Живот и смрт Николаја и Елене Чаушеску: Први директан телевизијски пренос једне револуције

Кинески вођа револуције Мао Цедунг је крајем педесетих сковао програм за развој назван „Велики скок напред". Али уместо да се реши сиромаштва, он га је вишеструко увећао. Између 1958. и 1962. програм је у Кини проузроковао највећу глад коју историја памти. Од ње је умрло између 20 и 46 милиона људи.

Мао је, између осталог, издао директиву за помор врабаца. Проглашени су за штеточине и непријатеље народа и Кинези су практично истребили ту бенигну врсту, што је нарушило природну равнотежу. Инсекти су се прекомерно намножили – посебно скакавци – уништавајући усеве на масовној скали. Маов највећи идентификовани непријатељ ипак нису биле птице него сународници. Земљопоседнике, свештенике, уметнике, интелектуалце, професионалце слао је на принудни рад – одакле се многи нису вратили.

Највећи поклоник Маоа био је Пол Пот. У „Супер великом скоку напред", спроведеном у дело кад је дошао на власт у Камбоџи 1975, како му сам назив каже, Пот је отишао корак даље. Он је иселио градове, затворио школе, изопштио банке и новац, изоловао земљу и урбане становнике једноставно истребио. Изузимајући примитивна племена, мало ко у Камбоџи му је био по укусу. Нико није био подобан. Земљи је променио и име.

Парадоксално, Пот и његова клика били су средњокласног порекла. Студирали су у Француској. Идеализација дивљаштва, повратак руралној невиности и враћање историје унатраг резултирали су покољем библијских размера. У чисткама је страдала четвртина становништва - између милион и по и два милиона људи. За смртну пресуду било је довољно да неко носи наочаре или зна да чита.

Потов режим је најсрчаније помагала Кина. Ниједној другој земљи није донирала милијарду долара. А једини европски режим који је континуирано клицао Камбоџи био је онај Чаушескуов. У Европи се по смелости социјалног инжењеринга највише истакла Румунија. Истина, у поређењу са својим азијским колегама, друг Николаје је ипак био релативно млак и умерен. 

Суверенизам као самодовољност

У време совјетске доктрине ограниченог суверенитета, њему се такође необично допала пркосна крајност. У питању је хиперболисана идеја суверенитета, која се код Маоа и Пота изродила у самодовољност. Чаушеску је у истом духу решио да отплати читав спољни дуг Румуније који је осамдесет друге износио око тринаест милијарди долара.

Сам по себи, такав потез има најпре симболичан значај: САД су истовремено најзадуженија и најмоћнија земља на свету. Изгледа да је Чаушеску имао амбицију да ослободи Румунију из клопке западних кредитора и камата. На крају деценије је, такође попут Маоа и Пота – без обзира на жртве и цену – успео у свом науму.

То је, међутим, земљу гурнуло у агонију. Ако ништа друго, сврха набројаних експеримента била је да покажу у тврдој пракси колико ексцентрична политичка решења могу да буду сулуда и рушилачка. Иницијатива Маоа, Пота и Чаушескуа – изолација – касније се примењивала као казнена мера за непоћудне режиме. 

Румунија је, попут Југославије, између педесете и седамдесет пете имала брз и висок економски раст. Али одлука Чаушескуа јој је осамдесетих опустошила привреду: цена брзог отплаћивања дуга била је спровођење радикалних мера штедње енергената и намирница. Последица је драстични пад стандарда и масовно страдање становништва. Румунија је постала трећесветска забит са незагрејаним становима, перманентним несташицама и највећом смртности новорођенчади у Европи.

Срећна нова 1989.

Драматичне промене у Источној Европи затекле су је у деценијској агонији. Николаје је пак 1989. дочекао весело меркајући огледало: видео је борбеног, поноситог, стаменог и крепког комунисту који је надмудрио светски поредак и већ четврт века чврсто стеже кормило суверене и пркосне нације.

Али није видео добро. С друге стране смешио му се склеротични, проћелави диктатор с вештачким зубима који је напунио седамдесет једну. Одавно му је било време за пензију. Иза њега се простирала опустошена и деморалисана полицијска држава са спољним дугом од нула долара. Румунија, one and only: јединствен пример у новијој историји. 

На XIV конгресу Комунистичке партије Румуније (PCR) у новембру 1989. Чаушеску непокајно изјављује да неће дозволити никакве новотарије и реформе. Апаратчици, којима се, као ни њему, није устајало из фотеља, здушно су га подржали. ПЦР га је исте гладне године изгласала по четврти пут за председника.

Како ли су се тек грађани обрадовали кад су то чули!

Земља је таворила под строго контролисаним возовима и медијима. Ни једни ни други нису путовали нигде и нису хтели да знају ништа. Ћутали су као заливени о крају комунизма. Често сам на путовањима сретао Бугаре и Румуне из пограничних градова који су течно говорили српски. На питање где су га тако добро научили, одговор је увек био исти: „С телевизије". Руси су, истина, имали лек за то: етарску полицију која је ометала фреквенције радио-станица попут BBC World Service, Voice of America и Free Europe. Али чак су и они одустали од тога 1988. године. 

Глас из Темишвара

Није, дакле, коинциденција што је покору Чаушескуу први прекинуо Темишвар, ноторно обавештенији од градова у унутрашњости. Темишварци су помно пратили вести о скидању гвоздене завесе са европске гарнишне.

Режим је начео један еванђелистички свештеник из Темишвара. Нити је имао политичких амбиција, нити је открио штогод епохално, нити се обратио румунској јавности. Констатовао је пред својом сићушном паством само оно што су сви знали. Да су комунисти безбожници и да је цар го. Али у зиму 1989. Ласло Текеш је мистериозно доспео на мађарску телевизију и сутрадан је читава Румунија причала о царевој голотињи.

Власти су покушале да ућуткају свештеника избацивањем из стана, али то као да је у Темишвару откључало Пандорину кутију. Студенти су седиште партије спалили до темеља. Шта ћеш? Ужеле се људи демократије.

Прво је пристигла злогласна партијска полиција Секуритатеа, потом армија са оклопним возилима и тенковима, а на крају индоктринирани рудари с другог краја земље којима су рекли да Мађари руше румунски поредак. Репортери су похрлили из разних крајева света. Међу њима су била и двојица са српске телевизије.

Сви су констатовали само да се Румунија умирити не може.

На демонстранте је 17. децембра отворена ватра. Било је убијених, али протести нису јењавали; напротив, постали су масовнији. Румунски медији нису ни писнули о томе, али се вест брзо ширила од уста до уста. Најмасовнији скуп одиграо се 20. децембра: читав Темишвар био је на ногама. 

Парадокс је што су ранији изливи незадовољства против Чаушескуа, као што је масовни штајк у Брашову 1987, били лако осујећени, док је слабашни глас једног мађарског пастора одјекнуо као бомба. Зашто? Можда одговор лежи у чињеници да је Румунија изашла из дужничког ропства западних банака и за кредите се обратила Ирану и Кини? Можда је директива Горбачова да Чаушеску сиђе с власти требало да буде озбиљније схваћена? А можда је народ само чекао миг да појури на барикаде? Повод је, уосталом, био брзо заборављен.

На тргу у Букурешту

Да би преокренуо мњење, Чаушеску је прекинуо посету Ирану и обратио се суграђанима преко телевизије, жигошући догађаје у Темишвару као мешање у унутрашње послове Румуније. Заказао је окупљање присталица на главном тргу у Букурешту.

Сутрадан се председник и генерални секретар ПЦР обратио друговима уживо. Њихов број је био већи него у Темишвару. Преко сто хиљада душа закрчило је улице држећи у рукама црвеним словима исписане транспаренте. Остатак Румуније гледао је директан пренос на телевизији.

Чаушеску је шездесет осме својим обраћањем одушевио окупљену масу и западне медије. Оштро је критиковао совјетску инвазију на Чехословачку и залагао се за суверенитет. Али време га је, изгледа, прегазило. Суверенитет није више био у моди. Говорио је само минут и по када се из масе зачуо хук негодовања.

Једва дошавши до речи, Николаје није више нудио само празне лењинистичке флоскуле већ и чврсто обећање да ће повећати минималац, дечји додатак, социјалну помоћ и пензије. Позвао је на јединство и оценио да у Темишвару делују кругови који покушавају да униште социјализам, као и независност Румуније. Део масе близу говорнице викао је ура ура, али из позадине је продирало скандирање „Темишвар, Темишвар!" 

Оставке су, немајући куд, дотад већ поднели сви тврдолинијаши источног блока: Јанош Кадар у Мађарској, Војћех Јарузелски у Пољској, Ерих Хонекер у Источној Немачкој, Тодор Живков у Бугарској, Густав Хусак у Чехословачкој. Али Николаје и Елена одлучили су да иду до краја.

Чаушескуу су клицали радници довезени из унутрашњости, али Букурешт се окренуо против њега. Секуритатеа се обрушила на демонстранте не бирајући средства. На улицама престонице је текла крв. Када су се једна борна кола залетела у масу близу хотела Интерконтинентал, погинуо је француски новинар Жан Луј Калдерон. На улици је, од ватреног оружја, касније страдао још један колега, Белгијанац Дени Уве. 

Ванредно стање 

Пар Чаушеску је преспавао у згради ЦК, која је остала под опсадом бесних грађана. Тек у три после поноћи центар града је опустео: биланс је био 50 убијених, 362 рањена и 1.245 ухапшених.

Следећег дана, 22. децембра, маса, појачана људима из других градова, поново је кренула на Трг палате и ЦК доноси одлуку о увођењу ванредног стања.

Истог јутра у истој згради министар одбране Милеа је наводно себи испалио метак у срце. Сумња се да је био убијен. Можда је радије умро него да изда наређење војсци да пуца у побуњени народ? Чаушеску лично именује новог министра одбране Станкулескуа који се добро показао у Темишвару.

Маса је на концу продрла у зграду ЦК. Чаушескуове су на једвите јаде успели да укрцају у хеликоптер и за длаку их спасу од линча. Ово драматично бекство с крова зграде ЦК у последњем тренутку – слично америчкој паничној евакуацији из Сајгона и Пном Пена – било је почетак краја његовог режима. 

Чаушескуов старомодни, пркосно срочени говор и панични бег били су више од пи-ар фијаска. Указивали су на његов акутни разилазак с реалношћу. Скуп планиран као подршка режиму претворио се у револуцију. Милеина смрт окренула је војску против Чаушескуа. А бекство пред бесном масом диктатора Румуније претворило је у одметника.

У том тренутку, Чаушескуовима није преостало много адреса: прва је аеродром Отопени где је био паркиран председнички авион, а отуд правац Куба или Северна Кореја. Друга је један од подземних војних командних центара. Трећа је дача на језеру Снагов, која је више личила на царску палату.

Најразборитија је вероватно била опција један: бежанија. Али ни ту није било гаранција: Хонекерова одисеја са азилом, на пример, није била поздрављена с великим ентузијазмом у Чилеу, па чак ни СССР-у. На Еленину иницијативу, пар се одлучује за последње: у дачи су их чекали одећа, пасоши и драгоцености.

У међувремену, после напетог меркања између до зуба наоружаних војника у тенковима и демонстраната у центру Букурешта, сиротиња је на концу завршила у загрљају. Станкулеску је, ипак, стао на страну побуњеника.  

Крај у Трговишту 

По једној верзији, командант ратног ваздухопловства наредио је затварање ваздушног простора и хеликоптеру са, на брзину спакованим, паром Чаушеску запрећено је да ће бити оборен. По другој, пилот хеликоптера је инсценирао опасност. У сваком случају, хеликоптер је принудно спуштен на путу Букурешт–Плоешти, близу градића Трговиште. Агенти су зауставили неки аутомобил и наредили му да их одвезе у Трговиште. Радио у колима био је укључен и Чаушеску је тако сазнао вести. „Државни удар!", викнуо је.

За Николаја и Елену сада је крај био само питање времена. Остати у друштву пара Чаушеску постало је опасно по живот; њихова свита се полако осипала. Када је војска стигла, били су сами. Заточени у касарни у Трговишту. Чаушеску је у ручном сату имао радио одашиљач и постојала је варљива нада да ће неко из Секуритатее доћи да их ослободи. Војници су их угурали у борна кола и кружили по локалним путевима да заварају траг. 

Побуњеници су у међувремену заузели најважнију стратешку тачку – зграду телевизије. Скрпљен је на брзину Фронт националног спаса. Вођа је био бивши високи функционер Јон Илијеску који је после сукоба са Чаушескуом важио за дисидента. У преговорима с Фронтом, човек коме је Чаушеску управо поверио команду над армијом захтевао је његово погубљење.

Већ три дана касније, 25. децембра, председник и његова супруга изведени су пред преки суд. Фронт националног спаса једва да је почео с радом, а већ се упрљао лажима. Суд којем је председавао пуковник Ђика Попе, теретио је пар Чаушеску за „геноцид", цитирајући гласину да је у Темишвару било 60.000 убијених. Оптужени су и да држе милијарду долара у швајцарским банкама. Суђење је личило на монтирани процес из Стаљиновог времена. 

Директни пренос

Како је писао Independent, био је то kangaroo court. Ипак је Румунија постојбина Ежена Јонеска. Али није се само војсци журило; народ је другу Чаушескуу бајао паролом Смрт криминалцу! Претрес и већање трајали су три сата. Кад су им прочитали смртну пресуду, Николаје је скинуо шубару и бацио је на сто. Војницима је наређено их да стрељају одвојено; изабран је баш зид испред клозета. 

Рекли су да не пристају да се одвоје. Николаје није пружао отпор кад су га везивали, али се Елена отимала. Викала је: „Кучкини синови! Била сам вам као мајка!" И заиста, у редове Секуритатее често су слали сирочад. И говорили им да им је Елена мајка, а Николаје отац. 

Војници су ипак везали оца и матер канапом као марву. Николаје је запевао интернационалу кад су их изводили напоље. Последње речи су му биле: „Живела Социјалистичка Република Румунија!" Стрељани су на Божић 1989. рафалном паљбом из три калашњикова. Војници су их буквално напунили оловом. У телима је нађено 120 метака. 

Чаушескуови су живот провели пред камерама. Тако су отишли и у смрт. Размазани видео-снимак смакнућа емитован је истог дана и обишао је читав свет. Још два дана трајале су уличне борбе између Секуритатее и устаника, те између сукобљених фракција у армији. Онда је све наједном стало.

Догађаји у Румунији су били прва револуција директно преношена на телевизији. То је само показало да телевизија једнако добро скрива тајне као и штампа. Народ је масовно јурнуо на улице упркос, или можда управо зато што је Румунија била бруталнија полицијска држава од већине на истоку Европе. Једина конкуренција по обимној доушничкој мрежи, којој је припадао сваки четврти Румун, био јој је источнонемачки Штази.

Од свих револуција у источној Европи 1989, само је она чији је рођак Влад Цепеш била тако крвава. Између седамсто и хиљаду триста људи страдало је у уличним окршајима. Већина је погинула после смрти пара Чаушеску. Они су били последњи над којима је извршена егзекуција у Румунији. Смртна казна је укинута већ 7. јануара 1990.

Пуковник Ђика Попе, унапређен у генерала, нађен је мртав 1990. године. Званично, још једно самоубиство. Генерал Виктор Станкулеску осуђен је 2008. на 15 година затвора због злочина над цивилима у Темишвару. Одслужио је шест. Јон Илијеску служио је три председничка мандата. Данас има 91 годину.

На  гробу Николаја и Елене Чаушеску у Букурешту се, о годишњицама, и даље окупљају њихове присталице.