Занат ТВ критичара на примеру Бранке Оташевић и Ранка Мунитића: Годзила се освешћује у петак!

Новинарски мислилац Богдан Тирнанић је у књизи „Кратак курс умирања“ (новосадски Прометеј, 2005), у којој се подробно бавио телевизијом, разматрајући феномен директних преноса спортских догађаја зафркантски приметио како су редакције светских листова лупале главу око тога да ли да на Летње олимпијске игре у Москви 1980, које су због совјетске окупације Авганистана бојкотовале САД и многе друге земље тадашњег Запада, „пошаљу специјалисте из спортских рубрика или пак стручњаке за међународне односе“. 

Скоро пола века касније, дан након што су фудбалери Русије и Србије у Москви одиграли пријатељску утакмицу, у концертној дворани „Крокус сити хол“ у истом граду десила се велика трагедија. Гледаоци Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија нису могли да прате „жива“ укључења извештача са лица места јер ове телевизије у руској престоници тренутно немају дописнике. Сталног дописника из Москве, истина, већ неко време нема ни наш Јавни сервис, али нас је двочлана екипа РТС-а, која је тамо отишла другим поводом, редовно извештавала из непосредне близине попришта терористичког напада у коме је убијено 137, а рањено скоро 200 људи. Али млада новинарка није имала да нам саопшти ништа мимо штурих података из званичних полицијских саопштења. Тако смо, сем пламена који гута кров здања у коме је животна драма на стотине људи и даље трајала, могли да посматрамо директан пренос саобраћајне гужве на периферији велеграда.

И док су возила Московљана у непрегледним колонама милила ка својим одредиштима, на друштвеним мрежама су се појавили први снимци забележени камерaма мобилних телефона оних који су се у време терористичког напада затекли у концертној дворани.

Тиме је у целости склопљен мозаик онога што телевизија данас заправо (не) ради. У ери интензивне дигитализације свеукупне стварности, информативни телевизијски програм у најдемократичнијим западним друштвима све више личи на централни дневник који се емитује у студија у Пјонг Јангу. Вести су дакле све испуњеније текстом који спикер чита а кратке информације промичу кајроном у дну екрана, док снимака или живих укључења са попришта све крвавијих догађаја диљем света готово да и нема. А када их и прикажу, најчешће је реч о приватним снимцима преузетим за друштвених мрежа.

Отуда се ово уситњено шаренило које само наизглед заслепљује гледаоце какофонијом видео-гласова и не може другачије гледати него као све мрклији и муклији мрак.

Врлине програма

О том мраку пише и Тирнанић у последњем поглављу књиге посвећене телевизији. Евоцирајући сопствено искуство југословенског конзумента вести у време талачке кризе која се одиграла на загребачком аеродрому Плесо у октобру 1972. године, као епилог драме која се десила у олимпијском селу током одржавања Летњих олимпијских игара у Минхену, када су палестински терористи напали чланове израелског олимпијског тима.

 „Радио се најбоље снашао“, почиње Тирнанић. „Уредник тада познате недељне емисије 'Време спорта и разоноде' био је у сталној вези са аеродромом и дописником 'Политике' из Бона. Насупрот томе, они који су очекивали да ће се телевизија укључити у драму и посредовати јој, провели су недељно поподне гледајући нови наставак 'Градића Пејтон', легендарне сапунске опере, да би тек у првом вечерњем Дневнику, који се тих година емитовао у 20 сати, видели мини-сторију о догађају дана а иста је била испод сваке критике.“

„Из неколико смушених кадрова“, Тирнанић се полако приближава оном тирнанићевском месту у тексту, „само се могло сазнати да се најважнији тренутак читаве драме, прелазак тројице ослобођених терориста у отети авион, одиграо кад је већ пао мрак.“

 „Мрак је, заправо“, поентира Тирнанић, „био једина ствар која се поуздано могла препознати.“

Пола века након овог извештаја са аеродрома који се већ неко време зове по Фрањи Туђману, управо се препознатљивост мрака чини као заувек изгубљена врлина телевизијског програма.

Бавећи се на овом месту телевизијским критикама Олге Божичковић и Моме Капора сакупљеним у књигама које је у сарадњи са другим издавачима објавио РТС, пронашли смо једну од тачака у којима је висока култура на малом екрану, већ половином шездесетих, рекло би се неизбежно почела да узмиче пред приземном забавом.

Али и таква забава данас је део наше културне баштине чија се вредност потврђује сваким новим репризирањем некада критикованих, а данас цењених ТВ емисија. Најсвежије и ко зна које по реду емитовање серије „Бољи живот“ то још једном беспоговорно потврђује. Али ако је бесмислено даље трагање за преломним тренуцима који су учинили да се Тирнанићев мрак који испуњава мале екране претвори у безимену празнину у коју нетремице буљимо, и те како вреди позабавити се књигама ТВ критика Бранке Оташевић и Ранка Мунитића које је на прагу треће деценије овога века објавио РТС. Реч је о изузетно вредним интелектуалним сведочанствима аутора који су у „реалном времену“ имали и умели много тога да кажу о ономе што је емитовано на малим екранима непосредно пре, за време и након ратова у којима је нестала Југословенска радио-телевизија. 

Од „Петка у 22“ до грађанског рата 

Бранка Оташевић је, уз повремене паузе, ТВ критику објављивала у „Политици“ од почетка осамдесетих до 2017. године. У књизи „Екран као огледало“, коју је 2018. објавило РТС Издаваштво, објављен је избор њених текстова писаних између 1982. и 1999. Исти издавач је 2013. објавио књигу „Телевизија: зрело доба“, са седамдесет разговора које је Бранка Оташевић водила са свима онима без којих наша телевизија не би имала толико бољу прошлост. Пре три године, у заједничком издању РТС Издаваштва и „Политике“, у књизи „Триптих“, уз репортаже и текстове посвећене Белгији, где је Бранка Оташевић једно време живела, објављене су ТВ критике које је писала након двехиљадите.

„Телевизијска премијера је нешто прво, а телевизијска реприза је нешто друго“, написала је уредница и ауторка „Трезора“ Бојана Андрић на полеђини књиге „Екран као огледало“ и закључила како „то друго може често да буде и корисније“.

И стварно, репризно читање текстова о ТВ емисијама емитованим од почетка осамдесетих до краја ХХ века и више је него корисно, јер нас суочава са лицем гледаоца који је прво био у прилици да ужива у програмима насталим у најкреативнијим данима наше телевизије, да би потом био приморан да трпи све оно што нас је спопало са малих екрана и не престаје из њих да куља све до данас.

Тако ТВ критике Бранке Оташевић објављиване на страницама „Политике“ постају поуздани и незаобилазни сведок времêна у којима су телевизијски канали почели испочетка стидљиво да се множе а друштво лагано плурализује, да би се та свеопшта демократизација и на малом екрану и у стварности претворила у перманентну катастрофу којој и даље некако одолевамо.

А шта је народ тражио од телевизије почетком 1982?

„Писац Александар Поповић, звани Жак“, пише у тексту „Шта народ воли“ Бранка Оташевић, „мисли, рецимо, да су то Тозовац, Нада Топчагић, Алма Екмечић. Зато их је позвао као своје госте у емисију 'Поново с хумористима' и лепо се са њима провео, чак су и заједно запевали.“

Из даљег текста сазнајемо и да је „Алма Екмечић отишла корак даље од својих колегиница. Оне су се до сад пред камерама само разголићивале. Алма је и легла (буквално). На опште увесељавање камермана, који се нису могли уздржати од аплауза. Још један доказ о томе шта воли радни народ“.

Тај исти радни народ је већ наредних дана у документарној емисији „Свлачење“ Неде Тодоровић могао да чује шта о теми све чешћег појављивања „слободних сцена“ у домаћим филмовима имају да кажу Лордан Зафрановић, Емир Кустурица, Миша Радивојевић, Горица Поповић и Љиљана Благојевић.

Не знамо ког дана у недељи је ова емисија емитована, али знамо када је био термин емисије „Петком у 22“.

 „То што 'Кино-око' припрема Редакција за културу ТВ Београд само је један од доказа колико се у њој култура широко и слободно схвата“, каже Бранка Оташевић на самом почетку текста „Петак-изузетак“, који је објављен у „Политици“ 2. фебруара 1982. „Тако се у њеном најамбициознијем програму, мозаику 'Петком у 22' нађе места и за циркус, кафану, шансоњере, панкере, београдске графите... Они које је уредница Зора Кораћ припустила у емисију имају, захваљујући њој и маштовитом редитељу Станку Црнобрњи, обиље могућности за своје афинитете.“

Међу ауторима необичних прилога за емисију чија ће се вредност у потпуности исказати тек након што буде емитовано њено последње издање, Бранка Оташевић помиње и редитеља Александра Мандића. Он „свраћа камером у омиљени 'Орач', у коме се сви добро слажу и у коме су сви веома задовољни (гости роштиљем и услугом, особље платама и колегама)“.

Пет месеци касније, Мандић је у „Београдску хронику“, коју је у то време водио Милован Илић Минимакс, поводом Дана државне безбедности довео Станета Доланца, савезног секретара за унутрашње послове и уместо најаве пустио песму „Милиција тренира строгоћу“, коју је, на стихове Душка Трифуновића, компоновао Горан Бреговић, а уз пратњу „Бијелог дугмета“ певао дечак Раћа.

И пре и после ове „Београдске хронике“ Бранка Оташевиће је бележила генезу односа органа реда према стању на Косову и Метохији. Најупечатљивији је њен текст „Други дан у Батусу“ о прилогу „Како остати“, који је био посвећен колективном исељавању Срба и Црногораца из села Батусе и приказан у политичком магазину ЗИП у августу 1986.

 „Телевизијски репортери су забележили све: неми полазак колоне у рано јутро, њено насилно заустављање кордоном милиције, жесток разговор с политичарима и мукли повратак кућама пред крај тог дугог дана. Новинари су питали и тражили одговоре за оно чему су сведоци, али су значајан посао обавили већ самим тим што су поставили камере и микрофоне и пустили да се филм догађаја сам 'слаже'. А он је садржао напету и узаврелу атмосферу, неме слике речитије од сваког текста, упечатљиве детаље који се урезују у сећање. Од њега се гледаоцу јежила кожа и застајао дах, јер се са екрана изливала огромна људска мука. На слике очаја, немоћи и разигнације, на сузе жена и деце који крећу у неизвесност, гледалац је могао да осети и тескобу и огорчење и револт.“

Крајем децембра 1989. огорчење и револт грађана Румуније претворио се у револуцију која се одигравала у директном преносу из студија румунске државне телевизије који су заузели демонстранти. Тако се велики историјски догађај у нашем првом комшилуку претворио у програмски садржај који је Бранка Оташевић оценила овим речима:

 „Географска предност која је Телевизији Београд омогућила да постане први релеј за прихватање сигнала из Букурешта и његово даље преношење у свет није ни изблиза исцрпло улогу наше телевизије у овим и за медиј судбоносним политичким догађајима. Цео један канал одмах је отворен за укључење у румунски ТВ програм, за агенцијске вести, за прве одјеке и коментаре. У студију су се нашли преводиоци, новинари, спикери и била је то брза, ефикасна и неопходна реакција на збивања у најближем суседству.“

Дуг према гледаоцима

Убрзо су „судбоносни политички догађаји“ почели да се нижу и са ове стране румунско-југословенске границе. Читајући ТВ критике које је у то време писала Бранка Оташевић, није тешко реконструисати редослед дешавања чији се карактер дао наслутити не само у информативним, већ и у играним и забавним ТВ емисијама.

И онда се, у сваком смислу симболично, круг затворио једнога петка, лета 1991. године, у време када је почео краткотрајни рат у Словенији а Хрватска прогласила независност. Оно што је Бранка Оташевић написала о тадашњем ТВ програму у тексту „Дуг према гледаоцима – вести из различитих извора за узнемирену јавност“ и даље има вишеструку вредност:

„Гледалац који у свом искуству већ има телевизијске подвиге у доба преврата у Румунији и рата у Заливу овога пута није у почетку добијао довољно речи и слике, а извештаји београдских репортера с лица места нису средином протекле недеље до краја задовољавали разумљиву потребу за изворним информацијама. Од петка се“, потом каже Бранка Оташевић, „обавештавање јавности побољшало... Потврдило се да Телевизија Београд има потенцијал који је на висини задатка и спремност да својим гледаоцима предочи, без искључивости, све податке до којих дође. Ваља се надати да се трагична збивања постепено смирују – али би Телевизија Београд морала бити спремна да, у супротном, један од своја три програма претвори у претежно или нон-стоп информативни канал. То је оно што у најмању руку дугује својим гледаоцима и оно чиме највише може изграђивати свој престиж.“ 

„Руски цар“ против Годзиле

Сада знамо да се трагична збивања нису смирила, па о изграђивању престижа у таквим условима више није могло бити говора. Сем основних животних намирница и информација је постала дефицитарна роба, али су зато нон-стоп програм почели да емитују многи нови ТВ канали.

О том „прелазном добу између палеолита и неолита ТВ-демократије“ хиперинфлаторне 1993. године је за „ТВ новости“ почео редовно да пише Ранко Мунитић!

Врсни познавалац филма, стрипа, анимације, уметничке фантастике и многих других уметничких области, један од коаутора и водитеља знамените емисије ТВ Загреб „3,2,1... крени“ посвећене филму, аутор емисије „Вече са звездама“ ТВ Нови Сад, у којој је у осамдесет једночасовних епизода разговарао са исто толико наших глумаца, Мунитић се у „време спласнулих џепова“ упустио у авантуру која је трајала све до његове смрти 2009. године. Захваљујући РТС Издаваштву, свe овe Мунитићевe ТВ критике сабране су у књизи „Сведок епохе“, која је објављена 2018, дакле када и „Екран као огледало“ Бранке Оташевић.

Мунитић простор у „ТВ новостима“ није испуњавао оцењивањем појединих емисија, већ га је све време интересовало и све оно што се дешавало испред и иза малих екрана.

Већ у првом тексту бави се дометима фреквенција новопокренутих ТВ канала ван „Београдског ТВ-пашалука“, те значајем локалних ТВ станица. Одмах потом критикује мале, амбициозне водитеље који „све гласније представљају мале амбициозне писце“ и наставља у сличном тону:

 „Уколико ТВ има свој 'гроб незнаног јунака', споменик подигнут симболу 'масовне невине жртве' пале у име стакленог екрана, на таквој гробници требало би исписати име најчешћег овдашњег мученика, такозваног 'госта у студију'.“

У гледалачкој дешператности иде дотле да тврди како „највише истине има на програмима који емитују искључиво новокомпоноване песмице, 'сапунске опере' у наставцима и порниће“.

И свако мало подсећа на потребу да се од музејске мемле и „духовне прашине заборава“ сачувају дела ТВ стваралачке баштине.

„Ми живимо од данас до сутра“, примећује Мунитић, „ретко од јучер до данас, најређе од прекјучер до прекосутра – барем по питању правих, немистификованих и непатетизованих вредности.“ Сугерише како би било драгоцено „да Мића Орловић напише мемоаре: видело би се јасно шта значи постати врхунски ТВ-професионалац и права звезда...“

Закључује како је наша ТВ „некад гутала своје звезде: данас 'звезде' гутају њу. Прво беше страшније. Друго, да није тужно, било би смешније“.

Сведок епохе

Мунитић не анализира само оно што је гледао у програмима многих телевизија, већ указује и на оно што се на малим екранима није могло видети.

Тако у новембру 1997, у тексту „Ромски усуд“ пише о свирепом убиству дечака Душана Јовановића надомак београдске Славије.

 „Кад у мом граду убију дете, онда је убијено дете које је и моје. И нисам сам у потреби да о њему сазнам нешто више, макар и овако ужасним поводом: какав је дечак био, чиме се заносио, какав му беше осмех – да конкретно, људски упознам тог малог, формално непознатог – али мог суграђанина, мог градског другара, кога су убили. А ТВ нису говориле о неком (сем номинално име-и-презиме): говориле су о нечем. О труплу. Беживотној ствари – као поводу за протесте, осуде и упозорења.“

Неколико недеља касније, Мунитић пише о премијерном извођењу драме Мирослава Крлеже „У логору“, коју је у шабачком позоришту „Љубиша Јовановић“ режирао Александар Ђорђевић.

 „Нисам југоносталгичар, а да сам и  био – већ би испарило, јер прича о бившој Југи скончала је за ме још 1972. Ова изведба ми вреди из другог разлога: поштујем и прихватам средину у којој остаје класик, без обзира на припадност и на промене стварносног контекста. А не видех“, поентира Мунитић, „на премијери, ниједну екипу било којег од безбројних овдашњих ТВ-студија, који, обично, стижу и на сваку приредбу тамбураша и бирање сеоских 'мис'. Штета што их није било. Можда, ипак, стигну на репризу.“

Нису, али је зато Мунитић у више махова, може се рећи чак и репризно писао о неким друштвеним проблемима, међу којима је и перманентно указивање на одбијање САНУ да у своје редове прими и филмске и ТВ ствараоце. У неколико текстова је критиковао нека ТВ лица. Ипак, најупечатљивија и најомиљенија Мунитићева реприза било је писање о ТВ драми „Руски цар“, у којој је са Миром Бањац играо Миoдраг Петровић Чкаља.

ТВ драма коју је написао и режирао Чкаљин син Чедомир Петровић премијерно је приказана на РТС-у почетком 1994. и након седам дана одмах репризирана. „Руски цар“ је за Мунитића „важан корак у реафирмисању ТВ драме као коморне композиције, чија актуелност не лежи у буквалном гомилању стварносних стереотипова, нити у тамбурању метафорама, него у микро-поетском, ненаметљивом сондирању тзв. обичних, 'великих малих' људских судбина“.

Мунитић поново пише о „Руском цару“, наводећи како је Чкаљино појављивање у овој ТВ драми за њега била најлепша ствар у 1994. години. „Најтужније беше што је на томе остало. Појавио се Чкаља још у духовитом рекламном споту, оно са Рузвелтом, Черчилом и Стаљином. И – готово. Један виталан, велики глумац, чека да га се нетко сети. Опет – наша посла...“

Музеј телевизије

О нашим ТВ послима Ранко Мунитић је писао и у време бомбардовања и у транзицији а последњи текст је написао у болници, у марту 2009, неколико дана пре него што је отишао са овога света.

Крајем децембра 2008. написао је текст о покушају ауторке „Трезора“ Бојане Андрић да приволи „власт и ТВ елиту да помогну, тј. омогуће, оснивање Музеја телевизије“. Реч је, каже Мунитић, о намери да се „ТВ институцији подаре сећање, тј. свест о себи и свим сопственим моћима“.

Али то, по Мунитићу, не иде, јер ТВ „као каква технолошка Годзила, нема сећања – ни потребе за дотичним“.

„Освешћена Годзила, тј. ТВ свесна себе, своје вредносне традиције и могуће културолошке визије (мисије) будућности, постала би свесна и чињенице да може (мора?) бити више од ћораве служавке власти и укроћене циркуске атракције својих газда. Схватила би оно о 'националном и цивилизацијском значају' своје судбине. Али, таква ТВ, та врста Годзиле сапијенса, треба ли данас и овде некоме?“

Треба ли?