљена? Или је, можда, једноставније дићи руке од свега и препустити се неизбежној смрти? Да ли је лакше страдати у смаку света него живети у безнађу и патњи која ће остати иза њега? „Немам времена да размишљам о томе“, каже скитница коју глуми Роберт Дувал.
Иако завршница филма оставља трачак наде да све није сасвим изгубљено, слаба је то утеха након читаве калварије која ниједног тренутка није лака за гледање. Напротив, филм је тежак, повремено бруталан, чак и непријатан, а такав осећај додатно је истакнут испраним колоритом, оловним небом из кога непрекидно пада киша и сабласном музиком Ника Кејва.
Ово је прича о самоћи, губитку, изолацији и танкој линији која људе дели од нељуди. За љубав и нежност ту, једноставно, нема места.
Шта је оно што овај филм и данас чини релевантним? Можда чињеница да узрок апокалипсе није наведен. Кад сване судњи дан, све ће се десити толико брзо да правог узрока катастрофе нећемо ни бити свесни. За разлику од неких других филмова из истог жанра који се публици улагују низањем акционих секвенци без много логике, „Пут“ своју уметничку вредност гради спорим, али непрекидним доцртавањем атмосферичног амбијента испуњеног страхом и безнађем.
Ако сте нерасположени или склони депресији, будите опрезни: гледање овог филма сигурно неће поправити ваше стање. Свет који филм описује најбоље сажима стих из „Књиге проповедникове“: „Што је криво не може се исправити и недостаци не могу се избројити“. И те речи ће вас пратити још дуго након одјавне шпице, ако до ње уопште стигнете.
***
Неколико филмова о последњим временима са овогодишњег ФЕСТ-а
Било једном у времену
(Once Within A Time, САД, 2023)
Режија: Годфри Ређо
Прослављени редитељ Годфри Ређо враћа се после десет година са новим експерименталним филмом који није сличан ниједном из његове смеле каријере: бајка о крају света и почетку новог, ошамућена апокалиптичном комедијом, заносном фотографијом, незаборавним видицима и невиношћу и надом нове генерације.
Док не истекне време
(L’ordine del Тempo, Италија,2023)
Режија: Лилијана Кавани
Филм који је велика италијанска редитељка снимила у својој деведесетој години. Шта ако сазнате да ће крај света уследити за само неколико сати? Као и сваке године, група старих пријатеља слави рођендан једног од њих у вили на мору. Када чују вест, време које их дели од могућег краја света изгледа да мења ток и одједном се чини брзим, али бескрајним. Ова летња ноћ ће променити њихове животе.
Крај (вештачки фрагменти човечанства)
The End (fragments arttificiels de l’espece humaine, Француска, 2023)
Режија: Орелијен Еро, Оливије Еро
Да ли је ово прича о вештачкој интелигенцији која је способна да сама напише сценарио? Да ли је ово прича о Естер, чији живот изгледа усредсређен на задовољство садистичког зеца? Или је то Коринина прича, коју је малтретирао њен развратни шеф? Или младог Лазаридиса, који сваке ноћи сања да дави жену? А шта ако су сви свесно повезани?
Самсара
(Samsara, Шпанија, 2023)
Режија: Лоис Патињо
Будистички тинејџер сваког јутра посећује дом једне старије жене и чита јој Бардо Тодол, водич за путовање између смрти и следећег поновног рођења. Њеног последњег дана, младић јој последње одломке књиге шапуће на уво, затвара очи и медитира поред ње, док она креће на путовање у оно што следи после.
Рјуичи Сакамото – Опус
(Ryuichi Sakamoto | Opus, Јапан, 2023)
Режија: Нео Сора
Двадесетосмог марта 2023. легендарни јапански композитор Рјуичи Сакамото преминуо је након борбе против рака. Годинама пре одласка, Сакамото није могао да наступа. Упркос томе, крајем 2022. скупио је снагу и наступио још једном, последњи пут за концертни филм у којем су само он и његов клавир. Сакамото је лично курирао концерт, представљен по његовом одабраном редоследу: 20 композиција, изведених у филму без речи, приповедају о његовом животу кроз његову музику. Избор обухвата целу његову каријеру, од почетака преко музике за филмове Бернарда Бертолучија до последњег, медитативног албума “12“. Интимно снимљен у простору који је добро познавао, окружен најповерљивијим сарадницима, Сакамото открива своју душу кроз музику, знајући да је то последњи пут да може да представи своју уметност.
Дечак и чапља
(Kimitachi wa dô ikiru ka, Јапан, 2023)
Режија: Хајао Мијазаки
Тестаментарни филм великог Хајаоа Мијазакија. Након што је током рата изгубио мајку, млади Махито сели се на породично имање на селу. Тамо га низ мистериозних догађаја води до осамљене и древне куле, у којој живи несташна сива чапља. Када Махитова нова маћеха нестане, он прати сиву чапљу у кулу и улази у фантастичан свет који деле живи и мртви. Док креће на епско путовање са чапљом као водичем, Махито мора да открије тајне овог света и истину о себи. „Последње ремек-дело Хајаа Мијазакија Дечак и чапља је међу најлепшим филмовима икада снимљеним“, написао је Дејвид Ерлич.